Jasno je da odlazak iz svog grada, svoje zemlje, odvajanje od kopna i dubok ulazak u more nosi sa sobom rizike. Covek ih svojom pamecu u pripremi za plovidbu i u njoj samoj moze smanjiti na podnosljivu meru - ako je dopusteno tako reci?
Medjutim, sta se desava kada uvidite da bas nikakve vase sposobnosti, nisu dovoljne da bi se izbegle pogibeljne situacije?
Sta kada se one stvore onda kada se ne nadate da su uopste moguce, odnosno, kada im ne prethodi upozorenje bilo koje vrste? Sta onda? Tada se osetite nekako zateceni, nepripremljeni za tako nesto i bivate dubinski uplaseni. Osetite kao da se neko zaverio da vas spreci u zeljenoj nameri, pitate se hocete li uopste uspeti u poduhvatu i nece li se valjda destiti ono najgore - neko stradanje? Ne daj Boze!
Biti na moru daleko od svoje kuce, znaci osloniti se samo na sopstvenu pamet, zdravlje, fizicke sposobnosti i malo para koje imate u nekoj koverti. Pamet nas cesto napusta u uslovima premorenosti, zdravlje i fizicke sposobnosti su slab oslonac, jer smo mi u tome lako povredljiva i ponekad slaba bica, a kolicina novca u tragicnim situacijama predstavlja obican papir. Na pucini, gde oko sebe vidite samo crtu koja spaja nebo i more, trebate biti bistrog uma stalno, cvrsti fizicki, zdravi i nepovredjeni, raditi precizno i to bez umora - neprekidno.
Da li je to lako ostvariti?
Opisao sam na donjim linkovima tri gadne situacije koje su se mogle kobno zavrsiti.
Ako vas zanimaju pogledajte ih, ili se vratite gde zelite.
Prva - "Parking"
Druga - "Bjala"
Treca - "Mirina"
|
