BIOHEMIJSKO ORUŽJE

Biološko oružje

Da li su tajni eksperimenti dozvoljeni zakonom? Po pravulu svako će na ovo pitanje odmah dati odrečan odgovor - ali šta govore činjenice?

Prema pozitivnom pravu SAD američki građani mogu u svako doba, a bez sopstvene volje i znanja, postati zamorci za testiranje hemijskih i bioloških agenasa. Testiranje sprovode Ministarstvo odbrane SAD i kontraktori koje vojska angažuje.

U zborniku zakona SAD, u poglavlju posvećenom ratu i nacionalnoj odbrani, (poglavlje 32 - hemijski i biološki oružani program), paragraf 1520 kaže:

"Upotreba ljudskih subjekata za testiranje hemijskih i
bioloških agenasa od strane Ministarstva odbrane;
izveštavanje kongresnih komiteta koji uvažavaju eksperi-
mente i studije; obaveštavanje lokalnih civilnih vlasti.

Najviše 30 dana posle konačnog odobrenja planova Ministarstva odbrane za bilo koji eksperiment ili studiju koju će sprovesti Ministarstvo odbrane, bilo direktno ili pod ugovorom, uključujući upotrebu ljudskih subjekata za testiranje hemijskih ili bioloških agenasa, sekretar odbrane snabdeće komitete u oružanim snagama Senata i Predstavničkog doma svim informacijama o planovima za takve eksperimente ili studije, i takav eksperiment ili studija mogu zatim biti sprovedeni isključivo posle isteka roka od 30 dana, počevši od datuma kada je takav izveštaj dostavljen od strane pomenutih komiteta.

Sekretar odbrane ne sme sprovesti bilo kakav test ili eksperiment koji uključuje upotrebu bilo kakvog hemijskog ili biološkog agensa na civilnoj populaciji, sve dok lokalne vlasti, oblasti gde će se test ili eksperiment sprovesti, ne budu unapred obaveštene o takvom testu ili eksperimentu, a zatim takav test ili eksperiment mogu biti sprovedeni samo posle isteka roka od 30 dana, počevši od datuma dostave takvog obaveštenja.

Paragraf (1) će se primeniti na testiranje i eksperimente koje sprovodi personal Ministarstva odbrane i testove i eksperimente koji sprovode kontraktori u ime Ministarstva odbrane."

Iako zakon jasno kaže da će "lokalne vlasti" biti obaveštene, ne piše ništa da će i članovi civilne populacije biti obavešteni na vreme, jer onda eksperiment ne bi imao željenu objektivnost. Na taj način će potencijalni zamorci bez sopstvene volje postati deo vladinog eksperimenta - u protivnom, sasvim je sigurno da bi svi pobegli u nepoznatom pravcu.

U poslednjih deset godina bilo je veoma malo ratnih sukoba u svetu gde se Amerikanci nisu umešali kao "nosioci mirovnih opcija". Sama pomisao na to kakava se vrsta eksperimenata pod tim podrazumeva, izaziva jezu. Jer, ako američki zakon dozvoljava eksperimente na domaćoj civilnoj populaciji, nema te sile koja će isto sperčiti u zemljama gde vladaju ratne strahote i bezakonje. Možda je to na granici paranoje, ali efekti njihovog "mirotvornog uticaja" u Bosni ili Kosovu će se tek osetiti.

Na kratko, vratimo se pravnoj istoriji - da vidimo kako je to nekada billo.

Među zabranama u mnogim civilizacijama postojala je i zabrana trovanja hrane i vode i upotreba otrovnog oružja. Grci i Rimljani su prokleli i osudili upotrebu otrova u ratu kao povredu lus gentium - zakona nacija. Otrove i slično oružje smatrane nehumanim, zabranjivao je i zakon Manu u Indiji oko 500 g. p.n.e.

Zabranu je obnovio holandski državnik Hugo Grocius 1625. u svom delu "Zakon rata i mira". Ovakva zabrana poštovana je i tokom žestokih verskih sukoba tog vremena.

Ali, XXvek je dokazao da pravila i zabrane postoje jedino da bi se kršili. Očigledno je vreme viteštva daleka prošlost. Zahvaljujući činjenici da je izuzetno jednostavno proizvesti biološko oružje, napred smo videli koliko je takav rat stvarno jeftiniji i efikasniji - pojedinci će uvek biti u stanju da nadmudre međunarodne dogovore. Senka straha i konstantne opasnosti od sasvim izvesne katastrofe globalnih razmera koja se ne može sprečiti, je više nego realnost, zbog cene i podmuklosti, čak mnogo izvesnija nego katastrofa nekog atomskog udara.

Utom svetlu ne čudi saznanje da se zvanično procenjuje da između 10 i 20 zemalja ima, želi da ima ili razmišlja o pokretanju programa za proizvodnju biološkog oružja. Tu su: SAD, Rusija, Sirija, Irak, Iran, Libija, Severna Koreja, Izrael, Egipat, Kuba, Tajvan, Kina, Rumunija, Bugarska, Pakistan, Indija, Južna Afrika.

Sudeći po alarmantnom upozorenju Poljoprivredne direkcije u Tirani, pre nekoliko godina, o nestanku bikova zaraženih antraksom "zbog ekperimenata", gornjoj grupi bi trebalo priključiti i Albaniju.

Vlade nekih od ovih država imale su ili imaju tesne veze sa međunarodnim terorizmom. Ova činjenica podiže mogućnost rizika od biloškog terorizma na najalarmantniji nivo.

Većina navedenih zemalja pripada istorijski nestabilnim regionima. A sa ekonomskim raspadom bivše SSSR i čitavog Istočnog bloka, postoji i mogućnost da će eksperti za ovu vrstu oružja potražiti unosnije zaposlenje i svoje znanje i iskustvo u kreiranju smrtonosnog oružja ponuditi bogatijem kupcu. A posle čitavog niza registrivanih slučajeva šverca obogaćenog uranijuma iz Rusije, nije na odmet razmisliti šta je još ilegalnim kanalima nestalo iz nekada prestižnih ruskih nacionalnih instituta i laboratorija.

Čak mnogo više zastrašuje činjenica da se tog oružja mogu lako dokopati i neodgovorni pojedinci organizovani u terorističke organizacije ili sekte. Nervni gas sarin je 20. marta 1995. preplavio tokijsku podzemnu železnicu, ubivši 12 i teško povredivši 5.500 ljudi. Kult odgovoran za napad bojnim otrovom razvijenim u Nemačkoj 30-tih godina ovoga veka, Aum Šinrikjo (Vrhunska istina), takođe je u tajnim laboratorijama ekperimentisao i sa biološkim agensima. Inače, pripadnici kulta su proveli izvesno vreme i u Beogradu, kopajući po arhivi Teslinog muzeja u nameri da iskopiraju
originalne Tesline radove. Nije ovde mesto da postavimo pitanje ko im je to dozvolio i po koju cenu - ali treba napomenuti da je Teslin muzej tada dobio samo nešto malo kompjuterske opreme koju su oni doneli da bi lakše kopirali radove i na kraju je ostavili - valjda nisu hteli sve da nose nazad.

Da sve ovo nije samo pusta priča svedoči nam i bolest koja hara među vojnicima zapadne alijanse koji su ratovali u Iraku u vreme Pustinjske oluje Neobična bolest zakucala je na vrata Amerike, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Holandije, Češke, Srednjeg istoka - ukupno 27 od 28 zemlja koje su učestvovale u operaciji "Pustinjska oluja".

Biološki agensi za koje se veruje da su ih iračke snage upotrebile tokom zalivskog rata - proizvedeni u Americi - prodati su Iraku u periodu od 1985. do 1990, uz odobrenje i blagoslov Reganove i Bušove administracije, a zatim su tokom Zalivskog rata upotrebljeni protiv Koalicionih snaga.

Džojs Rajli, direktor američke Asocijacije veterana zalivskog rata tvrdi:

"Stravična tajna najgoreg američkog zločina je izašla na videlo: naši vojnici - muškarci i žene, bili su izloženi smrtonosnim hemijskim i biološkim agensima kojima je neprijatelja snabdela naša sopstvena vlada."

Pojedini izvori procenjuju da je između sto i dvesta hiljada od 700.000 vojnika poslatih u Irak, bolesno ili umire od "sindroma Zalivskog rata". Oko 15.000 veterana već je umrlo. Doduše, nijedna zvanična studija nije se pozabavila eventualnim posledicama izlaganja Iračkog stanovništva hemijskom i bakteriološkom agensima tokom rata, pa je broj sličnih oboljenja na protivničkoj strani nemoguće proceniti. Ipak, pouzdano se zna da su najveće žrtve deca, sa izuzetno visokom stopom mortaliteta koje uzrokuju dijarea i povrede, naročito u oblasti severnog Iraka.

Osam godina posle proslave kraja najtoksičnijeg svetskog rata, deca Iraka nisu jedini gubitnici. Kod gotovo svih veterana operacije "Pustinjska oluja" su zabeleženi isti simptomi: gubitak memorije, osip, nesanica, noćno znojenje, drastično povećanje težine, preosetljivost na svetlost, krvarenje desni i rektuma, hronični kašalj, kratak dah, gubitak kose, vrtoglavice i nesvestice. Asocijacija veterana Zalivskog rata insistira da je reč o bar dvostruko većem broju ljudi koji su "bolesni, onemogućeni da vode normalan život ili na samrti". Ovi mladi ljudi i žene bili su u vrhunskoj fizičkoj kondiciji pre odlaska u rat. Danas su mnogi iscrpljeni posle običnog penjanja uz stepenice. Još gore, kod desetina hiljada supruga, dece i članova porodica zalivskih veterana javljaju se ublaženi simptomi zaraze "nepoznatom" bolešću, a hiljade beba rađa se sa užasnim deformitetima. U međuvremenu, američka vlada poriče da su bilo kakvi biološki i hemijski agensi korišćeni u Zalivskom ratu i da postoji bolest
"pustinjska oluja". Da bioterorizam nije rezervisan samo za klasična ratna dejstva već i na planu ekonomije - tj. nemilosrdnog ekonomskog rata koji se stalno vodi - nesumnjivo govori i "Bolest ludih krava".

Od 1985. godine, kad se prvi put pojavila, u Velikoj Britaniji je zabeleženo oko 160.000 slučajeva ljudi obolelih od posledica Bovine spongiformne encefalopatije (BSE), koja uzrokuje neobične degenerativne promene na mozgu, a pogađa životinje. Sve veći broj ljudi umire od istovetnih posledica novog oblika Krojcfeld - Jakobove bolesti. Ni jedan poznati virus ili bakterija još uvek nisu etiketirani kao uzročnici ove bolesti koja mozak čoveka pretvara u pihtijastu masu.

Bolest ludih krava je, inače, prepolovila britanski stočni fond i izvoz najvećeg svetskog proizvođača goveđeg mesa svela gotovo na nulu.Godinu dana posle priznanja Britanske vlade o verovatnoj povezanosti bolesti "ludih krava" i fatalnih posledica po ljude, šef vladinog naučnog panela dr Džon Petison je u martu BBC-ju izjavio: "Svi dokazi koji su pristigli od 20. marta 1996. potvrđuju ovu mogućnost."

Dr Petison ističe da naučnici još uvek nisu uspeli da otkriju postoji li veza između Bovine spongiformne encefalopatije (BSE) i nove varijante Krojcfeld - Jakobove bolesti, za koju se smatra da je ubila 17 ljudi u Britaniji. On je priznao bez rezervi da se njegovi istraživači nisu preterano pomakli napred, okrivljujući dug period inkubacije za sporost eksperimenata i posmatranja.

Međutim, koliko god pokušavale da umanje značaj kravljeg ludila koje kod ljudi, ukoliko jedu meso zaraženih životinja, može izazvati Jakob-Krojcfeldovu bolest, britanske vlasti su, makar i posredno, povukle potez koji ukazuje na svu opasnost od tog oboljenja. U Londonu je zvanično saopšteno da se od 1. avgusta 1996, pored toga što se njihova krv obavezno testira na virus side i hepatitisa, dobrovoljni davaoci pomno ispituju kako bi se utvrdilo
da li potiču iz porodica u kojima je već zabeležen slučaj Krojcfeld-Jakobove bolesti.

U saopštenju ministarstva zdravlja objašnjava se da nije reč ni o kakvoj promeni zdravstvene politike, već o klasičnoj meri bezbednosti. Mikrobiolog Stiven Diler, jedan od malobrojnih naučnika koji su još pre nekoliko godina ukazivali na sve opasnosti Bovine spongiformne encefalopatije, što je stručni naziv za bolest ludih krava, procenjuje, priznajući da je reč o čistoj spekulaciji, da je moguće da se svake godine, preko transfuzije, ovom bolešću zarazi čak 60 hiljada ljudi.

Zasad, međutim, ne postoje nikakvi testovi pomoću kojih bi se moglo utvrditi da li čovek u organizmu nosi uzročnik oboljenja. Praktično, to je moguće utvrditi tek posle smrti, obdukcijom. Poseban problem je činjenica da period inkubacije može potrajati i 30 godina, pa je praktično nemoguće utvrditi koliko je ljudi inficirano. Testovi na životinjama, međutim, potvrđuju mogućnost prenošenja putem krvi. Zbog svega toga se i najnoviji britanski propis svodi samo na verbalno ispitivanje potencijalnih davalaca krvi. Ali biće da ni to nije sasvim cela istina - nije u pitanju samo "ekonomski efekat". U mozgu obolelih od Skrapije, 1984. godine su sasvim slučajno otkriveni prioni, gotovo sto puta manji od poznatih virusa. Ovi infektivni proteini mogu se videti jedino uz pomoć elektronskog mikroskopa. Prioni su izuzetno otporni na sve vrste zračenja, niske i visoke temperature, ne izazivaju proizvodnju prirodnog interferona u napadnutom organizmu niti bilo kakvu odbrambenu reakciju zdravog imunološkog sistema čoveka. Otkriveno je da infektivna svojstva priona potiču od molekula glikoproteina, nazvanog PrP. S obzirom na činjenicu da prioni nemaju DNK i RNK, infektivni su a nisu virusi, postavlja se pitanje njihovog razmnožavanja. Pri tom je ustanovljeno da ćelije zaražene prionima menjaju morfološku strukturu i postaju kancerogene. Ukoliko se tkivo laboratorijskih životinja inficira prionima, na tom mestu se pojavljuju maligni tumori. Još jedno pitanje za sada ostaje bez odgovora - da li su prioni prirodnog porekla ili su stvoreni genetskom manipulacijom u laboratorijskim uslovima? Ukoliko jesu prirodnog porekla, kako je moguće da bolest koja ljudski mozak pretvara u pihtijastu masu nije zabeležena pre 1956. godine? I zašto se pojavila baš u primitivnom urođeničkom plemenu, izolovanom na udaljenom pacifičkom ostrvu?

Ali sve ovo je mnogo manje nego savremena kuga XX veka, za koju se teško može reči da je nastala prirodnim selkcijama virusa i zakoju možemo reči da nije samo biološko oružje već i etničko oružje jer selektivno napada određene narode. Naravno govorimo o SIDI. Njen i zazivač je virus humane imunodeficijencije (HIV), koji pripada porodici retrovirusa. To praktično znači da virus postaje deo čovekovog genetskog metrijala, zauvek ugrađen u hromozome. Bolest je smrtonosna jer direktno napada imunološki sistem, a leka nema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 22 miliona ljudi u svetu inficirano je tim opakim virusom; 8 miliona je obolelo. Gotovo 6 miliona ljudi je umrlo. Više od tri petine inficiranih registrovano je u Africi, a jedna petina u Aziji. Ostatak otpada na Evropu i uglavnom Ameriku. Preko 9 miliona dece je ostalo bez majki, a samo u zemljama zapadne Evrope obolelo je 6.500. Tokom jednog jedinog dana, oko 8.000 ljudi širom sveta inficira se HIV virusom, od toga 1.000 dece mlađe od 15 godina.

Uprkos neprestanom poricanju zvaničnika američkog Ministarstva odbrane, svet uzbuđuju tvrdnje pojedinih naučnika i laika da AIDS izaziva virus stvoren genetskim inženjeringom, namerno pušten iz laboratorija da zbriše homoseksualce i/ili sve druge rase osim belaca u SAD i smanji gladnu populaciju u zemljama Trećeg Sveta.

Posredni dokazi nagoveštavaju da je epidemija AIDS-a započela otprilike u isto vreme kada i zvanični programi vakcinacija SAD i Svetske zdravstvene organizacije i verovatnom kontaminacijom banaka krvi. Da li je reč o internacionalnoj paranoji, ili u svim tim pričama postoji zrnce istine? Dr D.M. Mekartur, tada zamenik direktora za istraživanje i tehnologiju pri Ministarstvu odbrane SAD, pojavio se 6. juna 1969. na saslušanju pred kongresnim potkomitetom, zahtevajući od Kongresa da finansira projekat stvaranja sintetičkog biološkog agensa protiv kojeg ljudi još uvek nisu razvili prirodni imunitet.U Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, javnosti je dostupan kompletan tekst zahteva "dobrog doktora". U obrazloženju svog zahteva, Makartur kaže: "Molekularna biologija je oblast koja se razvija izuzetno brzo i eminentni biolozi veruju da će za 5 do 10 godina biti moguće da se stvori sinetetički biološki agens, agens koji ne postoji prirodno i protiv kojeg čovek nije razvio prirodni imunitet - novi inefektivni mikroorganizam koji se može u određenim važnim aspektima razlikovati od bilo kojeg drugog poznatog organizma -izazivača bolesti. Najvažnije je da će takav virus biti otporan na imunološke i terapijske procese od kojih zavisimo i na kojima zasnivamo svoju relativnu slobodu od infektivnih bolesti. Istraživački program koji će se pozabaviti mogućnošću kreiranja takvog mikroorganizma može biti završen za približno 5 do 10 godina. Za kompletno istraživanje potrebno je 10 miliona dolara". Novčana sredstva su odobrena, a AIDS se prvi put pojavila deset godina kasnije sa identičnim karakteristikama koje su spomenute u zahtevu.

Svetska zdravstvena organizacija 1972. godine u svom Biltenu br 47. iznosi sličan predlog: "Treba pokušati da se utvrdi mogu li virusi zapravo da selektivnim efektima deluju na imunološke funkcije organizma uticajem na funkcije T ćelija kao suprotnost funkcijama B ćelija. Treba tragati i za mogućnošću da imunološki odgovor na virus po sebi može biti oslabljen ukoliko infektivni virus napadne, manje ili više selektivno, ćelije koje reaguju na viralne antigene". Ovo je klinički opis funkcije AIDS virusa.

Opseg AIDS infekcije u Africi poklapa se tačno sa lokacijama gde je Svetska zdravstvena organizacija sprovela program vakcinacije protiv malih boginja sredinom 70-tih godina. Oko 14.000 Haićana je takođe vakcinisano tokom ove kampanje. AIDS se pre svega razlikuje po etno-selektivnom virusu.
Postotak infekcije dva puta je veći među Crncima, Latino-Amerikancima i američkim domorocima nego među belcima, sa smrtnošću koja dolazi dva, tri puta brže. Preko 80% dece sa AIDS-om i 90% novorođenčadi pripada toj manjini. "Etničko oružje" koje će direktno pogađati određene rasne grupacije, bilo je dugoročni cilj programa biološkog oružja armije SAD - tvrdili su još 1982. Robert Haris i Džeremi Paksmen, autori knjige "Viša forma ubistva: Tajna pričao hemijskom i biološkom oružju". Prema nekim izvorima, troškovi trenutne američke administracije za istraživanje biološkog oružja uvećani su 500 odsto, prvenstveno u oblasti genetskog inženjeringa mikroorganizama-izazivača novih bolesti. Studija o vakcini protiv hepatitisa B iz 1978. je izgleda bila inicijalno sredstvo za ubacivanje infekcije u Njujork. Test protokol je specifično zahtevao vakcinaciju samo poligamnih muškaraca. Homoseksualci su dobili jednu vrstu vakcina, a heteroseksualci drugu. Najmenje 25 - 50% prvih prijavljenih slučajeva AIDS-a u Njujorku 1981. godine primilo je test vakcinu protiv hepatitisa B 1978. Do 1984. godine, kod 64% muškaraca koji su primili ovu
vakcinu pojavili su se simptomi AIDS-a.

Prema zvaničnim podacima, epidemimiološki "dokazi" ukazuju da se HTLV-3 virus, lokalizovan u centralnoj Africi, proširio na Haitiju krajem 70-tih. Početkom 80-tih godina, virus je stigao u SAD i Evropu. Zvanično, Centar za kontrolu bolesti u Atlanti identifikovao je prvi slučaj AIDS-a 1981. godine.

Međutim, epidemija AIDS-a je bukvalno eksplodirala u tri američka grada poznata po "organizovanim homoseksualnim komunama", pre nego što je bolest prijavljena bilo gde drugde, uključujući Haiti i Afriku, tako da je epidemiološki nemoguće za bilo koju od ovih zemalja da budu mesto postanka i polazna tačka širenja infekcije u Americi. Očigledno, homoseksualci su bili inicijalna meta u SAD, ne samo jer bi njihove seksualne navike pomogle rapidnom širenju bolesti, već i zbog toga što se pravilno pretpostavljalo da će mali broj heteroseksualaca posvetiti veću pažnju tom problemu. Takođe, žig i ljaga o "bolesti homoseksualaca" će se sukobiti i umešati u racionalne diskusije o poreklu AIDS-a.

"Otkriće" AIDS virusa (HTLV-3) najavio je 1984. dr Robert Galo sa Nacionalnog instituta za rak utemeljenom u Fort Detriku u Merilendu, centru vojnih istraživanja i proizvodnje biološkog oružja. Dr Robert Galo je pokupio sva priznanja za otkriće AIDS virusa, tvrdeći da virus najverovatnije potiče od sličnog virusa otkrivenog kod afričkih majmuna koji je spontano mutirao i
prirodno preskočio vrste.

Prema jednoj teoriji AIDS virus izgleda i deluje kao hibrid virusa goveđe leukemije i virasa koji kod ovaca izaziva truljenje mozga, razmnoženih u kulturi ljudskih ćelija. Da je bilo moguće da se takav monstruozni virus pojavi prirodno, to bi se dogodilo vekovima ranije i desetkovalo bi čovečanstvo još u dalekoj prošlosti.

Treba imati na umu da je stotine nacističkih naučnika dobilo ključne pozicije u vojnoj istraživačkoj službi i establišmentu posle II svetskog rata, kada je SAD odlučila da komunizam baci na kolena po bilo koju cenu i ojačala vojnu kontrolu nad ekonomskom i spoljnom politikom. Henri Kisindžer , tada 23-trogodišnji oficir američke obaveštajne službe, regrutovao je 1948. godine nacističke prebege, koji su zatim dobili vrhunske pozicije u američkoj vojsci, vazduhoplovnoj industriji, biološkoj nauci i medicini. Dvadeset godina kasnije, Kisindžer napušta mesto na prestižnom Harvard univerzitetu i daje ostavku na unosnu poziciju atašea za spoljnu politiku Nelsona Rokfelera, da bi postao najbliži savetnik predsednika Niksona i direktor Odbora za nacionalnu sigurnost. "Tragajući za alternativama taktičkom nuklearnom oružju" tvrdi Horovic, "paranoidni i egomanijakalni Kisindžer naredio je vojnom rukovodstvu da traži od Kongresa 10 miliona dolara za razvoj i testiranje virusa sličnih AIDS-u. Za tačno deset godina, epidemije AIDS-a i ebole su eksplodirale, i to 'sasvim slučajno' u regionu centralne Afrike, opustošene i rastrgane tajnim operacijama CIA koje je takođe naredio Kisindžer."

Prva javna optužba da je AIDS biološko oružje objavljena je u indijskom časopisu Patriot, 4. jula 1984. Pitanje je kako bi se završila istraga ovog lista i kojim bi pravcem krenula da se nisu dogodile dve velike kastrofe koje su pažnju javnosti usmerile na sasvim drugu stranu: Ubistvo Indire Gandi 31. oktobra i eksplozija u Bopalu, "akcident" u kome je 3. decembra poginulo nekoliko hiljada i ranjeno preko 200.000 ljudi.

Intrigantan je i način sintetizovanja virusa AIDS-a, masovne proizvodnje, širenja i ubacivanja u program vakcinacije. Međutim, poznata je činjenica da su još početkom 60-tih godina američki naučnici započeli obiman projekat u Indiji, čiji je krajnji cilj bio stvaranje genetske mape naroda. Mape, po kojoj bi veoma lako bilo ustanoviti genetske sličnosti i razlike etničkih grupa.

Sovjetska štampa je prenela priču iz Patriota u oktobru 1985, olakšavajući autoritetima Ministarstva odbrane SAD da odbace optužbe kao "sovjetsku propagandu". Varijacija na teoriju o AIDS-u kao biološkom oružju popularna je i u krajnje desničarskim publikacijama, ali u kontekstu da su AIDS razvili sovjetski naučnici kao sredstvo borbe protiv Amerikanaca. Očigledan problem ove teorije je činjnica da bi žrtve sovjetskog biološkog napada verovatno bili antikomunisti, a ne manjine i homoseksualvci koji su generalno levičarski orijentisani.

Zanimljivo da je knjigu "Zbog čega nikada nećemo dobiti rat protiv AIDS-a" Brajana Elisona i Pitera Dusberga zabranio federalni sud pre svega zato što ona otkriva istinu koja se krije iza čitavog niza prevara vezanih za HIV virus i epidemiju AIDS-a i ogromne industrije koja je izrasla oko toga.

U dvobroju časopisa Health (Zdravlje) za mart/april 1996. u tekstu "Magija i AIDS", dr Leonard Horovic sa univerziteta Harvard tvrdi da je HIV virus "rezultat biološkog ratnog programa, koji su stvorili naučnici Nacionalnog centra za istraživanje raka pod maskom specijalnog kancer virus programa
(SCVP) koji finansira federalna vlada. Dr Horovic, međunarodno poznati stručnjak za biheviorističku nauku i predsednik neprofitabilne obrazovne korporacije, autor 10 knjiga i više od 80 naučnih radova, iznosi provokativne dokaze da je širenje side rezultat upravo ovog programa.

Horovic je pronašao dokaze o postojanju brojnih istraživačkih studija koje su se bavile proučavanjem viralne vakcinacije, sprovođene istovremeno u Njujorku i centralnoj Africi od strane uskog kruga virusologa koji su radili za velikog vojno-medicinskog kontraktora pod pokroviteljstvom Nacionalnog instituta za rak i Svetske zdravstvene organizacije. U čitav projekat direktno je bio uključen i dr Robert Galo, koji je 1984. "otkrio" virus AIDS-a.

Zastrašujući podaci dokazuju da su tokom 60-tih i 70-tih godina američki naučnici sa Nacionalnog instituta za istraživanje raka u okviru programa "biološkog rasnog oružja" razvili brojne viruse za pustošenje ljudskog imunološkog sistema i eksperimentisali sa asortimanom antidot vakcina navodno za "odbranu" od raka i njegovu prevenciju.

Horovic tvrdi da je CIA aktivirala a američka spoljna politika inicirala i sprovela inicijativu širenja AIDS virusa stvorenog genetskim inženjeringom u centralnoj Africi, kao odgovor na navodne pretnje od komunizma, crnog nacionalizma i populacije Trećeg Sveta.

Značajne uloge u ovoj horor priči, pripale su savetniku za nacionalnu bezbednost Henriju Kisindžeru, sekretarima Ministarstava zdravlja i obrazovanja Frenku Karlučiju junioru i Džozefu Kalifanu, predsednicima Ričardu Niksonu i Džeraldu Fordu i ekonomskim uglednicima Nelsonu i Lorensu Rokfeleru. Tekst ističe potencijalne motive i administrativne mehanizme koji potcrtavaju rasprostranjena uverenja da su HIV i ebola namerno stvoreni i oslobođeni i da je epidemija AIDS-a možda i postigla ono što se želelo, a sve u sklopu globalne svetske politike koju sprovodi mondijalistički iluminatski vrh.

Šokantni dokazi svedoče da je lično dr Robert Galo rukovodio vrhunskim tajnim projektom "MKNAOMI" za potrebe CIA i bio debelo plaćen da stvori i testira viruse slične AIDS-u još 1970. godine. Dr Leonard Horovic prati inkriminišuću liniju koja povezuje Kisindžera, dr Galoa, čitavu mrežu aučnika i najveće svetske farmaceutske kompanije sa rukovodstvima CIA, NATO i
OTRAG - zapadnonemačke kompanije iz Zaira koja tesno sarađuje sa preživelim nacistima. Liniju koja ide sve do Liton industrije - vodećeg vojnog kontraktora u SAD i rezultira genocidom crnih Afrikanaca i američkih homoseksualaca.

______________________________________

sledeći odeljak