Dunavski parking

        Podne je, treci dan otkako smo napustili Zemun. Plovimo Djerdapskom klisurom i uzivamo u krajoliku.
        Na desnoj obali iza jedne krivine, prikaza se dugacka travnata livada, koja nastaje od same ivice vode. Duga je jedno stotinu metara, a vrlo siroka od obale do prvih redova drveca. Veoma lepo mesto za rostilj i kupanje. Naravno da na takve stvari nismo mislili, ali htedosmo da pristanemo i da se malo projurimo po njoj dok Sanja spremi rucak. Veliki znaci "recnog parkinga", postavljeni na pocetku i kraju te zaravni, bas su nas mamili. U laganoj voznji, na jedno dvadeset metara od obale, okrecem u desno, jedrilica slusa i evo nas vec blizu strmo otsecene zaravni, izdignute oko metar od vode. I onda...! Jedan strahoviti udar! Svi posrcemo! Stvari u kabini padaju od negde na patos, jedrilica se pobada pramcem u vodu, krma izdize...!

        Trebalo je da prodje vremena da se priberemo. Udarac je bio tako jak, da je jedrilica u mestu stala! Sta li je to moglo da bude? Cime smo i u sta udarili i jesmo li povredjeni? Stojeci u kokpitu nisam imao ni jedan odgovor na ova pitanja. Osetio sam da moram odmah u vodu, pod korito i da ce mi tada sve biti jasno.
         Kada smo se usidrili zaronio sam sa maskom i perajima. Pustajuci se lagano od pramca, lica priljubljenog uz samo dno, gledao sam da li cu videti neku povredu? I ugledah je! Na tri prsta od dna korita, nesto je udarilo u kosu prednju ivicu balastne kobilice i ostavilo ulegnuce! A ona je od vrlo debele cevi, preko koje je sa obe strane zavaren 4 mm debeo lim! Tada sam hteo da vidim sta se to postavilo ispred nas. Ponovo sam plivao, gazio, ronio i otkrio. To je bila jedna kamena piramida, nalik na betonske protivtenkovske prepreke, visoka oko jedan i po metar. Mozda je bas ona i bila, ko zna? Secam se samo da joj je vrh bio ostar!
        Da smo kojim slucajem imali gaz manji za pet santimetara, ili da je nivo Dunava bio za toliko manji, kao skalpelom bi rasparala korito, a mi bismo zavrsili svoju odiseju na 967. km Dunava, kod Hajducke Vodenice, na mestu predvidjenom za bezbedno pristajanje!




        Stvarno je cudno! Sada dok pisem, misleci na ovo, i ono sto mi se desilo u Bjali i na izlasku iz Mirine, prosto da poverujem da me je neki zao duh pratio od prvog dana, i ovim grozotama iskusavao, ne bih li sve prekinuo i od svega odustao. Moze li to biti? Ako jeste tako, zasto? Zar taj Neko nema druga posla na ovom svetu nego da se na mene "kaci". A ako nije, ako su ove moje mastovite pretpostavke bez realne osnove, po kojoj verovatnoci pogadjam ovu betonsku gromadu, prednjom ivicom kobilice siroke nekoliko santimetara, u ovako prostranoj i dugoj reci, ja, koji sam krenuo iz Zemuna pre tri dana i ne prema njoj? Ima li odgovora na ovo?
        Jako sam bio potresen. Prvi put sam shvatio da na ovakvoj plovidbi ne sme biti lezernosti. Sve dok se ne vratimo kuci i jedrilicu ponovo ne zavezemo za njenu bovu, moramo biti na oprezu i najmudrije upravljati.
        Presli smo tek dvesta kilometara a pred nama su jos tri hiljade!

*   *    *

        Znate li odakle su "protivtenkovske" piramide? Njih sam, gledajuci TV emisiju "Sidji do reke", video na obali jednog mesta. Mislim da se o Golupcu radilo. Nizak vodostaj ih je otkrio! Posle par telefonskih razgovora sve se razbistrilo. Te piramide su bacane na temelje Djerdapske brane! A sto su se usput, neke "malo okliznule" sa palube samohodke ili slepa koji ih je prevozio, sta se moze!

NO COMMENT!

Povratak

Parking  Bjala   Mirina

Mala galerija karata

Brodski Dnevnik

Podaci o...   Posada   Priprema   18. Juli 1989.   Jedrenje nocu   Stresovi   A koliko to kosta?   Rezime

Pitali ste...?

Uvodna strana