Skoro smo mesec dana bili na vodi i izgubio sam iluzije da mogu uzivati kao na Jadranu u ovo doba godine. Znao sam da su velike prepreke do kucnog praga Egej, Otrant i Jadran. Ne sme biti opustanja pri tim prelazima i moram se svom ozbiljnoscu pripremiti za njih. To sam i uradio sad, pri otplovljenju iz Mirine, lepog mestasceta na otoku Lemnosu.

         Ujutro, posle slusanja meteo prognoze u pola sedam i zakljucka da ce more biti "samo" ROUGH, odlucujemo da krenemo. Znam da ce vetar biti ledjni i malo sa desne strane i ocekivao sam da cemo do Psature, malog otocica ispred severnih Sporada, brzo preci tih cetrdeset milja i time preploviti Egej. Tako i biva. Lepo smo se sredili pre polaska, dizemo jedra i napustamo Mirinu. Mesto za kormilom sam ja zauzeo.

Sve je lepo i sve nam odgovara: vetar je ledjni N-E, a talasi ne veci od dva metra. Drzim kurs i opusten uzivam. Proslo je oko pola sata. Osvrcem se da vidim da li se jos vidi Mirina i..., prvi put primecujem da mi bas siskamo, "malo - mnogo" brzo, rekao bih u sali...

         Zagledam talase sad malo bolje i sticem utisak da su postali veci nego sto su bili pre pola sata. Cutim, ali istovremeno se sve cesce osvrcem, i paznju usmeravam ka njima. Trazim da se skine flok i to se izvrsava. I ubrzo - definitivno, pocinjem da posmatram vise more unazad nego sto gledam u kompas i unapred. Otprilike za petnaest minuta slika se znacajno menja. Talasi jesu jos narasli, ali i nesto novo se desava: pena je pocela da se otkida sa njihovih vrhova i u vidu velova, brzinom vetra, da prekriva more! Jedrilica je izglisirala! Biva mi potpuno jasno, da ce se tek za nekoliko sati more dici do pune visine za ovaj brisuci vetar, i da ce nam biti jako tesko da vladamo situacjom, po takvim talasima, svih cetrdeset milja. Cepanje jedra, nekontrolisano preletanje buma ili prihvatanje bi bilo katastrofalno. I odlucujem se - pitam glasno sve: "Ko je da se vratimo?". Sanja odgovara potvrdno, Pedja i Duda dizu ruke u znak da se slazu, a i ja im se pridruzujem.
         Mirina je jos na vidiku. Razmisljam - okrenucemo u levo i zakloniti se uz juznu obalu Lemnosa, a onda krizati uz zapadnu do luke. Tako i cinim. Okrecem u levo, u kurs juzne obale ostrva. Sada nam je vetar bocni i nesto u pramac, i tek sad osecamo svu njegovu snagu! Jedrilica je u dobrom desnom nagibu, iako je jedro na granici leprsanja. Kapljice sa velova pene pocese da nas zasipaju a talasi da valjaju jako neugodno. Vidim da smo pametno resili da se vratimo. Verovah da cemo za koji minut doci do zavetrine pod Lemnos. Drzimo se nekako, pazljivo upravljam i svi cutimo.

         Ali avaj... nikakva nas zavetrina nije cekala! Na jugozapadnom rtu, kada smo vec prosli ogromne gromade stena, cekao nas je jos jaci vetar! Sada iz pravca istoka, pravo u celo! Znaci ta kombinacija - da cemo tu naci malo mirnije more i vetar, je potpuno otpala.

         Kuda god gledamo, oko nas svuda, u svim pravcima se more beli od pene, a velovi putuju li putuju.

Za povratak u Mirinu preostaje da "kruzimo", da se potpuno vratimo van domasaja stena pored kojih smo prosli, ili odmah da okrenemo ulevo i izmedju njih da krizamo pored zapadne obale.

        Vreme za procenu situacije, za razmisljanje sta uciniti, sta je bolje a sta ne, sekundama se merilo.

        Manevar kruzenja je najdelikatniji, a na ovakvom vetru mala greska moze dovesti ili do udara buma u pripone, njihovog pucanja i pada jarbola, ili do prevrtanja jedrilice. To nisam hteo da rizikujem i okretoh u levo, udjosmo medju te, vise desetina metara visoke stene i izmedju njih i obale otpocesmo krizanje. Jedro nije jos bilo skraceno sto je dodatno otezavalo situaciju, a prostora za to nije bilo. Rastojanje koje nam je bilo na raspolaganju je oko, i manje od sto metara! Par sekundi na jednu stranu pa prelet, pa na drugu pa prelet i tako desetak puta. Priblizavali smo se stenovitim liticama jezivo blizu i onda tik uz njih okretali!
         Kako nam je laknulo kada smo posle prvog krizanja videli da jedrilica slusa, da se ne zanosi mnogo, da divno napredujemo uz vetar i da smo sve blize i blize izlazu iz ovog okruzenja!

         Pogledajte ovu sliku dole. Davno sam je "pokupio" od negde sa namerom da je ovde postavim. Kao da je prava slika tog prolaza o kome pricam, tako je to sve slicno. A mozda i jeste. Osim jednog: ovde na slici gledate mirno more, i rekli biste da bas i nije tako strasno. Dabome da nije. Ovakvo nije. Sada bas, dok sam je "montirao", jeza me je hvatala. Poludeli hladni vetar, razbesneli talasi, hiljade kapljica koje nas ciljaju, rascepani velovi otkinute pene koji sibaju i zasipaju nas, brod i jedra, a levo i desno previse izlokanih kamenih nozeva. I kao da se tu, negde oko nas, vrti, da lebdi, sotona. Ne vidim je a osecam je, ne cujem je a sigurno se cereka i ceka strpljivo. Ceka samo jednu nasu gresku. Samo jednu, pa da nas sve prigrli u svoj koscat, leden zagrljaj i pridavi.
        Ne dao Bog nikom ovakvo jedrenje.

         Napokon izadjosmo iz tog sablasnog kanala i odosmo daleko od obale. Pedja i Duda skratise jedro na drugi krat i odahnusmo. Dva - tri duga krizanja, okret i pravo ka luci!
         Kada smo pristali i malo se smirili, odosmo kud koji po mestu. Dudi je prisao jedan mestanin i rekao mu da nas je gledao, i da ce se sutra pomoliti Svetom Nikoli za nas. Verovatno je to i uradio. Preksutra je Egej bio miran kao nas Jadran, a vetar duvao prijatno da smo ga lako i bezbrizno u caskanju preplovili!

         I sada neka neko kaze da nema Boga i Svetog Nikole!

Povratak

Parking  Bjala   Mirina

Download Download

Mala galerija karata

Brodski Dnevnik

Podaci  Posada   Priprema   18. Juli 1989.   Jedrenje nocu   Stresovi   A koliko to kosta?   Rezime

Pitali ste...? 

Uvodna strana