Vijanje zastave na Dunavu

        Dunav se moze ceo preploviti samo sa nasom zastavom, bez ikakvog pristajanja i tako izaci na more. Ali ako se koristi kanal Crna Voda - Adzidza, ili se zeli pristati negde, mora se ispod desnog krsta podici zastava zemlje u kojoj je ta luka. Odnosno rumunska pri plovidbi kanalom iz Crne Vode. Svaki ulazak u neko mesto, bilo bugarsko ili rumunsko, se smatra ulaskom u zemlju, a svako isplovljenje izlaskom iz nje. Svaki put se vrsi ponovna "revizija", kako se u zargonu nazivaju pogranicne formalnosti. Zutu zastavu, koja na moru znaci: "Zdravstveno stanje na brodu je dobro, trazim slobodan saobracaj", koju morate obavezno dici na moru kada pristajete u luku koja je granicni prelaz, ovde, na reci, ne znaci to i zbunjuje kapetane pristanista. Za njih to znaci da je brod u karantinu i da bolest vlada na njemu!
         Okacio sam je samo jednom i posle Vidina, nikad vise na reci.

Sta su to "Papiri"?

         Kazu: "Imate li papire?". Pod tim se podrazumevaju: pasosi, plovidbena dozvola za camac (obicna nasa), dozvola za upravljanje camcem, i u Italiji polisa osiguranja prema trecem licu. Nema medjunarodnih dozvola kao sto postoje za kola. Na svakom granicnom prelazu se predaje "Crew List"- a sa imenom i prezimenom kapetana i posade, datumom rodjenja, duznosti na brodu i brojem pasosa.
         To su svi ti "papiri"!

Kako je bilo na carini?

        Prelaz granice na moru je, ja mislim, najliberalniji sto postoji. Puna postava sluzbenika bi bila sledeca: lucki oficir, carinik, policajac, imigracioni sluzbenik, lekar i veterinar. Medjutim, to u praksi izgleda kako gde, ali uglavnom sasvim drugacije.
         Postoje granicni prelazi gde se obavljaju te granicne formalnosti, ali svako ima pravo neskodljivog prolaska kroz teritorijalne vode drzave pored koje plovi i pristajanja bilo gde ako je u nuzdi. Pri tome ga niko na silu ne moze oterati na more. Naravno, u takvim situacijama kapetan treba da se prijavi najblizim vlastima, a posada da se ne seta previse van broda po mestu i van njega, dok kapetan ne odradi svoje.
         Turci u Istambulu, su mi overili pasose a da nisu ni videli ladju! Grk se ne bi ni penjao na nju da nisam prijavio pusku za podvodni ribolov. Kada ju je video, samo je mahnuo rukom. Sa Bugarima smo procaskali o politici i drugim stvarima, uz pice, kao da se nismo sto godina videli, a pri napustanju Krfa, Grci nisu ni videli brod kao ni Turci u Istambulu.

Lucke takse

        One postoje samo kod nas! Medjutim, platili smo: 20 dolara za prolaz kroz kanal Crna Voda - Adzidza, oko 30 nemackih maraka pri ulazu u Tursku, 15 dolara za Grcku a u Italiji bas nista, ali... trazili su nam polisu osiguranja za trece lice!
         E to im bas, nisam u Brindiziju hteo da priustim. Pristali smo oko tri popodne i imali nameru da ujutro krenemo za Bar. Jednom stazisti, pomorskom akademcu, sam ispunio neke formulare i na pitanje da li sam osiguran rekoh: "Kako da ne!". Kad predvece, on cuci pored ladje i ceka me. Kaze mi da lucki kapetan trazi polisu osiguranja! Ja se pravim malo lud, a kada sam kao shvatio, poceo sam da glumim Italijana. Onako brzim glasom na italijanskom, preglasno, uz mahanje rukama, kazem da je sve OK, neka mi skine kosulju i patike i neka naplati time tu jednu noc, ako bas hoce! I ja kao ljut krecem ka zgradi kapetanije, na sta me on panicno i moleci zaustavlja, i sam odlazi do kapetana. Gluma na nivou a i rezultat odgovarajuci: kapetan se smilovao i dopustio da ostanemo preko noci, ali da ujutro do osam sati isplovimo! Ha, ha, ha...! Mi smo ne zbog njega, nego zbog nas, u pet digli sidro i u sest vec prolazili poslednji lukobran Brindizija, u kursu nase Juge.
         Otpozdrav, celoj avanturi, izmesan sa radoscu sto cemo ubrzo stici "kuci" i tugom sto je svemu blizu kraj, je bio na sest milja od italijanske obale. Tad, kada sam rekao da se skine njihova zastava!
         Sa setom se prisecam tog trenutka. Takav je zivot. Sve tece, sve se menja i svemu ima kraja. Od pamtiveka do vecnosti.

Pomorske karte

        Sa njima se se morate pre puta snabdeti. U lukama i lucicama nema sanse da ih nadjete, osim mozda u nekim vecim kapetanijama. Ja sam to pokusavao bezuspesno. Da ih nisam imao ne znam kako bih prosao. Medjutim, svi jedrilicari su kolegijalni i ako imaju vama potrebne, dace vam da ih iskopirate.

         Koje vam trebaju? Treba vam prvo dobra generalna karta 1:1.000.000. Na njoj cete moci meriti kurseve za duze rute i sto je najvaznije, videti na vecoj daljini od obale kakav je oblik planinskih vrhova i venaca izmedju njih. Ovo je znacajno kada sa pucine prilazite obali i vidite samo neke daleke i visoke senke, a sama obala se gubi u sumaglici. Tada uporedjujuci oblik planine, liniju planinskih vrhova gledanu iz vaseg pravca, sa onim sto je na karti, mozete lako zakljuciti u kom se delu obale nalazite, odnosno time sigurno uspostaviti opstu orijentaciju. Daljih planinskih vrhova obicno nema na pomorskim kartama krupnih razmera.
        Tacnija od grcke generalne karte je nasa "milionka" u izdanju Vojnog grafickog zavoda u Beogradu. Ona je namenjena pilotima pa je mozda zato i neobicno precizna. Po njoj sam merio kurseve za veca rastojanja. Bilo je razlike u odnosu na grcku kartu, a ispravnija je bila nasa. Od te karte u najsitnijoj razmeri sada dolaze one u krupnijoj - 1:200.000 i manje, do 1:25.000 pa i planovi 1:5.000. Sto vise karata imate to je bolje, naravno. Na internetu mozete, trazeci na kljucnu rec :"chart", i slicne, doci do adresa firmi koje ih stampaju pa i do cene i nacina nabavke. Najvaznije je na karti da vidite konfiguraciju obale, ima li stena uz nju i gde su one, koje su dubine i kakvo je dno, i kolike su struje. Te morate imati. A generalna (u krajnjem) moze biti i neka karta puteva ili dobra turisticka karta.
        Karta mora da bude azurirana, nacelno, ali sta se moze ako nije? Bolje je imati ma kakvu, nego je nemati.
        Karte pre plovidbe treba "podici". Sta je to "podizanje" karte, sta to znaci? To je obelezavanje fluorescentnim floumasterom linije obale u zoni plovidbe, i drugog sto je vazno na karti, i sto treba da bude jako uocljivo na prvi pogled (slika) . Najbolje je upotrebiti zutu boju za liniju obale, a crvenu za hridi i druge prepreke uz nju, za zabranjene zone plovidbe, ili sidrenja i vazna upozorenja. U sumraku i nocu, dok plovite, i dok vam vetar kartu u ruci, ili na sedistu kokpita leprsa, nema se vremena i tesko je izvodjlivo sa lupom u drugoj ruci traziti tackice koje oznacavaju hridi. A kada ste ''podigli'' kartu, kada je svaka stena u vodi oznacena velikom crvenom "flekom" - tackom, na prvi pogled u kartu jasno vam je jeste li, ili ne u opasnoj zoni. Znate kuda bi trebali ploviti da nadjete put, prolaz, ili mesto za pristajanje.
         N  e   m   o   j   t   e   bez karata ici na more!

Ishrana i snabdevanje

        Na Dunavu je bilo problematicno u to vreme i kupovanje hleba a kamoli drugih namirnica, dok danas mozda nije. Ali dalje, u Turskoj, Grckoj i Italiji problema nije bilo. Tost je dobra stvar i sedam do deset dana moze da izdrzi za "ne daj Boze". Glupo je stvarati neke preterane zalihe bilo cega. Posle prolaska Crnog mora mozete se u svakoj luci lepo snabdeti svim i svacim.
        Treba samo imati para!

Kupovanje benzina za motor

        Na Dunavu ga je vrlo tesko naci. Prvo dopunjavanje smo imali u bugarskom gradu Ruse. Kanistre smo morali da nosimo pesaka oko jedan kilometar. Da nije jedna Bosanka radila na pumpi, ne bi nam ni dali gorivo jer su oni bili plasticni a ne metalni! Ovako, zahvaljujuci nekoj njenoj Jugo - nostalgiji, dopunili smo tu 60 litara. Drugo punjenje je bilo u Bujukderek-u na polovini Bosfora, gde je pored pumpe za kola bio i mali pristan (slika) NEW. Trece je bilo blizu mesta Stomio, na juznoj obali Korintskog zaliva, negde na njegovoj polovini, gde je pumpa uz put i uz samu sljunkovu obalu, zgodnu za prilaz. Cetvrto smo obavili u Krfu.
        Maksimalna kolicina goriva koju smo mogli da ukrcamo u komore kokpita je 150 litara.
        Mozda je dobro da i ovo napomenem: koristili smo mesavinu od tacno 3% ulja a na oko 400 predjenih kilometara ili oko 40 sati rada smo cistili izduv. Potrosnja na 3/4 gasa na kome smo normalno koristili motor je bila tacno 1 lit/h. Po povratku sam izmerio kompresiju i... bila je ista kao i pre plovidbe - 6!

Pokloni

        Morate i na to misliti! Morate za tu svrhu imati flase pica, cokolade, zvake, boksove nekih cigareta i slicno, sto je red da se u nekim situacijama kao prezent ponudi.
        Kome i koliko, morate sami proceniti.

Motor na jedrilici

        Ako imate novca kupite najjaci koji odgovara vasoj ladji. Ali nesto morate u pocetku prihvatiti: mala ili nikakva korist je od njega kada vam dobro zaduva vetar u celo! Mora se shvatiti, da je najjaci vas pogon sila koja se stvara na onom belom platnu iznad vas i ako se ne varam, po kvadratu jedra je na jakom vetru potisak od 50 i vise kilograma. Kako bismo inace uspeli da zaglisiramo kroz Dardanele sa samo tri kvadratna metra olujnog floka!
         "Tomos - 4" ima potisnu silu 40 kg "Tomos - 10" negde oko 100 kg. Voziti se "desetkom" ili "osamnaesticom" moze biti impresivno na mirnom, "ravnom" Dunavu, ali na ceonom vetru i vecim talasima se brzo topi ta snaga. I jak motor moze vrlo brzo potpuno da izgubi "dah", dok jedra, sa svakim prirastajem brzine vetra bivaju sve mocnija. Zato najvecu paznju treba njima posvetiti, izabrati jaka i sa tri sava po svim spojevima.
         Cuvati ih u svakom pogledu: lepo ih slagati, pokrivati kada su slozena na bumu radi zastite od UV zraka i pregledati im savove uvek posle veceg naprezanja. Obavezno imati olujno glavno jedro i olujni flok, a i neka druga rezervna, po mogucnosti. Nauciti kako se siju iscepana jedra, za to imati odgovarajuce igle, jak najlonski konac i silo.

        I ... srecno vam jedrenje!

O sidrima

        Sto su teza to ce bolje drzati - principijelno! Medjutim, Danfort sidro, napravljeno tacno po uglovima otvaranja i drugim dimenzijama, Ing. Danforta, na pesku drzi tako sto roni - ukopava se, ide u dubinu, a ne zato sto je puno peska zahvatilo na svojim plocama. Probajte vase sidro, na koji nacin drzi, i jos nesto, da li moze biti na tri tacke stavljeno a da se ne polozi na tlo. Takvo ne valja. Mora, kada sa baci na bilo koji nacin, da se svojim kracima ili plocama polozi po dnu a kada se poteze da se ukopava.
         Ja sam imao dva odlicna Danfort od 13,5 i 16,5 kg i jedno bez veze - "macak" od 8 kg. Na svim sidrenim konopima od 12 mm sam imao dosta dug predlanac od 6mm i posebno olovne tegove na karabinu, za dodatno opterecenje i polaganje konopa uz dno. Ponekad sam ih bacao i sa orepinom.
         I ne zaboravite staro pomorsko pravilo: "Pre nego sto spustite sidro pomislite kako cete ga izvuci"!

Radar reflektor

        Valja ga imati. Jedrilicari nisu sverceri koji se skrivaju na moru.
Treba biti vidjen, ako se ne zeli susret takve vrste, da od jedrilice ostanu samo plutajuci komadi na povrsini mora. Kod nas nisam video da ima da se kupi. Medjutim, znam tu stvar dobro, i kako izgleda i kako funkcionise. Lako sam ga napravio od aluminijumskog lima. To su cetiri otvorena tetraedra spojena vrhovima, tako da su otvori okrenuti spolja (slika) . Bilo odakle da radarski zrak "upadne" u reflektor, odbijajuci se od stranice tetraedra izlazi napolje u istom pravcu odakle je dosao i vraca se ka izvoru signala. Ako je velicina stranica oko 50cm radarski odraz je sasvim dobar i uocljiv za svaki brodski radar.
         Stalno nam je bio podignut ispod levog krsta jarbola.

Kormilo

        Po planu, moj "Sea Mini" moze imati izvlacece kormilo, koje se podizanjem moze potpuno izvuci iz vode i drugo - fiksno, koje dopire do oko jedan metar ispod povrsine.
         Prvo je nebalansirano, a drugo balansirano. Ja sam napravio ono prvo, izvlacece i nebalansirano (slika) . Na Dunavu pre puta, u kratkim probama, nisam osetio neku znacajnu silu na njegovoj rudi. Verovatno zbog toga uopste nisam ni razmisljao da pravim i drugo. Resio sam problem ako bi se slomilo, koje bih sperove utakao u njegovo kuciste, Imao sam rezervnu rudu i okove, ali ne i list balansiranog kormila.
         Nista nam u upravljanju nije smetalo, sve do jedrenja uz tursku obalu Crnog mora ka Bosforu. Uz jak bocni vetar svaki talas koji nam je podilazio u pola krme je zeleo da nas okrene i postavi bocno naspram sebe. Reagovati na vreme i to ne dozvoliti bilo je fizicki veoma tesko. Ja nemam bas svilene ruke, ali posle petnaest minuta bih onemocao i zatrazio pomoc Dude ili Pedje. Onda bi neko od njih seo na suprotnu stranu, pa dok ja vucem rudu ovaj drugi bi je gurao, i obratno. I tako satima. Kompozicija za cetiri ruke na rudi kormila! Strava! Da su te etape, uz tu obalu, bile krace, bilo bi nekako lakse, ali nisu, u tome je stvar. Smrkava se, ispred u tamnoj sumaglici sa desne strane, gledam nekoliko dalekih rtova visoke obale. Kada pomislih i rekoh:"Eno iza onog petog je Inada..." tu se nadje moj pametni sin Pedja da mi odgovori : "To bi ti hteo, cale, ali nije, Inada je jos dalje..." I jeste bila jos dalje. Usli smo u njen zaliv u pola noci, umorni ko tegleca marva posle icrpljujuceg dana.
         Pa zato pazite na tu stvar, ako ikada budete ozbiljno izlazili na otvoreno more.

Okovi kormila

        Strahotne su sile na njima. Na maloj jedrilici "Thumb 15" (slika) , dok sam sa sa Sanjom vracao predvece na nestajucem maestralu, u Kriznu luku Hvara, iscupao se gornji okov kormila. Ja za njega ne bih ni rekao da je kormilo, nazvao bih ga:"kormilce", kako je majusno i tanano. Mislio sam da nema veze sto se to desilo i dao Sanji da upravlja jedrima i rudom kormila, a ja sam prisao uz zrcalo, da bih drzao njegov gornji deo umesto iscupanog okova. Majko mila moja, kako sam se mucio, kako mi se cupalo iz ruke, koje su to sile bile na njemu, da covek ne poveruje! A isli smo pravo i nekako nezno, najneznije sto se moglo! Ni ono nije balansirano, ali sile su bile takve na rudi da se u svim situacijama sa dva prsta moglo upravljati. I sada, kada zamislim po nekoj proporciji mase camca, jednog i drugog, povrsine kormila i zamaha talasa, kolika bi mogla biti sila na okovu mog "Princa", ja se najezim.
         Valjda me je to prvo iskustvo na maloj jedrilici podstaklo da okovima poklonim posebnu paznju.
         I jesam. Gornji i donji su isti i ovakvi: na ploci prohroma od 8 mm sirokoj oko 7 cm savijenoj kao slovo "L", na donjem horizontalnom delu je probusena rupa, ugurana prohrom osovina precnike 15 mm i zavarena sa gornje i donje strane. A gornji, vertikalni deo, je zasrafljen sa cetiri visoko legirana celicna prohrom srafa, za jako ojacano mesto iznutra na zrcalu. Okovi na kucistu kormila su bili odgovarajuci jacini gore opisanih. Stvar je ocigledno bila dobro napravljena, kada je sve izdrzala. Medjutim, u plovidbi sestog avgusta, sto znaci posle vise od mesec dana, primetili smo ulaz vode oko srafova donjeg okova i da su srafovi popustili.
        Te iste veceri smo ih dotegli koliko je moglo i do kraja puta je sve bilo sa njima u redu.

Kocnica buma

        To je naprava koja me je najvise odusevila.
         Mozda bi to bio auto-pilot da mu nije Pedja nespretnoscu slomio vetrusku. Posto njega nismo mogli isprobati, kocnica buma je zauzela prvo mesto u brodskoj opremi. Kako izgleda i kako i sta radi?
        Na oko polovine buma visi zakacena skopcem (slika) . Konop 10 mm koji je fiksiran na jednoj, kod nas desnoj strani, u peti prvog stubica ograde, ide do kocnice, omotava se cetiri puta oko njenog nepomicnog valjka i odlazi na kolotur ka peti levog stubica ograde, a odatle na stoper na levoj bocnoj palubi pored kokpita. Zatezanjem tog konopa bum se povlaci na dole, a on ostaje zategnut jer ga fiksiramo stoperom. Kada hocemo da promenimo polozaj jedra on nam ne smeta, jer zatezanjem skote mi povlacimo malo na dole bum i time taj konop olabavljujemo i jedro se lako pomeri po zelji. Isto tako i rukom to mozemo uraditi, prvo nategnemo bum na dole pa ga onda pomeramo kuda hocemo. Ali kada jedro dobije snazan udar vetra sa druge strane, bilo u kom pravcu da jedrimo u odnosu na vetar i kada bi bum proletelo iznad nasih glava i mozda udario u pripone, kocnica se "probudi iz dremanja" i stupi u akciju. Kad jedro krene povuce bum na gore a on zategne konop kocnice, i uz cujno, tesko cviljenje valjka kocnice zaustavlja se.
         Kada jedrimo uz vetar i sa vetrom u bok, ne zatezemo konop kocnice, jer tada ne moze ni doci do naglog preletanja, sem ako vetar totalno promeni pravac. A u slucaju kada primamo vetar u ledja onda je kocnica u punoj pripravnosti. Zahvaljujuci njoj, apsolutno ne postoji opasnost od nekontrolisanih preleta buma iznad glava, a kamoli udara u pripone.
        Mozda bi me sada pitali, zasto onda, ako je ovo tako dobra naprava, nismo kruzili pri vracanju ka Mirini kod onih stenovitih ostrva. Prost je odgovor. Iako se do tada pokazala odlicno, plasio sam se da je naprezem do krajnih granica i isprobavam u takvoj situaciji.
         Predivna stvar, a prosta za pravljenje.

Oprema za spasavanje

        Najvazniju stvar: spasilacki otok nisam imao. Cena mu je bila 3.000 DM i morao bih da ga kupim negde u inostranstvu. Nisam imao ni radio stanicu. Medjutim, ostalu sigurnosnu opremu sam nekako prikupio. Nesto sam kupio, nesto napravio, a nesto dobio na poklon od prijatelja. Mali camac, koji u nuzdi moze ipak da zameni spasilacki, plastican, bio je nam lako dostupan sa svojom jakom noznom pumpom u komori kokpita.
         Sta da kazem za rizik sto sam plovio bez prave stvari. Nema izgovora, nisam to smeo, a eto uradio sam. Da sam kupio spasilacki otok ne bih imao ni dinara za plovidbu. Onda bih se mogao samo slikati sa njim na zemunskom Lidu. I odlucio sam tako kako sam i uradio.
         Ako vam je komentar o tome nepovoljan, cutim jer ste u pravu.

''Banana'' camac

        Izvrsno se pokazao
        Dug je 3,60 metara, ima centralnu klupicu, dva zavozna vesla i pramcanu i krmenu palubicu - plocu. Rasklapa se kao od sale a isto tako i sklapa. Drzali smo ga uz ogradu na zavetrinskoj strani (slika) , pa je sa svoja dva kvadrata bocne povrsine malo doprinosio jedrima. Njegova svrha je da brzo i lako omoguci izlazak na obalu. Divno nam je sluzio i ni kap vode nije ulazilo na spojevima njegovih kriski. Daleko je prikladniji nego bilo koji plasticni ili gumeni na naduvavanje.
         Prodaje se u Zagrebu i naravno u Nemackoj. Preporucujem ga.