|
18. juli - utorak
(Iz "pera" Sanje)
|
''Upamti luckasti sine:
ko hoce u nepovrat da se vine,
i bude brzi od brzine,
i sazna sta je vecna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda...
Inace mars sa mog broda!''
|
Vec u pola tri ustali su Pedja i Kepa i mi plovimo dalje ka Kara Burunu.
Do oko deset sati more je bilo dosta podnosljivo, ali je vetar opet pojacao, a takodje i talasi. O plovidbi do Bosfora nema ni govora.
  Opet svaki cas Pedja opominje Dudu za kormilom:
"Evo ti ga jedan iznad glave!"
Primecujem da se nas kapetan ni ne osvrce i ja cutim.
Ili ih prezire, ili se plasi da ih gleda.
|
|
  Rekla bih da je istina u ovom drugom. Razumem ga. Nije nas poveo da strahujemo nego da uzivamo.
Cudno je od cega svi zavisimo: od jacine jedrarskog platna i par
tankih sajli.
|
Oko podne stizemo u Kara Burun. U luci stoje usidreni brodici i ribarski camci zivopisno ofarbani. Jedan bager vadi pesak. Zaliv ima oblik grckog slova omega. Nad morem se podize breg, a na bregu, kojim
dominira minaret, stoje poslagane kuce, one njihove, tipicne turske sa
isturenim verandama. Ima cak i dve bele petospratnice.
|
 Turska kasaba,
u kojoj cetiri puta dnevno, umesto mujezina, kasetofonska traka poziva na molitvu.
|
| |