Sanja je vodila glavnu rec
u opstoj urednosti i radila one poslove koji nama, muskarcima, bas ne leze.
A mi ...? Ploveci i
danju i nocu, po svakakvom moru, dobro smo naucili da cenimo vetar i more,
da bezbedno jedrimo i vodimo brod tamo kuda zelimo. Svako od nas je to bio u
stanju. Uvek sam mogao mirno da spavam i da sve prepustim nekom od sinova.
Ponekad sam ih pitao za misljenje i uvazavao sam ga. U vrlo kriticnim
situacijama ''u vatru su skakali'' uglavnom oni. Kratiti jedro, podvezivati
ga kada je jedrilica u dobrom nagibu, biti izbacen preko ograde i kvasen
talasima koji prelivaju jedrilicu, nije ni malo saljiva stvar. Moje
reci:"Drugi krat", bi bile potpuno dovoljne da najblizi, ili
najslobodniji u tom trenutku krene na taj posao.
Po uplovljavanju u luku reci - zapovesti ko sta da uradi, su bile nepotrebne. Postojala je slika jedrilice na vezu u svakome od nas.
Bilo gde da se ko nasao, znao je sta mu valja ciniti, slagati ono sto se
slaze, vezivati ono sto se vezuje. Za par minuta bi sve bilo na svom mestu
i mogli smo se tada posvetiti sebi - obuci se pristojno i izaci u setnju.
Uzivanje je
ploviti sa pametnim i vestim sinovima koji umeju da daju vredan savet, ali
koji ne prigovaraju i ne diskutuju kada se neka zapovest izda. I jos nesto
je vrlo lepo.To je kada imate podrsku supruge za ceo poduhvat, od
pravljenja broda pa do plovidbe. Kada je smela kao sto ste vi i kada vas
ni jednom recju ne sputava u namerama nego vam pomaze. Takva je bila moja
Sanja. Neustrasiva, vredna i spremna da nekomfornost ovakvog "sporting life"- a
podnese lako.
Hvala im svima. Hvala im
- na hrabrosti, vestini, neposustajanju, trpljenju i na poverenju.
Ako bih hteo, da
nesto najlepse pozelim, onome ko plovi sa posadom, to bi bilo da ima ovako
slicne licnosti pored sebe. Ne znam, sta je lepse od toga?
U
plovidbi i u lukama, u prijatnim trenucima kada sam bio opusten, prisecao
sam se vise puta osoba koje su me hrabrile i potsticale. Pitao sam se da
li bi im bilo drago da me sada vide. Njih nije bilo mnogo. Kao sto je obicno u zivotu, pravi prijatelji ''stanu na prste jedne ruke''. Evo ko su oni, "prst po prst":
Prelepa Jelena
Kojadinovic i caskanje u njenom stanu na Novom Beogradu! Jedne veceri
kada me je svakojako uzbudjivala slusao sam i pokusavao da zapamtim svaku
njenu rec. Njenom sam se plovidbom, preko dva okeana, nadahnjivao jos davne
1982. godine. A te veceri, ona mi je prva rasvetlila, puno nejasnih
pojmova, o jedrenju na velikim morima, o zivotu na brodu u takvim uslovima,
o jedrenju nocu, i jos puno toga. Tada, kada je sve jos bilo u domenu moje maste.
I na kraju, prvu zelju da me cekaju mirna mora, ona mi je izrazila,
posvetom u svojoj knjizi - brodskom dnevniku "Suncano Jedro".
Cika
Milenko Popovic, erudita i pustolov! Uvece, dan pred polazak, javio
mi se telefonom iz Padove, da mi pozeli srecan put i da tri poslednja saveta:
"Na Dunavu
se drzi plovnog puta, kada izadjes na more nemas sta da trazis blizu obale
i gledaj da uvek pre mraka stignes tamo kuda si naumio."
12. otktobra, 2005. godine, mesec dana pre svog devedeste petog rodjendana nas je napustio i uzneo se u
nebo!
Neka mu je laka zemlja!
Zatim
Slavisa? Sta reci za mladica kog ste pronasli preko jedrilicarskog oglasa,
a koji vam je postao pravi prijatelj. Svoje poznavanje mora, plovidbe
i brodova mi je nestedimice preneo. Da nije morao da otputuje na godinu
dana u Brazil, ispratio bi me sa zemunske obale. Meni je ostalo samo da
ga se secam i da se pitam kako li je njemu na talasima Atlantika?
Hvala im!
|
