Prilazimo koso ka njemu, skidamo jedra i palimo motor. Daljina se smanjuje na sto, pedeset, trideset metara... Duda na pramcu dugu caklju ubada u more, pokusavajuci da dodirne dno, a Pedja gleda napred ka molu, koji je valjda zbog oseke sada jedno dva metra visok. Sve smo blizi... I evo, Duda dodiruje dno i vice:
         - Ima dna. Dva metra...
        Sada smo vec vrlo blizu. Lagano plovimo i ka njemu i ka obali malo ukoso. I dok ga gledam i razmisljam, kako li cemo se popeti uz gole drvene stubove tako visoko, trzaju me Pedjine reci:
        - Cale... u rikverc, u rikverc...!

        Vidim zaprepascen njegovo prenerazeno lice i ne razumem nista. Zasto pa sad u rikverc? Ne okrecem motor, produzavam, i koje li gluposti...
        - Zasto...? pitam ga
        A tada... obojica urliknuse.
        - U rikverc, u rikverc... pun gas...!
        Tad su me presekli... Da li vise recima ili njihovim uspanicenim izrazom, ne znam ni sam. Tek, tako kad su vrisnuli, shvatih da nema sale. Okretoh se motoru, njega obrnuh i dadoh pun gas! Uradih to, i gledajuci u napred ponovo, pokusavah da odgonetnem u cemu je stvar.

        Zaustavili smo pramac i krenuli u nazad na oko  m e t a r  od sina. Zeleznickih sina! More im je oplakivalo vrhove, a bile su pobijene u dno, uz same stubove mola i   u s m e r e n e   koso ka nama! Udaljavaju ci se od njih u zaokretu, gledao sam ih zaprepascen i nem. Izgledale su stravicno. Da sam jos jednu sekundu oklevao, probile bi nase korito i mi bismo tu potonuli...! Sta li ce jos da nam se desi za ime Boga Svetoga...? Ni malo se nismo posle ovoga lepo smestili, kako sam zamisljao da ce biti. Celu noc smo proveli na dubini od oko dva metra, na dva sidra bacena u pescano dno. Svako sam roneci dodatno zatrpavao. Talasi od preko metar visine, zbog male dubine su nam podilazili kao rolat, a jedrilica se ponasala kao konj na rodeu. Obala je bila na oko pedeset metara. Svega mi je bilo dosta. Neka nas pokrlja more ako hoce, tu je uz nas kopno i ostacemo zivi. Jedrilica je potpuno izgubila svaku vrednost. Bacio sam se na krevet i posle par sekundi zaspao.

        A ujutru, druga slika! Kao da su zli duhovi svi nestali. Stajao sam u kokpitu sām dok su ostali jos spavali. Posmatrao sam obalu sa nekom kafanom koju sinoc nisam ni zapazio, poluopustene konope sidara, more oko sebe... Ono se mreskalo i ponegde bi samo, u trenutku, zablistala srebrnasta pena nekog nemirnog talasa. Jedini zvuci koji su dopirali su bili sumovi talasica koji su oplakivali zal i poneki krik galeba, koji bi podalje od mene proleteo... Jedva da smo se ljuskali. Hladnjikav vazduh me je rasanjivao, rosom orosen kokpit je blistao, a ja sam se, gledajuci bezazleno i prekrasno okruzenje, pitao: "Jesam li to sve sanjao...?"

        More, to bice neuhvatljive cudi, kao da je htelo da se izvini za ono zasta i nije bilo krivo: za suprotni vetar, pretece sine, za kolje sa nekim razapetim mrezama, u koje smo se upleli u mraku odlazeci od ubitacnog mola, za noc koja nam se srucila brzo i tesko kao neman na ramena, za osecaj izgubljenosti u tudjoj zemlji...!