Komunizam

Amerikanac Pet Robertson (Pat Robertson) u svojoj knizi 'Novi svetski poredak' pokazuje da su SAD i zapadni saveznici namerno prepustili trećinu čovečanstva komunističkim ekstremistima da bi rastočili narode koji su se našli u ropstvu. Kada je od strane moćnika ovih zapadnih zemalja ocenjeno da je raslabljivanje nacionalnog organizma i rastakanje državotvorne svesti postignuto u meri koja je predviđena - igra je završena. Ovome u prilog govori i tvrdnja Anatolija Goljcina (bivšeg KGB-ovca koji je 1984.g. pobegao na Zapad) da postoji projekat 'liberalizacije' istočnoevropskih totalitarističkih režima pripremljen da bi 'zamazao oči' naivnim posmatračima.

Da je reč o vešto režiranoj prestavi 'demokratizacije', dovoljno se možemo uveriti i iz činjenice da su glavni vođi proicesa 'oslobođenja' sovjetskog društva bili bivši čelnici KGB-a Grbaćov i Ševarnadze.

Neuspeli puč u SSSR-u 1991.g. bio je puka igra koja je imala za cilj da oživi posustalu 'perestrojku' i dovede u žižu zbivanja Jelcina, još poslušnijeg 'zapadnjaka' od Gorbačova, koji je u to vreme već odradio svoje: uništio je istočnoevropski vojno-politički blok, dopustio Nemačkoj da se ujedini, a nekad moćnu Rusiju pretvorio u beznačajni 'Savez nezavisnih država'.

Pet Robertson u svojoj već pomenutoj knjizi tvrdi: "Komunizam je bio čedo germansko-jevrejskih intelektualaca. Velike ideje ne stižu nam od stanovnika predgrađa, no od idealista i sanjara iz salona. Sve ekstremne političke ideologije sveta došle su od privilegovanih klasa".

Marks je pre svega nastojao da njegove ideje postanu sastavni deo istorijskog procesa. Prema nekim procenama, upravo su osećaj za istoriju i istorijski smisao, omogućili marksističkoj ekonomskoj misli da stekne visoki intelektualni ugled. Karl Marks je i sam po sebi bio veliki istorijski događaj, stvaralac i usmeritelj nove i drugačije epohe, jer iako silu nastajanja novog ne stvaraju pojedinci (da li je baš tako) nego okolnosti, a same situacije potom, po svojoj meri, iznedre pogodne ličnosti, ipak, da se Karl Marks kojim slučajem nije rodio, sasvim je slučajno da danađnji svet ne bi bio ovakav kakvim ga vidimo.

Istorija njegovor (Marksovog) života zapolela je 1818.g. u Triru, pruskom gradiću u Rajnskoj oblasti u dolini reke Mozel, gde je u to doba živelo 10 do 15 hiljada stanovnika. Početkom XIX veka oblast se brzo ekonomski razvijala, a u periodu Napoleonovih osvajanja bila je doživela i duboke socijalne i političke reforme. Kmetstvo je bilo ukinuto a gradovi su imali velike lokalne slobode. Upravo u to vreme, privredni uspon je vidljivo počeo da prevazilazi feudalnu administrativnu podeljenost kneževina – novi kapitalisti su izdejstvovali osnivanja nemačke Carinske unije, koja je obuhvatala čask osamnest državica gde se govorilo istim jezikom.

Karl Marks je bio stariji sin u porodici sa devetoro dece. Samo nekoliko godina pre njegovog rođenja, na Bečkom mirovnom kongresu odlučeno je da posle pada Napoleona francusku okupaciju Rajnske oblasti zameni pruska vlast. Nova admisnistracija znala je da, pored ostalog, prilično netolerantno postupa i prema Jevrejima, među kojima je spadao i Hajnrih Marks, otac budućeg filozofa revolucije. No izgleda da se pragmatični Karlov roditelj, kao čovek Prosvećenosti, poštovalac Kanta i Voltera, funkcioner mesnog apelacionog suda i ugledni advokat, lako i brzo prelomio da 1816.g. formalno napusti rabinsku tradiciju predaka i da, prekrstivši sebe i porodicu, pređe u protestatsku veru.

Iako je poznato da Marksovi već u to doba nisu smatrali Mojsijevu (a ni drugu) religiju posebno važnom, ipak je poreklo velikog teoretičara radničkog pokreta kasnije često zgodno poslužilo njegovim protivnicima i neprijateljima da povežu komunizam sa Jevrejima, sa njihovom 'istorijskom krivicom' i 'planiranom zaverom'. Međutim, s druge strane postoje čak i obrnute sumnje, naime, da je Karl Marks bio – antisemit. Kako se tvrdilo, porodično prihvatanje protestantske konfesije i radikalna i brza promena vaspitavanja, vidljivo su se pokazali u njegovim kasnijim tekstovima, gde je poneka bio izrazito grub prema Jevrejima (doduše i prema Rusima i svim Slovenima). I mada je u prošlom veku kolokvijalna reč »Jevrejin« često kao metafora označava bogatog i lakomog preduzimača ili lihvara – bankara, s kojim se Marks idejno obračunavao, može ipak biti da je mladi Karl previše dosledno i preozbiljno shvatrio očevu oportunističku odluku. Međutim, Karl Marks je pre svega aktivni ateista. U jednoj od svojih slavnih izreka nazvao je religiju »opijumom za narod«, pošto uči da se zlostavljanja i izrabljivanja moraju krotko podnositi, umesto da se na njih odgovori pobunom, revolucjom, »oslobađanjem čoveka od otuđenja« i »eksproprijacijom eksproprijatora«.

Delatnost Karla Marksa nije nailazila na šire odobravanje u javnosti. Mnogi ga nisu voleli, a on sam štaviše, činio je sve suprotno od pravila političkog marketinga i nimalo nije nastojao da postane opšte popularan. Ne samo da je potekavši iz imućnijeg socijalnog staleža, bukvalno uložio čitav život boreći se za slabo pimnenu i zluradu sirotinju i rušeći kapitalistički sistem koji ga je formirao i izdržavao, nego je i nezahvalno napadao svoje prethodne učitelje i čak je eto, uprkos jevrejskom poreklu, stekao epitet antisemiste. Štaviše, u vremenu kada su vladari, Bog i uticajna crkva shvatani sasvim ozbiljno, on je otvoreno neprijateljski pisao i govorio o carevima, o hrišćanstvu i svih drugim religijama sveta.

Marks je 15. aprila 1841.g. promovisan za doktora filozofije. U njegovoj disertaciji jasno se vide stavovi 'neohegelijanca' koji izrazito naglašavaju problematiku slobode i Marks nagoveštava svoju opštu kritičnost i objavljuje rat svim bogovima – zemaljskim i nebeskim. U doktoratu čiji je tekst izrazito polemički usmeren, pored ostalog stoji: »Dokle god filozofiji bude i poslednja kap krvi tekla kroz apsolutno slobodno srce koje pokorava svet, ona će, zajedno sa Epikurom, stalno dovikivati svojim protivnicima – bezbožan nije onaj koji prezire bogove mase nego onaj koji pristaje na mišljenje mase o bogovima. Kao što je Prometej govorio – prema bogovima svima gajim mržnju, tako se isto filozofija odnosi prema svim nebeskim i zemaljskim bogovima koji ljudsku samosvest ne priznaju kao vrhovno božanstvo. Pored samosvesti nijedan bog nije potreban«.

Marks se inače, više od pripreme doktorata, pre svega bavio i oduševljavao idejama Ludviga Fojerbaha i raspravom 'Suština hrišćanstva' u kojoj je prema važećem mišljenju, bio uspešno kritikovan Hegelov idealizam, a njegov 'apsolutni duh' koji se stalno menja bio je materijalistički objašnjen kao projekcija 'stvarnog čoveka u prirodi'. Jer, kako je pisao Fojerbah, 'samo je čovek Bog čoveku', pošto je 'Bog spoljna projekcija čovekove unutrašnje prirode'. Tadašnji Marksov uzor Fojerbah pojavio se u berlinskoj akademskoj javnosti najpre kao veliki stručnjak za religiju i radikalni reformator pogleda na hrišćanstrvo. Prethodno je studirao teologiju, ali je i on ubrzo prešao da sluša novu filozofiju na Hegelovim predavanjima. Potom se okrenuo pažljivom proučavanju prirodnih nauka. Prva knjiga 'Razmišljanja o smrti i besmrtnosti', oprezno je štampana bez potpisa, budući da je jeretički govorila o nepostojanju pojedinačne besmrtnosti već samo o 'besmrtnosti kojom priroda u sebe resorbuje sve ljudske kvlitete'. Kasnije Fojerbah već tvrdi da je 'hrišćanstvo davno nestalo i da ne postoji ne samo u razmišljanju nego ni u životu, pa se svelo jedino na tradicionalnu ideju'.

U 'Suštini hrišćanstva' (1841), u knjizi koja je najviše uticala i na Marksa i na Engelsa, Fojerbah se zalagao da čovek najpre sam sebi postane predmet razmišljanja. Jer, kako je pisao, religija predstavlja jedino svet o beskonačnosti egzistencije Boga bez egzistencije čoveka. Napadajući ortodoksnu religijsku dogmu uoči evropskih revolucija i tokom burnih godina koje su sledile. Fojerbah je istovremeno na intelektualnom planu ubirao široku slavu skoro jednaku popularsnoti potonjih heroja sa barikada. (Radovan Radovanović)

Mordechai Marx Levy, alijas Karl Mrks iznajmljen je 1847.g. od strane grupe "Liga ljudi" da napiše "Komunistički manifest" kao demagoški mamac za mase. Marks je u celoj stvari igrao podređenu ulogu. Znaci za boljševički Oktobarsku revoluciju 1917.g., koju su finansirali Iluminati, bili su postavljeni objavljivanjem "Komunističkog manifesta". Rusija je postala polje za eksperimentisanje, za socijalističke eksperimente, koje nisu mogli ili nisu hteli da vrše u zapadnim zemljama. Iluminati su znali da nastupanje polariteta odgovara kosmičkom zakonu - stvorilli su dva politička bloka moći: Istok i Zapad. Eksperiment je uspeo zahvaljujući ulaganju miliona dolara, prolivanju krvi i smrti bezbroj ljudi. Sve se finansiralo preko sindikata svetskih bankatra kojem su pred Varburga pripadali i Morgan i Rokfeler. Ali jasno je (ali možda nekima i nije) da komunistički sistem ne bi mogao da se održi tako dugo, da ga tokom poslednjih decenija nisu stalno finansirali i podržavali Iluminati. Slilčno je i sa Hitlerom - iza njega ne stoji samo paranoična želja za vlašću već i genij i novac Templara. Ali sve to nije bilo dovoljno da se stvori takva magija kao što je hitlerizam. Setimo se hordi Nemaca u transu opčinjenosti prema idealizovanom vođi na velikim paradama i svečanostima pod bakljama. Hitlerizam nije samo političko opredeljenje - čak je možda to i po najmanje, nego osećaj ushićenosti, koja može da se nazove i prosvetljenost, a to u prevodu znači iluminacija. Slično su komunisti govorili i za svoje vođe - Lenjin, Staljin, Tito,..

U samom predgovoru nemačkom izdanju "Komunističkog manifesta" Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga zvana 'Liga pravednika' (Liga ljudi), njih još 1847.g. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program komunističke partije.

Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da "Manifest" nije delo "otaca naučnog socijalizma" nego tajnih društava čiji su ova dvojca bili poslušni pioni.

______________________________________

sledeći odeljak