Velovi Egeja

        Za vreme ovog podizanja mora, a i ranije na Crnom i pri izlasku iz Dardanela, prolazila bi mi kroz um, kao blic svetla, misao da fotografisem more, da slikam te visoke talase, da bih imao cime da se  p o h v a l i m  kada se vratim u Beograd! A na tu zelju jednog magnovenja, odjednom bi se sve u meni nekako uzbudilo i javilo neko unutrasnje protivljenje, kondezovano, nejasno i nedokucivo. Jednostavno to nisam mogao a ni zeleo da bilo ko uradi. I da se neko masio za fotoaparat, sprecio bih ga da ga upotrebi. Sada, dok kucam ovaj tekst, da bih objasnio zasto nemam ni jednu sliku velikih talasa o kojima pisem, ovih stena i drugih strahotnih prizora, polako mi se sto sta rasvetljava i pocinjem da shvatam tadasnji podsvesni otpor.

        I ako sam ateista, tada sam upravo verovao, a da nisam toga ni bio svestan! Podsvest me je kocila. Valjda je u njoj postojala neka vera u nesto, neka predstava, da nisam samo ja taj koji upravlja brodom. Da nije samo moje znanje dovoljno, da sve opasne situacije resim i da nemam pravo da uspesno savladavanje tog teskog mora samo sebi pripisem. Da, to je ustvari osecanje bespomocnosti u borbi sa stihijom. Kada vam bukvalno ono bice sa kosom "duva" zavrat, a vi, i ako bezite od nje, niste sigurni da necete pokleknuti. Valjda se tako i pocinje verovati u Boga, kada osetite da vam neko neuhvatljivo bice pomaze. I kada bih slikao more, da bih sebe tim slikama hvalio, bila bi to nezahvalnost prema tom, neznano kom, koji je ispravljao moje greske, ukazivao na opasnosti i cinio da i u najtezim situacijama izadjemo kao pobednici. Ako postoji i najmanje zrnce mogucnosti da nas taj Neko cuva, a ja da ga na ovaj nacin povredim, mozda bi nas napustio i mozda nikada ne bismo ni razvili taj film. Ovo sada kazem, a onda tako nisam mislio, ali jednostavno to nisam mogao da radim.

        Vi ne osecate sada sibanje vetra na licu, ne suze vam oci od njega i slanih morskih kapi, nije vam hladno iza vrata i ruke vam nisu onemocale. Ne cujete zujanje sajli, pistanje iz otvora stubica ograde, ne trza vas prasak jedra kad dobija udar vetra sa druge strane i ne prelece vam nista iznad glave. Ne uznemirava vas besomucno trzanje skote floka i njega samog, niko vas ne odvlaci sa klizavog mokrog sedista, niko vas ne klati, i ne vidite nista sto se moze stropostati na vas, ako pogresite samo u jednom trenutku. Vi sedite na cvrstoj stolici i ravnoj podlozi, verovatno lepo naslonjeni, i mozda me tesko mozete razumeti.

        Ali, kada bi vas snasle kojekakve strahote, kada biste se nasli u plitkoj uvali sa bliskim stenama koje pod cetrdeset pet stepeni padaju u more, a vi u mraku prilazite, kada biste culi na tridesetak metara od tih izlokanih kvrgavih gromada, kako vam dovikuju da sidro, sa svoja dvadeset pet metara konopa, ne dodiruje dno, a vi nemate apsolutno gde vise, jer je to jedino pribeziste uz otok Jura, koga "opasuju" dubine 40 - 60 metara uz okomite stene, kada more divlja okolo, a vas klate i bacaju ukrsteni povratni talasi koji se odbijaju od tih stenovitih zidova, kada nema svetionika da bi vam pomogli u trazenju boljeg utocista i napokon, kada biste posle nocenja u cetvorovezu, koji ste postavljali plivajuci po mrklom mraku, doziveli jutro, oseti li biste da postoji neko ko zaista bdi nad vama.


         Neko ko vas je doveo do te jedine nazovi uvale, neko ko vam je samo uz svetlost zvezda ukazao na koji kamen da se privezete i ko je, umesto sidra, koje je skoro vertikalno ispod vas, drzao taj cetvrti konop. Drzao ga je celu noc, odolevajuci talasima koji bi vas slatko razbili o obalu, da bi i njih na kraju zauzdao. Drzao ga je On pa bilo kakvo da mu je ime.


        Ovu sliku koju vidite gore nasao sam slucajno, ne znam tacno gde. Savrseno odslikava more koje sam gledao iza svojih ledja u odlasku, a posle u povratku, u krizanju ka Mirini u celo jedrilice.
        Imate li komentar?

Povratak

Mala galerija karata

Brodski Dnevnik

Podaci   Posada   Priprema   18. Juli 1989.   Jedrenje nocu   Stresovi   A koliko to kosta?   Rezime

Pitali ste...?

Uvodna strana