18. juli - utorak
(Iz "pera" Sanje)

''Upamti luckasti sine:
ko hoce u nepovrat da se vine,
i bude brzi od brzine,
i sazna sta je vecna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda...
Inace mars sa mog broda!''

        Vec u pola tri ustali su Pedja i Kepa i mi plovimo dalje ka Kara Burunu. Do oko deset sati more je bilo dosta podnosljivo, ali je vetar opet pojacao, a takodje i talasi. O plovidbi do Bosfora nema ni govora.

Opet svaki cas Pedja opominje Dudu za kormilom: "Evo ti ga jedan iznad glave!" Primecujem da se nas kapetan ni ne osvrce i ja cutim. Ili ih prezire, ili se plasi da ih gleda.

         Rekla bih da je istina u ovom drugom. Razumem ga. Nije nas poveo da strahujemo nego da uzivamo.
         Cudno je od cega svi zavisimo: od jacine jedrarskog platna i par tankih sajli.

Oko podne stizemo u Kara Burun. U luci stoje usidreni brodici i ribarski camci zivopisno ofarbani. Jedan bager vadi pesak. Zaliv ima oblik grckog slova omega. Nad morem se podize breg, a na bregu, kojim dominira minaret, stoje poslagane kuce, one njihove, tipicne turske sa isturenim verandama. Ima cak i dve bele petospratnice.

        Turska kasaba, u kojoj cetiri puta dnevno, umesto mujezina, kasetofonska traka poziva na molitvu.