Noz
u stomak
Napustili smo
Varnu ujutro. Pri izlasku iz luke smo susreli podmornicu koja
je uplovljavala i mahnuli mornarima na njoj. Malo kasnije, galebovi
su nam, obletajuci ribaricu koja je plovila pored nas cisteci
mreze, pruzili jos jedan lep prizor. Proveli smo tri prijatna
dana u Varni. Sasvim se odmorili od prve, duge i danonocne plovidbe
do nje i uz umeren ceoni vetar krizamo ka jugu.
Prisetio sam se
negde posle podneva, da sam svuda u putopisima citao da se uz
vetar prelazi oko dvadeset milja dnevno i shvatio da ce i sa nama
tako biti. Necemo moci doseci Burgas do veceri kako smo naumili.
Lepa mlada dama, bugarska carinica, kojoj nisam mogao da skinem
stiklaste cipele pri penjanju na ladju, ucinila je da smo kasno
posli - tek u devet sati. "Never mind", stici cemo do Bjale, koja
je na nekih dvadeset milja i tamo pristati. Pretpostavljao sam
posto je to mesto na obali, da ima neku lucicu, ili barem pristan
uz koji mozemo provesti noc .
I stvarno, pred
zalaz sunca, vidosmo na nekoliko milja od nas, na mestu gde treba
biti Bjala, neku liniju koja daleko seze u more. Sto smo prilazili
blize, sve nam je bilo jasnije da je to mol, od debelih drvenih
balvana, koje cesto vidimo u americkim filmovima na pescanim plazama.
Spazismo i neke ljude kako hodaju po njemu, i smiren, osetih da
cemo lepo i sigurno zanociti. Bacicemo po krmi sidro, a pramcem
se vezati za neku gredu, ili alku ako je ima.
|
Prilazimo
koso ka njemu, skidamo jedra i palimo motor. Daljina se
smanjuje na sto, pedeset, trideset metara... Duda na pramcu
dugu caklju ubada u more, pokusavajuci da dodirne dno, a
Pedja gleda napred ka molu, koji je valjda zbog oseke sada
jedno dva metra visok. Sve smo blizi... I evo, Duda dodiruje
dno i vice:
- Ima
dna. Dva metra...
Sada
smo vec vrlo blizu. Lagano plovimo i ka njemu i ka obali
malo ukoso. I dok ga gledam i razmisljam, kako li cemo se
popeti uz gole drvene stubove tako visoko, trzaju me Pedjine
reci:
- Cale...
u rikverc, u rikverc...!
|
Vidim zaprepascen
njegovo prenerazeno lice i ne razumem nista. Zasto pa sad
u rikverc? Ne okrecem motor, produzavam, i koje li gluposti...
- Zasto...?
pitam ga
A tada...
obojica urliknuse.
- U rikverc,
u rikverc... pun gas...!
Tad su me
presekli... Da li vise recima ili njihovim uspanicenim izrazom,
ne znam ni sam. Tek, tako kad su vrisnuli, shvatih da nema
sale. Okretoh se motoru, njega obrnuh i dadoh pun gas! Uradih
to, i gledajuci u napred ponovo, pokusavah da odgonetnem
u cemu je stvar.
Zaustavili
smo pramac i krenuli u nazad na oko m e t a r
od sina. Zeleznickih sina! More im je oplakivalo vrhove,
a bile su pobijene u dno, uz same stubove mola i
u s m e r e n e koso ka nama! Udaljavaju ci se od
njih u zaokretu, gledao sam ih zaprepascen i nem. Izgledale
su stravicno. Da sam jos jednu sekundu oklevao, probile
bi nase korito i mi bismo tu potonuli...! Sta li ce jos
da nam se desi za ime Boga Svetoga...? Ni malo se nismo
posle ovoga lepo smestili, kako sam zamisljao da ce biti.
Celu noc smo proveli na dubini od oko dva metra, na dva
sidra bacena u pescano dno. Svako sam roneci dodatno zatrpavao.
Talasi od preko metar visine, zbog male dubine su nam podilazili
kao rolat, a jedrilica se ponasala kao konj na rodeu. Obala
je bila na oko pedeset metara. Svega mi je bilo dosta. Neka
nas pokrlja more ako hoce, tu je uz nas kopno i ostacemo
zivi. Jedrilica je potpuno izgubila svaku vrednost. Bacio
sam se na krevet i posle par sekundi zaspao.
A
ujutru, druga slika! Kao da su zli duhovi svi nestali. Stajao
sam u kokpitu sām dok su ostali jos spavali. Posmatrao sam
obalu sa nekom kafanom koju sinoc nisam ni zapazio, poluopustene
konope sidara, more oko sebe... Ono se mreskalo i ponegde
bi samo, u trenutku, zablistala srebrnasta pena nekog nemirnog
talasa. Jedini zvuci koji su dopirali su bili sumovi talasica
koji su oplakivali zal i poneki krik galeba, koji bi podalje
od mene proleteo... Jedva da smo se ljuskali. Hladnjikav
vazduh me je rasanjivao, rosom orosen kokpit je blistao,
a ja sam se, gledajuci bezazleno i prekrasno okruzenje,
pitao: "Jesam li to sve sanjao...?"
More, to
bice neuhvatljive cudi, kao da je htelo da se izvini za
ono zasta i nije bilo krivo: za suprotni vetar, pretece
sine, za kolje sa nekim razapetim mrezama, u koje smo se
upleli u mraku odlazeci od ubitacnog mola, za noc koja nam
se srucila brzo i tesko kao neman na ramena, za osecaj izgubljenosti
u tudjoj zemlji...!
|
Povratak
Parking Bjala Mirina
Mala galerija karata
Brodski Dnevnik
Podaci Posada
Priprema 18.
Juli 1989. Jedrenje nocu
Stresovi A
koliko to kosta? Rezime
Pitali ste...?
Uvodna strana
|