NASTANAK PROTOKOLA

Protokoli kao veliki falsifikat

Svako izdavanje Protokola, Jevreji širom sveta odlučno napadaju, (i rekli bi s pravom). Svako ko je pročitao tu knjigu razumeće i zašto.

Za njih je ovo falsifikat sačinjen od strane Ohrane (tajne policije carske Rusije). Napisana je da se za sve nedaće okrive Jevreji i prema njima izazove mržnja.

Protokole je koristio i Adolf Hitler kada je hteo da izazove antisemitska osećanja među Nemcima.

Jevreji kažu da je besmislena tvrdnja o jevrejskoj zaveri da vladaju celim svetom. Po njihovoj verziji nastanka protokola, Ohrana je preradila pamflet Morisa Žolija »Razgovor u paklu između Monteskijea i Makijavelija«. Napisan još 1862.godine u Ženevi, a uperen protiv apsolutističke vlasti Napoleona III u Francuskoj.

U spisu »Ka jednoj racionalnoj teoriji tradicije« Karl Poper (nemački filozof jevrejskog porekla) kaže da se u društvenom životu ništa ne ne odigrava onako kako smo zamislili i da uvek ima neželjenih posledica koje se nikako ne mogu eliminisati. Zato je odlučno protiv svih 'teorija zavere' koje bi globalizovale pokušaje manjih ili većih grupa da utiču na svetsku politiku u smislu osvajanja opšte vlasti (kako se obično pripisuje Masonima).

Ovo su zastupale uvek levičarske snage i partije liberalne orijentacije.

S druge strane oni koji veruju u 'teoriju zavere' dokazivali su da protokoli nisu pamflet i falsifikat, a glavni argument im je to da »neko« svojim delovanjem potvrđuje mnoge stavove iz ovog teksta.

Za Protokole se tvrdilo da prestavljaju zapis toka Svetskog kongresa Jevreja održanog u Bazelu 1897 , na kome su doneti planovi za postizanje dominacije nad svetom.

Od pozanatih knjiga takve prirode je i ona Viktora Marzdena pod nazivom »Sionski protokoli«. On je bio dopisnik 'Morning posta' iz Rusije.

Po njemu istorija protokola je ovakva:

Ruski obaveštajni agent u Parizu g-đa Justina Glinka dobavljala je važne informacije koje je prosleđivala generalu Orgevskom u Sankt Petersburg. Na spisku njenih plaćenika nalazio se i izvesni jevrejin, Jozef Šorst, član Pariske masonske lože 'Mizraim'. Jednog dana 1884. godine Šorst je ponudio informacije od velike važnosti za Rusiju, a za uzvrat je tražio 2500 franaka. Suma je stigla iz Rusije i predata je Šorstu koji je g-đi Glinki uručio izvesne dokumente. Šorst je kasnije otišao za Egipat gde je, po izveštaju francuske policije, bio misteriozno ubijen. Original zajedno sa prevodom poslat je Orgevskom koji je sve to uručio svom pretpostavljenom generalu Čerevinu. Ovaj je trebalo da dokument preda lično caru, ali budući da je bio dužnik ruskim Jevrejima, on je dokument jednostavno sklonio u arhivu. U međuvremenu se u Parizu pojavio jedan pamflet koji govori loše o ruskom dvoru i pošto se sumnjalo da je u to umešana i g-đa Glinka, njoj je naređeno da se vrati u Rusiju. Tu je bila prognana na svoje imanje gde je zapovedniku okruga Alekseju Suhotinu dala kopiju dokumenta koji mi danas poznajemo kao »Protokoli sijonskih mudraca«. Suhotin dokumente pokazuje svojim prijateljima Stepanovu i Nilusu. Stepanov 1897. godine privatno izdaje Protokole, a profesor Sergej A Pilus prvi put ih objavljuje u Carskom selu 1901.godine. Nilusov prijatelj G. Butmi takođe je izdao Protokole i jedan primerak ovog izdanja nalazi se od 10.08.1906.godine u Britanskom muzeju.

Januara 1917.godine Sergej Nilus je pripremio drugo izdanje dopunjeno i 'dokumentovano'. Međutim, pre nego što je došla na tržite, kniiga je zaplenjena i uništena po naređenbju Arona Kirbiza, poznatijeg pod imenom Kerenski. Nekoliko primeraka ipak je sačuvano i prebačeno na zapad. Knjiga je izdavana 1919. u Nemačkoj, 1920. u Engleskoj i Francuskoj, i iste godine i godinu kasnije i u SAD. U Jugoslaviji knjiga je izdata 1929. u Split, 1933. u Beogradu, zatim ponovo 1941. po dolasku nacista u okviru antimasonske izložbe, a sada ima i svoje najnovije izdanje 1994. godine od strane kuće »Velvet« koje je zabranjeno, kao i druga.

I uglavnom ovaj stav i preovlađuje u savremenim naučnim krugovima - da su protokoli potpuni falsifikat, spis u celini sumnjiv. Da su ga nosioci antisemitskih interesa podmetnuli sa namerom da se ozloglasi judaizam.

Ali, dali baš smemo tako odbaciti protokole?

Oni sami snažno svedoče protiv takvog zaključka, jer sadrže jedan broj zagonetnih napomena - koje sasvim očigledno nisu judaističke, tako da ih sigurno nije mogao smisliti neki lukavi prevarant.

Nijedan antisemitnski falsifikator sa makar malo pameti nikako ne bi umešao takve napomene u nameri da stvori nepoverenje u judaizam, jer niko ne bi verovao da su one jevrejskog porekla.

Pođimo redom i iznesimo neke od njih na koje bi smo skrenuli pažnju čitaocima:

- U tekstu se u više navrata govori o dolasku masonskog kraljevtsva i kralja sionske krvi koji će vladati tim masonskim kraljevstvom. Izjavljuje se da će budući kralj biti izdanak dinastičkog korena kralja Davida. Tvrdi se da će kralj Jevreja biti stvarni papa i patrijarh međunarodne crkve.

Kao izraz jevrejske misli, stvarne ili izmišljene, takve izjave su bukački besmislene. Još od biblijskih vremena ni jedan kralj nije imao mesta u jevrejskom predanju, a samo načelo kraljevanja je postalo potpuno beznačajno.

Zamisao o kralju bila bi isto toliko besmislena jevrejima 1897,g, koliko i danas, a ni jedan falsifikator nije mogao biti neobavešten o toj činjenici. Čini se zaista da su navedene napomene pre hrišćanskog porekla nego judaističkog.

Tokom poslednja dva milenijuma jedini kralj Jevreja bio je sam ISUS - a on je prema jevanđeljima bio od dinastičkog korena Davidovog.

Ako neko izmišlja jedan spis i pripisuje ga jevrejskoj zaveri zašto bi unosio tako nesumnjivo hrišćanke prizvuke. (Na ovome ćemo se podrobnije zadržati nešto kasnije).

- Tekst Protokola se završava neobičnim iskazom: "Potpisano od strane predstavnika Siona 33 stepena".

Zašto jedan antisemitski falsifikator ne bi pokušao da okrivi sve Jevreje umesto samo nekolicinu onih koji sačinjavaju predstavnike Siona 33 stepena? Zašto ne bi objavio da su spis potpisali, recimo, predstavnici međunarodne jevrejske skupštine? Teško da predstavnici Siona 33 stepana uopšte deluju kao da se odnose na judaizam ili na ma kakvu međunarodnu jevrejsku zaveru. U najboljem slučaju izgledalo bi kao da je to samo masonski spis, a znamo da 33 stepen u masonstvu pripada takozvanoj strogoj pokornosti sistema slobodnog zidarstva kojeg je uveo Hunt na zapovest svojih nepoznatih predpostavljenih čiji je pripadnik bio Čarls Redklif. Važno je reći da gornje razrede ovog reda čine najniži razredi tajnog reda Sionskog priorata.

Zašto i kako su se Protokoli pojavili u javnosti smatramo nebitnim i pored činjenice da su bili velika i dobro čuvana tajna, kao i svaki plan o delovanju bilo koje organizacije koja drži do sebe i ima iole ambicije da plan realizuje.

A dogodilo se i ono neminovno: Što je dokument tajniji, važniji, za drugoga zanimljiviji, raste mu mogućnost da se banalno otkrije.

Masonerija pokušava na sve moguće načine dokazati da su Protokoli anti-semitski pamflet i povezati ih sa satirom Morisa Žolija o Napoleonu III.

Protokole pobiti izuzetno je teško, čak i ako ih proglasite i falsifikatom ne možete ih odbaciti. Naime, neko je izgleda prigrlio taj "falsifikat" i sprovodi ga u delo.

Pored najčešće citiranog štampanog teksta Protokola do kojeg je došao Sergej Aleksandrović Nilus i objavio 1902.g, u izdanju IKP "Velvet" Beograd 1994.g, postoji tekst protokola do kojega je došao i drugi Rus - Jurij Butmij i koji je objavljen 1901.godine.

Oba teksta su skoro potpuno ista - nije podudaran redosled i broj sednica, a javljaju se i rečenične razlike u tekstu pojedinih sednica.

Analizu razlike Butmijevoj i Nilusovog teksta dao je Mihajlo Popovski u knjizi " Tajni svet masona " i u završnom komentaru samih Protokola M. Popovski napominje:

"Butmijev tekst niko nije opovrgao. A kako i bi kada je najveći deo onoga što se nalazi u njegovom štivu sadržano u trima ranijim govorima ili spisima Triju jevrejskih rabina:

 

• Prvi je govor rabina Rajhorna (Reichhorn) u Pragu, tačnije na grobu rabina Simeona ben Juda. Bilo je to godine 1880.g, dakle sedamnest godina pre kongresa u Bazelu. O tome šta je i kako govorio saznajemo od Ser Džon Redklifa u natpisu 'Izveštaj o istorijskim i političkim događajima poslednjih deset godina'.
• Drugi je 'Ein Rabbiner uber die Goim', brošura koja je 1901.g. dopala u ruke mladočeškom zastupniku Bresnovskom i radi koje je on interpelirao ministra rata, pa je tako izašla u javnost (austrijski nedeljnik 'Michel Wache auf' broj 7 i 8 od 2. i 3. marta 1901.godine).
• Treći je govor nekog rabina na kongresu u Lavovu 1911.godine, a obelodanjen je u bečkom 'Bauern - Bundler' od 1. novembra 1912.godine.

 

Autentičnost ovih spisa nikad nije poricana i ni sa koje strane. Za naše razmatranje od značaja je to da ono što je rečeno u ovim trima spisima, rečeno je i Butmijevom štivu. Ne određujući se čvrsto u stavovima, želja nam je bila da produžimo onamo gde su masoni stali."

Sve ovo govori u prilog autentičnosti teksta Protokola - ali ne u smislu cionističke, judaističke zavere već kao spis nekog tajnog hrišćansko - jevrejskog reda ili društva.

______________________________________

sledeći odeljak