U prodavnici upoznajemo Fadila, simpaticnog Turcina iz Novog Pazara, koji se jos 1966. godine odselio sa porodicom u Istambul. Posto nam je pomogao u kupovini, pricao nam je o sebi usput, a i uvece kada je sa sinom i necakom dosao kod nas. Pozvao nas je da sutra dodjemo kod njega u kamp, ako ne otplovimo. Naravno da smo prihvatili poziv.

Celog popodneva je vetar duvao, cini mi se sve jace i jace. Talasi su bivali sve veci, i cak i u tako dobro ogradjenoj luci lukobranom nismo mogli ni nastresnicu da dignemo. I opet slusamo poznatu muziku: sviranje sajli, pistanje svih otvora na stubicima ograde i lupkanje konopaca o jarbol. To lupkanje nas izludjuje i zaista je kumst spreciti ga. Sada shvatam pun smisao reci onog rumunskog kapetana iz Adzidze: "Crno more je zaista crno!"


        Tonemo u san pitajuci se, hocemo li moci sutra da isplovimo? Sanse da se ovaj kijamet smiri su minimalne, sva Kepina poznavanja meteorologije ovde su cudno neprimenljiva. Talasi preskacu lukobran, vetar nam nanosi pesak sa njega i prska nas kapljicama mora. Noc ne obecava nikakvo poboljsanje.

         Do Bosfora ima samo 20 milja, ili 4 sata plovidbe. Koliko malo i koliko mnogo! Kako je sve relativno!

Mala galerija karata

Podaci o ...  Posada   Priprema   18. juli 1989.   Jedrenje nocu   Stresovi  A koliko to kosta?   Rezime


Pitali ste...?


Uvodna strana