Plovidba je trajala 55 dana. Od 1. jula do 24. avgusta 1989. godine.

        Od Beograda, Dunavom do Crne Vode i onda kanalom do Adzidze, zatim Crnim, Mramornim, Egejskim morem, Korintskim zalivom i Jonskim morem, pa "kroz" Otrantska vrata u Italiju i najzad, preko Jadrana do Bara.
        Za to vreme je predjeno 935 km na Dunavu, zajedno sa prolaskom kroz kanal Crna Voda - Adzidza i 1203 milje na moru, ili ukupno 3164 km.

        Ciste plovidbe je bilo 30 dana. Ostalih 25 dana smo proveli u lukama, ili na sidru u raznim uvalama. Najkraca etapa je bila 6, a najduza 120 milja pri prelazu Jadrana.
        Prosecno smo plovili dnevno 40 milja.

        Brzine su se kretale: od osam cvora kroz Dardanele, sa vrlo jakim ledjnim vetrom - gde smo se odusevili glisirajuci samo na olujnom floku, do neke, valjda i manje od jednog, kada smo se nalazili u jakoj suprotnoj struji u Korintskom zalivu. Prosek je 3.5 cvora.
        Jedrili smo i danju i nocu. Normalno da je lepse danju, ali nam nista nije smetalo da krenemo u pola dvanaest nocu, sa ostrva Otonoj, preko Otrantskih vrata prema Otrantu.

        Vreme je celim putem, sem pri prelazu preko Jadrana, bilo vedro bez oblaka, a vetar se menjao kako je hteo, od vrlo slabog, do onakvog kakav je pri olujnom Jugu na Jadranu. Uglavnom je vetra bilo dovoljno, a onda kada nije i u jakoj struji u celo, kao i pri uplovljenju i isplovljenju iz luka, palili smo i motor.

        Lepi dani i dozivljaji, su se smenjivali po nekom svom pravilu, sa trenucima kakve nikom ne zelim. Bilo je predivnih dogadjaja, ali i jezivih. Bilo je susreta koji su nas rastuzivali, ali i radovali. A cudnih i neocekivanih dogadjaja, maltene svakodnevno.

        Pred Brindizijem smo bili okruzeni boksovima "Pal Mal" cigareta u plasticnoj foliji! I skupljali ih, naravno!

        Osetili smo kako se letuje u Mediteran klubu. Do pola u vodi, smo se uveseljavali igrajuci odbojku u bazenu, dok nam je pravi dzez orkestar svirao malo dalje od njegove ivice!

         U jednoj prijatnoj poslasticarnici u Krfu, u vece poslednjeg dana boravka u Grckoj, smazali smo vise torti nego sto smo imali para da platimo! Da nije diplomatske sposobnosti kapetana ladje, prali bi sudove, lupali jaja, tucali orahe, ili mesali fil za kolace da se iskupimo!

         U pola noci, na pola Otranta, smo doziveli pomracenje meseca!

         U Rafini smo bili aktivni ucesnici mitinga "Nea Demokratia" stranke. To nam uopste nije bilo tesko. Iako jos nismo imali ona iskustva, koja smo tek kasnije stekli na nasim ulicama, osecali smo da nam vikanje, skandiranje i uopste ta mitingaska atmosfera prija izuzetno.

        Prvi vesnik zemlje nam je bio redovno vilin konjic! Preleteo bi iznad nas ne sletevsi! I to kao po pravilu, na oko deset milja od kopna, kada se ono ni ne nazire.

        U Loutra Edipsou, na Eubeji, zgranuti smo bili ugledavsi dugacke, osvetljene vitrine, ispred poslasticarskih radnji u nizu niskih kuca podalje od ulice. Blistale su iz daljine. Duge po pet - sest metara a uperene upravno prema kolovozu, i to na svakih desetak metara glavnog setalista! A u njima... da vam pamet stane! Nebrojeno vrsta kolaca i raznih rolata posutih secerom. Rolati uvijeni spiralno, kao konopi na palubi, izlezavali su se pod staklom u jarkoj svetlosti neonki, kao devojke pod suncem na plazi! I to preda mnom, koji bi ih ceo zivot mogao jesti umesto hleba! I verujte mi, draze mi je bilo da njih tada gledam, nego eventualno bilo koliko lepe dame na pesku! A i probao sam ih malo, sto dame ne bih u ovoj situaciji bas mogao!

        Finale presretanja bugarskog granicnog patrolnog broda, prve noci na moru, je bio poklon kapetana ladje - prava, nova, oficirska kapetanska sapka !

         Spasili smo dvojicu na Mramornom moru. Nihov mali camac, kome se pokvario motor, je vetar odbacio veoma daleko od obale i potapao. Posle dva sata jedrenja od kako smo ih iskrcali na plazu Silivri, na daljini sa koje se jedva primecivala obala, ponovo smo ih ugledali. Stajali su u gliseru koji nam se priblizavao sa velikim kesama u rukama, pune hrane, piva, boksova cigareta!

         I tako dalje i tako dalje...

        Tuzno nam je bilo kada smo pri prelasku Jadrana, u poslednjoj noci na moru, slusali na radio Splitu o utapanju dva mlada jedrilicara iz Zemuna. Nastradali su na slicnoj jedrilici kao sto je nasa, u nevremenu dosta severnije od nas. Nesto nisu uradili kako treba i to im se na surov nacin osvetilo. Neki djavo je dosao po svoje.

Kako bilo da bilo, imali smo dosta znanja, postovali smo more i imali srece. Stigli smo tamo gde smo zeleli, bez povrede bilo kog od nas i bez ostecenja jedrilice.
Hteli smo avanturu i doziveli je u najlepsem izdanju.
Sta vise od toga?