NOVE IDEJE ...

Na ovoj strani prezentacije mozete se upoznati sa nekonvencionalnim tumacenjem i

Sasvim NOVIM IDEJAMA o:

Gravitaciona sila kao projekcija electro-slabe sile   Teslini ne-Hercijanski talasi   Kvantna teleportacija
Brze od svetlosti     Zamor svetlosti     Ubrzano sirenje Svemira     Crna rupa (ne mora biti/postati ?) - singularitet
ili povratak na   OSNOVNU stranu

Gravitaciona sila kao projekcija electro-slabe sile

   Teorija relativnosti je naucna realnost. Ona ce u buducnosti mozda biti korigovana, ali najverovatnije samo utoliko da bi postala sastavni deo neke nove, sveobuhvatnije teorije, pri cemu ce njena sustina ipak ostati nepromenjena. Kao sto znamo, tom teorijom je objasnjen porast mase objekta cija brzina kretanja raste. Ono sto se ovde podrazumeva je cinjenica da se tu radi o TROMOJ masi, uz uvazavanje principa istovetnosti teske i trome mase, pa se na taj nacin zaobisao problem egzaktnog tumacenja porasta TESKE mase. Naime, opsta teorija relativnosti definise uticaj teske mase na prostorvreme, ali sam mehanizam tog uticaja ili njegove promene nije definisan dovoljno jasno. Ustvari, to vazi za gravitacionu silu u celosti, jer hipoteticni kvanti gravitacione interakcije, nazvani gravitoni, nikada nisu eksperimentalno verifikovani niti detektovani u bilo kom smislu. To je osnovni motiv spekulacija koje slede.
   Prema tumacenjima savremene nauke, elektromagnetski talas koji "pada" u nekom gravitacionom polju stice energiju, sto se uocava kao porast njegove frekvencije, odnosno energije. Pitanje koje nam se samo namece je gde je granica tog porasta, sto naravno vazi i za korpuskularne objekte. Doduse oni imaju masu koja raste (do beskonacnosti), pa se tu neka "granica" ipak nazire, ali kod elektromagnetskih talasa nije tako. Sta je onda to sto sprecava elektromagnetske talase da dostignu beskonacno veliku energiju, jer oni ne ispoljavaju nikakvu "inerciju", i da li je to uopste tako (?) jer je ocito da opservabilna vasiona demantuje odnos a=g koji proizilazi iz Newtonovskog shvatanja pojma sile (drugim recima: dali je gravitacija uopste sila - Newton kaze da, Einstein kaze ne). Jos je interesantnije da princip istovetnosti teske i trome mase podrazumeva beskonacno veliku gravitacionu silu kojom objekat cija je brzina kretanja jednaka brzini svetlosti, deluje na svoju okolinu, sto opservabilna vasiona takodje demantuje.
   Ovo su osnovni razlozi koji nas navode na ideju da gravitaciona sila koja u smislu opste teorije relativnosti menja geometriju prostorvremena MORA da ovisi i o brzini kretanja, (a sto je i pokazano u posebnom radu "analogije kinematike sa elektromagnetizmom"). I ne samo to. Prema opstoj teoriji relativnosti ukoliko masa nekog objekta tezi beskonacnosti, onda "vreme" na povrsini tog objekta tezi nuli. Prema tome i ona sama ukazuje na cinjenicu da je gravitaciono ubrzanje obrnuto proporcionalno (ne u smislu direktne proporcionalnosti) velicini koju smo mi opisali pojmom "vreme". Imajuci u vidu strukturu modela VOS-a, ova proporcionalnost u kvantitativnom smislu cini verovatnom i pretpostavku o nekoj vrsti "proporcionalnosti" u kvalitativnom smislu, sto nas navodi na ideju da se gravitaciona sila moze opisati nekom vrstom projekcije u klasicnom geometrijskom smislu, odnosno kao emanacija neke "primarnije" sile u nas trodimenzionalni svet, u sustastvenom smislu.
    Gravitacija    Ova ideja se sasvim uklapa u model. Pogledajmo sliku koja predstavlja "presek" neke cetverodimenzionalne strukture pri cemu je trodimenzionalnost zastupljena u prostoru koji predstavlja kruznica a cetvrtu dimenziju ilustruje prava na kojoj se nalazi poluprecnik. Uocavamo sledece:
1   - projekcija vektora F_pr i F_od (koji predstavljaju neku "privlacnu" i "odbojnu" silu) na poluprecnik zakrivljenosti je identicna bez obzira sto su oni suprotnog smera.
2   - intenzitet vektora G zavisi ne samo od intenziteta vektora F_pr (F_od) nego i od njegove zakrivljenosti, tj. o poluprecniku R.
3   - velicina vektora G je mnogo manja od vektora F za veliko R, i sve je manja sto je vrednost poluprecnika R veca.
   Struktura prikazana slikom u potpunosti odgovara strukturi Jedinstva, pri cemu kruznica predstavlja nas trodimenzionalni svet ciji je poluprecnik zakrivljenosti ( u pravcu IV dimenzije) jednak R. Nasa osnovna pretpostavka glasi: gravitaciona sila je (samo) projekcija vektora elektromagnetne sile u nas trodimenzionalni svet. Da ovo pojasnimo.
   Poznato je da su silnice elektrostaticke sile usmerene od sredista naelektrisanja na sve strane odjednom, kao bodlje jeza, pri cemu smer zavisi od toga da li je naelektrisanje "pozitivno" ili "negativno". Imajuci u vidu globalnu homogenost Jedinstva, mozemo, sasvim realno, pretpostaviti da se ista slika moze "videti" i u cetverodimenzionalnom smislu. Po nasoj pretpostavci gravitaciona sila nije nikakva nova i posebna sila nego samo projekcija one komponente vektora elektromagnetske sile koja deluje u pravcu cetvrte dimenzije, verovatno istog intenziteta i smera kao i u ostale (nase) tri dimenzije, u nas svet, pri cemu je ona znatno manjeg intenziteta i istog smera delovanja bez obzira da li je inicirana pozitivnim ili negativnim naelektrisanjem¹. Nadalje, ono "nesto", sto smo nazvali nekom (zapravo nedefinisanom) "primarnom" silom, sada mozemo tacno odrediti kao ELEKTROSLABU silu, ciju emanaciju uocavamo u "obliku" koji je primeren stanju ("geometriji") prostorvremematerije i nasem polozaju kao posmatraca.
   Kako proveriti valjanost ovih pretpostavki? Jedan od nacina je npr. merenje odnosa mase i naelektrisanja elektrona. U skladu sa konstatacijom 3., taj bi se odnos trebao menjati sukcesivno sa odvijanjem prostorne-ekspanzije. Osnovni problem je nepouzdanost vecine relevantnih elemenata koje je potrebno "izmeriti". Proverimo zato ove pretpostavke analizom dostignutih spoznaja.
   Kao sto znamo gravitaciona sila je najslabija sila u prirodi. Ona je za oko 10^-38 puta slabija od elektromagnetske interakcije. Ovde moramo napomenuti sledece. Svi imamo culni osecaj za jacinu sile. Ako se radi o jednoj sili, kvantitativni pokazatelj njene jacine vrlo se lako dobije ako sve velicine izrazimo kao jedinicne. Tada koeficijent srazmernosti nosi i informaciju o jacini sile. Ako poredimo dve sile brojna vrednost jacine ce zavisiti od toga koje smo jedinice usvojili za merenje pojedinih velicina pa se zbog toga za poredjenje koriste bezdimenzionalne konstante².
   Nas najveci problem je kako odrediti ugao f (na slici), obzirom da poredimo dve sasvim raznorodne velicine. Jedino sto nam moze posluziti kao bar neki pokazatelj "uvijenosti" strukture prostorvremematerije (u "nasem" delu Jedinstva) je odnos mase i naelektrisanja². Za elektron, taj odnos je: 9.1*10^-31/ 1.6*10^-19= 5.68*10^-12(Kg/C). Ukoliko intenzitet velicine ovog odnosa prihvatimo barem kao pribliznu procenu ugla f (obzirom da je ovde sasvim nesporno sin f = f), onda projekcija tog odnosa u nasem "prostoru" mora biti R_Sv (polupr. Svemira) puta manja, pa dobijamo 5.68*10^-12/ 1.42*10²⁶= 4*10^-38(Kg/mC). Rezultat koji smo dobili u dimenzionom smislu tesko se moze logicno objasniti, jer se radi o odnosu "nesrodnih" velicina i lako se moze "korigovati" uvodjenjem neke konstante "proporcionalnosti" npr., ali to nije nasa ni namera ni cilj. Nas i inace interesuje samo intenzitet "projektovanog odnosa", a on, kao sto vidimo, ima vrednost zaista neverovatno blisku (gore pomenutoj) vredosti dobijenoj na sasvim drugaciji (naucno verifikovan) nacin...
   Prava vrednost ovih spekulacija je u tome sto nude mogucnost promenjivog delovanja gravitacione sile ali ne samo u zavisnosti od brzine kretanja objekta (odeljak 13.5.7), nego i u zavisnosti od "uvijenosti" konkretnog dela prostora, pri cemu ostaje ocuvan princip (postulat) o istovetnosti teske i trome mase.
   Bez obzira na spekulativan karakter ovog teksta, misljenja smo da gravitacionu silu ipak treba vise shvatati u smislu Einstein-ovog tumacenja - kao geometrijsko svojstvo "prostorvremematerije" konkretnog "dela" Jedinstva, nego kao fundamentalnu silu prirode. Na kraju krajeva, i nuklearna sila se tumaci "samo" kao manifestacija jake sile u slozenim uslovima kakvi vladaju u atomskom jezgru (B.Lalovic) ...

Teslini ne-Hercijanski talasi

Drugi nacin provere nasih pretpostavki o visedimenzionalnoj strukturi Modela je njegova primena za pokusaj objasnjenja tzv. "ne-Hercijanskih" talasa Nikole Tesle. Poznato je naime, da se Tesla mnogo borio da ukaze i dokaze kako je njegov pronalazak (bezicno slanje energije) sasvim drugaciji od konvencionalnog emitovanja koje koristi "Hercijanske talase", a sto se, u zvanicnim objasnjenjima cesto zaobilazi.
Prema podacima iznetim u knjizi Dejvida Pita "U traganju za Nikolom Teslom", klub NT, 1996.g., dat je Teslin clanak u kojem opisuje svoje prve eksperimente bezicnog prenosa vrsene u Kolorado Springsu. Da bismo izbegli moguce nejasnoce navodimo njegov originalni zapis.

"...Bio je to treci jul - datum koji nikada necu zaboraviti - kada sam dobio prvi odlucujuci eksperimentalni dokaz o isitini od najveceg znacaja za napredak covecanstva. Na zapadu su se skupljali i zgusnjavali naelektrisani oblaci, i pri kraju dana furiozna olujna nepogoda ispraznila je svoj bes na okolnim vrhovima nastavljajuci velikom brzinom da se krece preko visoravni. Dugotrajna i snazna praznjenja dogadjala su se u skoro pravilnim vremenskim intervalima. Moja posmatranja su time bila uveliko olaksana i doprinosila su tacnosti mojih ranijih iskustava. Bio sam spreman da brzo rukujem svojim instrumentima. Prijemni uredjaj je bio propisno podesen, i pokazivao je sve slabije i slabije efekte kako se oluja udaljavala, sve dok nisu potpuno nestali. Gledao sam sa velikim uzbudjenjem i ocekivanjem i zaista, ubrzo se efekat ponovo pokazao, postajao je sve jaci i jaci i posto je prosao kroz maksimum postepeno je oslabio i ponovo nestao. Mnogo puta, u pravilnim intervalima, ponavljali su se isti efekti sve dok se oluja, sto je bilo ocigledno iz jednostavnog izracunavanja, krecuci se skoro konstantnom brzinom nije udaljila na rastojanje od tri stotine kilometara. Ni tada ova neobicna dejstva nisu prestala, vec su nastavljala da se javljaju sa nesmanjenom zestinom"..."Iako je to izgledalo nemoguce, ova planeta, bez obzira na svoju ogromnu velicinu, ponasala se kao provodnik konacnih dimenzija. Odmah mi je postao jasan ogroman znacaj ove cinjenice za prenos energije mojim sistemom..."

   Tesla je tada, kao i svi ondasnji a i danasnji tumaci ovih eksperimenata, zkljucio da elektricni impulsi nastali usled oluje mogu da prelaze ogromna rastojanja kroz Zemlju, pa se sa ogromnim zarom bacio na nove eksperimente "Prenosa elektricne energije bez zica"...
   Sa aspekta modela VOS-a ovaj Teslin zakljucak u sustini i nije netacan ali je ipak nedovoljno precizan. Naime, jedini (tada, a i danas) naucno objasnjeni i verifikovani "talasi" kojima se vrsi prenos elektromagnetne energije su "Hercijanski" elektromagnetski talasi, podrobno opisani Maxwell-ovim jednacinama. Njihova brzina prostiranja kroz sve moguce sredine sasvim je poznata. Obzirom na to, kao i velicinu Zemlje, vremenski interval izmedju ponovljenih efekata trebao bi biti reda delica sekunde, a on iznosi punih 28 (dvadesetosam) minuta (?) ! Kako ovo objasniti prostiranjem "kroz Zemlju" kada bi elektromagnetski impuls za to isto vreme presao preko 500.000.000 (pet-stotina-miliona) kilometara dok je poluprecnik Zemlje "svega" 6.380 (sest-hiljada) kilometara...
   Sva moguca objasnjenja ovolikog "kasnjenja" tesko su odrziva jer zvanicna nauka nije u mogucnosti da potvrdi bilo kakvu vrstu interakcije koja dovodi do gubitka energije fotona pri cemu ne deluje na njihov pravac (tzv. "kocenje" svetlosti koje je sa stanovista zdravog razuma ocigledno, u okviru kvantne elektrodinamike tesko moze da se prihvati).
   Po nasem misljenju, Tesla je bio svestan ovog problema pa je upravo zbog toga i napominjao da se njegov pronalazak ne zasniva na "Hercijanskim talasima". U sustini on i jeste i nije bio u pravu. Kao sto cemo videti iz dela koji sledi ova protivurecnost je samo prividna. Naime po nasem Modelu, Svemir i svi "objekti" u njemu, pri cemu je i sam Svemir samo jedan od "objekata" unutar Jedinstva, su nesumnjivo visedimenzionalni i "prostorno-vremenski" zatvoreni, sto je u potpunoj saglasnosti sa Opstom teorijom relativnosti. Ono sto se ovde naglasava je cinjenica da se ta zatvorenost podrazumeva i za tzv. cetvrtu dimenziju, koju mi obicno nazivamo "vreme". Prema modelu (a i Einsteinovim shvatanjima) ona je NEODVOJIVI i sasvim ravnopravan "deo" celine prostorvremematerija. Ovakvo shvatanje strukture Jedinstva, omogucuje nam pretpostavku da Zemlja svojom masom ne samo da deformise "prostor" (kako se obicno tumace Einsteinove ideje - u gravitacionom smislu), nego i celokupnu multidimenzionalnu strukturu Jedinstva, zatvarajuci je u (barem) cetiri dimenzije!
   Opis visedimenzionalne strukture Jedinstva kakvu podrazumeva Model zahteva dosta objasnjenja ali, za ovu priliku najuprostenije receno, cetvrta dimenzija (koja je upravna na sve tri "nase vec postojece) ima smer koji se najpribliznije moze opisati recima "od unutra prema van" (i obrnuto). Analogno tome sto bi: "covek sa fenomenalnim vidom mogao videti svoj vlastiti potiljak", kako se to jednom prilikom nasalio Einstein, objasnjavajuci zatvorenost "prostora" (u trodimenzionalnom smislu) trebalo bi, prema Modelu, da se, zbog zatvorenosti i u cetvrtoj dimenziji, elektromagnetski impuls odaslan "prema van" vrati "iznutra", dakle da se pojavi na istom "mestu" u prostornom smislu odakle je poslan, ali na drugom "mestu" u visedimenzionalnom smislu, tj. "pomeren" u cetvrtoj dimenziji, ili jednostavnije i nama shvatljivije receno, nakon odredjenog vremena...
   Nas subjektivni dozivljaj unutar (priznali mi to ili ne: trodimenzionalnog + vreme) sveta je samo gruba projekcija stanja-dogadjaja iz visedimenzionalne objektivne stvarnosti. To i jeste osnovni razlog nasih problema u komunikaciji sa Prirodom. Premda je model VOS-a zasnovan na pretpostavkama (bas kao i sve druge kosmoloske teorije), ipak nam omogucuje da "zavirimo" u nezamislive dubine Jedinstva, od Svemira do ljudske misli...
   U konkretnom slucaju, prema modelu, Teslini ne-Hercijanski talasi su zapravo, da tako kazemo, u stvari Hercijanski talasi (koji jedino i postoje), ali oni koji su se kretali "izvana", tj. sa druge strane od naseg "iznutra", gde je "put" mnogo duzi, pa je i kasnjenje neuporedivo vece od onog ocekivanog za kretanje "iznutra". Ne ulazeci u dublja objasnjenja, mozemo reci da je u Modelu pojam kvantiranosti "prosiren" na celokupno Jedinstvo (dakle i na "vreme"), odakle proizilazi odnos T²t = 10^-66. Uprosteno receno, u odnosima izmedju necega "sto jeste" i sto je "unutra", kako bi to rekli filozofi, i onoga sto je "izvan", sa "druge strane" od naseg "iznutra", pojam "predjenog puta" i pojam "talasne duzine" su sasvim ekvivalentni u istom smislu u kojem su to i energije objekata iskazane kao mc² i hv, i koje su, sta vise, po Modelu potpuno identicne. Pokusajmo sada objasniti Teslin eksperiment koristeci postavke Modela pri cemu pojmove linearnog prostora i vremena (koji realno (?) postoje samo u nekim zaista lokalno-ogranicenim uslovima) treba zameniti odgovarajucim iz opste teorije relativnosti.
   U nastojanju da Teslinim ne-Hercijanskim talasima pruzimo neko realno i prihvatljivo - razumno objasnjenje, posluzimo se Modelom. Zakrivljenost prostorvremena je odredjena prevashodno prisustvom Zemlje cija je masa 6*10²⁴ kg. Ovoj masi odgovara Comptonova talasna duzina od 0.37*10^-66 m, odakle je t = l_c / c = 1.23*10^-75 s. Usled zakrivljenosti vise - dimenzionalne strukture odgovarajuce vreme ( odnosno "put" za nekog posmatraca iz "tamo") sa "one strane" je "vece" za odnos poluprecnika Svemira koje on "sada" ima u cetvrtoj dimenziji i onog koji "sada" ima u trecoj dimenziji (i koji ce se prema Modelu izjednaciti "onda" kada Svemir (Vecno Oscilujuci) dodje u stanje crne rupe. Dakle "stvarno", i za posmatrace iz "tamo", realno "vreme-put" je "duze" za: R_IV / R_Sv = 1.5*10²⁹ / 1.42*10²⁶ = 1056 puta (vidi endnote³), pa ono ima vrednost (naravno ovde posmatrano samo kao skalarna velicina) od: 1.23*10^-75 * 1056 = 1.29*10^-72 sec. Uzimajuci u obzir vec pomenutu ekvivalentnost "puta" i "vremena" koju podrazumeva model i njihov medjusobni odnos "ovoga - ovde - unutar" i "onoga - tamo - izvan", vrednost intervala vremena kao "neku vrstu projekcije" velicine predjenog "puta "sa one strane" u "nasu realnost" iznosi: T = ( 10^-66 / t )^1/2 = ( 10^-66/ 1.29*10^-72)^1/2 = 880,45 sec. Ova velicina predstavlja ono sto bi mi, prema Modelu, trebali doziveti kao "vreme kasnjenja". Kao sto vidimo ono iznosi 14,67 minuta. Vreme koje je Tesla eksperimentalno ustanovio je nesto vece, ali to je zaista zanemariva razlika obzirom da su velicina Svemira, njegova starost, a pogotovo vrednost njegove mase, i pored ogromnih napora nauke, velicine vise spekulativnih nego znanstveno potvrdjenih vrednosti. U relacijama od stotinjak biliona (10¹⁷) godina, cak i nekoliko hiljada godina su zanemarivi intervali vrmena. Tim vise je korelativnost izmedju elektomagnetskih talasa koji se, po Modelu, krecu "sa one strane" i Teslinih ne-Hercijanskih talasa veca i znacajnija.
   Na kraju ovog odeljka napomenimo jos i to da po modelu VOS'a isti efekat traba da proizvedu i ostali objekti Jedinstva. Posto Zemlji teoretski odgovara k = -5, sledeci "visi" objekat je onaj kome odgovara k = -6, dakle objekat mase od oko m = 10^-5.2k = 1.58*10³¹ kg. Najpriblizniji "realni "objekat je nase sunce sa masom od 2*10³⁰ kg. U postupku identicnom kao i za uticaj Zemlje, dobija se "kasnjenje" od oko 508197 sekundi, odnosno oko 140 sati sto nije nemerljivo za onoga ko zaista zeli "istinu"....

Kvantna teleportacija

   Da ovo objasnjenje nije ni malo bez osnova mozemo proveriti primenjujuci isti mehanizam na jos jednu zagonetku prirode, poznatu kao EPR efekat. Da se podsetimo. Sustina je u tome da dve (subatomske) cestice koje su jednom bile u uzajamnom dejstvu, mogu TRENUTNO da reaguju na ono sto se zbiva sa onom drugom cesticom, njihovim partnerom, hiljadama godina kasnije, kada su na rastojanju od vise svetlosnih godina. Klasicno shvacena, teorija relativnosti "zabranjuje" medjusobna dejstva brzinom vecom od brzine svetslosti, a ni po uobicajenoj interpretaciji kvantne teorije ovaj dogadjaj nikada necemo moci razumeti. Zbog toga je u nauku uveden pojam Einstein-Rosen-ovog mosta, kao neke vrste specijalnog "sub-prostora", koji je vecinom nedefinisanih osobina, ali eto, omogucuje "trenutnu" razmenu informacija izmedju cestica...
   Model je mnogo odredjeniji. Prema modelu Vecno oscilujuceg svemira, brzina kretanja objekta koja je za nas "iznutra", tj. posmatrana sa ove strane "luxonskog zida", veca od brzine svetlosti, za nekog posmatraca "sa one strane" ona je manja od te brzine. Vazi naravno i obrnuto, pa proizilazi da se, izmedju objekata koji, za nas, interaguju "sa ove strane" (pri cemu oni tu mogu i da "miruju"), ta interakcija "sa one strane" odvija se (beskonacno) velikom brzinom. Sta vise. Ne postoji nikakav razlog da te cestice koje mi vidimo kao (dve) odvojene budu zapravo jedna ista, posmatrano naravno u vise-dimenzionalnom smislu. U svakom slucaju, model ne zahteva uvodjenje bilo kakvih posebnih "prostora" koji nisu deo nas ili kojih mi nismo deo, a koji vec prilicno dobro poznajemo kao sastavni deo Jedinstva.
   U decembru 1997. god. svetom je prohujala vest⁴ da su naucnici laboratorije u Insbruku uspesno izveli prvu kvantnu teleportaciju jednog fotona na udaljenost od jednog metra. Eksperiment je objasnjen tako da su oni "rasturili" kvant svetlosti u jednoj tacki prostora i ("trenutno") ga sastavili u drugoj tacki prostora...Ipak, sam mehanizam delovanja nema zadovoljavajuce objasnjenje, tim vise sto nauka negira postojanje realne mase fotona jer bi mu onda, po klasicno shvacenoj teoriji relativnosti, brzina svetlosti, ciji je on osnovni nosioc, bila nedostizna, sto je zapravo paradoks. Postojanje materije u bilo kakvom cesticnom obliku bez pripadajuce mase jos je kontradiktornije (ovo je analogno tvrdni da postoji elektromagnetski talas bez frekvencije (?), sto nam zvuci dosta "neobicno", dok postulat o cestici bez mase prihvatamo kao sasvim (?) ispravan), pa "rasturanje" i prenos necega sto nema nikakve realno-merljive dimenzije postaje zaista tesko shvatljivo...
   Sa aspekta modela Vecno oscilujuceg svemira, ovaj eksperiment je potpuno"inverzan" ogledima koje je vrsio N. Tesla. Njegovi pokusaji "bezicnog prenosa energije na daljinu", posredstvom ne - Hercijanskih talasa, prema Modelu, mogu biti shvaceni i kao kretanje ili prenos "objekata" (u energetskom smislu), pa dakle i kao "kvantna teleportacija" ali su uslovi eksperimenta drugaciji, pa u skladu sa tim i rezultati koje dobijamo - mehanizam je sasvim ISTI. U Teslinim opitima "dogadjaji" su imali iste "prostorne" koordinate, dok su se (tzv.) "vremenske" koordinate razlikovale (za 28 min). U eksperimentima austrijskih naucnika u Insbruku (npr.), "vremenske" koordinate dogadjaja su (gotovo) identicne (kvantna teleportacija se odvija "trenutno"), dok se "prostorne" razlikuju (za 1 m). Primenimo zato isti mehanizam, i proverimo dali je struktura Jedinstva, koju podrazumeva Model, podrzana i kroz "slicnost" ovih dogadjaja i njihovu "srukturnu podudarnost".
   Kao sto je poznato, srednjoj energiji fotona, ili prema modelu, "objektu iz sredine optickog spektra" talasne duzine od 5*10^-6 m, odgovora Comptonova talasna duzina od 1.35*10^-4 m, cija je onda odgovarajuca "masa" m_f = 1.6*10^-38 i poluprecnik tog "objekta" r_f = 1.5*10^-21 m. "Rasturanje" i ponovno "sastavljanje" fotona, moze biti objasnjeno tako sto je eksperimentom u stvari narusen energetski sadrzaj fotona kao "stabilnog objekta", i njegovim samostalnim vracanjem u svoje osnovno ravnotezno, tj po Modelu, prostorno-vremenski-energetsko-rezonantno stanje. Posto, u skladu sa Modelom, nije kvantovana samo energija nego celokupna struktura Jedinstva, razmena energija mora biti takva da obezbedi "odlazak" fotona na onu "drugu" stranu (izvan), gde je "vidljiv" kao korpuskula "mase" m_f i "poluprecnika" r_f. Minimalni predjeni put u rezonantno-energetskom smislu (koji odgovara minimalnom "visku" primljene energije, analogno "skoku" elektrona na visu ljusku i njegov povratak) morao bi biti reda velicine koji odgovara "masi mirovanja" fotona (sa "one" strane) i njoj "rezonantno" - pripadajucem poluprecniku. Odgovarajuce "vreme" (trajanja) teleportacije trebalo bi dakle biti r_f / c = 5*10^-30 sec. "Vreme-put" vidjeno sa "one" strane je, kako smo to vec rekli "duze" za 1056 puta, pa dobijamo t_tel = 5*10^-30 *1056 = 5.28*10^-27sec. (odnosno s_tel,min = 1.6*10^-18 m). Translacijom tog "vremena" u nasu realnost dobijamo T = ( 10^-66 / t )^1/2 = 1.37*10^-20s, odakle je jasno zasto je teleportacija "trenutna". Velicinu predjenog puta mozemo dobiti na isti nacin "obrnutim" putem, medjutim, obzirom da u odnosima izmedju "tamo-izvan" i "ovde-unutar", pripadajuci poluprecnik "objekta" i njemu-odgovarajuca talasna duzina zamenjuju mesta, "tamo" predjeni put, meren "odavde" najprostije (i najpreciznije) se moze se dobiti kao umnozak Comptonove talasne duzine "prosecnog fotona (koji merimo direktno "ovde"), uvecanog naravno za: R_IV/ R_Sv = 1056 puta. Isti dogadjaj, opisimo ga kao "pomeraj fotona za vlastitu velicinu", trebao bi dakle, u nasem "realnom" svetu, biti vidjen kao (recimo) TRENUTAN "pomeraj" fotona za (d=2R) 2*1.35*10^-4 * 1056 = 0.28 metara. Rezultat koji smo dobili zaista nije identican vrednosti od 1 m, ali je, imajuci u vidu ogromnu skalu velicina na kojoj se odigrava "translacija", zapanjujuce precizan.

Brze od svetlosti

   Koliko su osnovne postavke izlozenih modela bliske realnosti mozemo proveriti i na tzv. "FTL" (Faster Then Light) eksperimentu Prof. Dr. G. Nimtz-a i njegovih saradnika.
   Po klasicno shvacenoj T.R-i, brzine koje premasuju brzinu prostiranja svetlosti, su apsolutno "nemoguce" (zbog porasta mase npr.). Prekoracenjem te granice, kao rezultat matematickih operacija dobijaju se imaginarne velicine [npr. velicina "vreme" dobija vrednost drugog korena iz nekog negativnog broja (?)] kojima nas um kao "sprava za metafore" nije u stanju pridruziti bilo kakve slicne (ili bar donekle srodne) pojmove iz oblasti realnih velicina, pa njihovo stvarno znacenje nasem razumu ostaje sasvim nedostupno.
   Uz malu izmenu u shvatanju i tumacenju velicina koje figurisu u Lorentz-ovim transformacijama, u skladu sa hipotezom 3 - Modela kvantovane gustine energije, dobijamo prilicno korektne, i sto je najvaznije, ne neke imaginarne nego sasvim realne vrednosti iako koristimo iste matematicke obrasce.
   Pokazimo to na konkretnom primeru.
   U jednom od svojih eksperimenata, koristeci poseban uredjaj sa izrazenim kvantno tunelskim svojstvima (za mikrotalase ima isti efekat kao i dve, neznatno razmaknute, prizme za svetlost), prof. Dr. G. Nimtz sa svojim saradnicima (Univerzitet u Kelnu), uspeo je da ostvari prenos signala brzinom koja gotovo pet puta (4,7 * c) premasuje brzinu svetlosti. U tom eksperimentu duzina "tunela", odnosno energetske barijere iznosila je d = 0,1142 m. Taj put bi elektromagnetski talas frekvencije f = 8,7 GHz, tj. talasne duzine od l = 0,0345 m, prostiruci se "slobodnim prostorom", trebao prevaliti za (t = d/c) 3,819* 10^-10 s. Medjutim, na izlazu kvantnog tunela dobijeni su zvucno sasvim razumljivi zvuci Mocartove 40-te simfonije kojim je nosioc bio modulisan, PRE nego sto je to uopste bilo "moguce" (?!), tj. nakon svega 81*10^-12 sec., tj. 81 pikosekunde, umesto ocekivanih 38 nanosekundi ?!
   Po modelu VOS-a ovo je sasvim prihvatljiv dogadjaj. Objasnjenje je slicno kao i u slucaju kvantne teleportacije fotona, jer su to, u osnovi, isti dogadjaji.
   Model VOS-a fotone smatra i cesticom i talasom (vidi dualizam) pri cemu "oblik" njihove manifestacije ovisi iskljucivo o brzini kretanja. Nase tumacenje ovog eksperimenta je sledece.
   Zbog nemogucnosti prolaska "sa ove" strane, zbog postojanja energetske barijere, fotoni "tuneliraju" tu barijeru kao neku "zabranjenu zonu", krecuci se sa "one druge" strane, pri cemu pojmovi talasne duzine i odgovarajuceg poluprecnika (istog) objekta zamenjuju mesta. Elektromagnetskom talasu, l = 0.0345 m odgovara Comptonova talasna duzina (lc = [(1-( v² / v _max²)]^1/2, / uz v = c /, od: lc*0.037 = 0,93 m. Ova velicina odgovara pojmu "tamo" predjenog puta, maksimalno mogucom brzinom u prirodi, naravno "vidjenom" sa "ove strane" od v_max=3*10⁸ m/s. U tom slucaju, vreme, mereno odavde, trebalo bi iznositi "tamo predjeni put" vidjen "odavde", tj. manji za 1056 puta (R_IV / R_SV) podeljen sa brzinom kretanja talasa merenom "ovde", odnosno ocekivano vreme tuneliranja iznosi t_tun = 0,93/(1056*2.99793*10⁸ = 2,94*10^-12 s. Kao sto vidimo dobijena vrednost se poprilicno razlikuje od eksperimetalno izmerene (81*10^-12 sec.) ali imajuci u vidu da se u proracunu koriste vrednosti (samo priblizno procenjenih velicina) poluprecnika Univerzuma u "smeru" njegove III (R_SV i IV (R_IV) dimenzije, dobijeni rezultat je naprosto - neverovatno krektan.
   Prethodno objasnjenje je dato zbog mogucih analogija sa onim koje je dato za kvantnu teleportaciju. Inace slican rezultat se moze dobiti i jednostvnije ako se isti dogadjaj tumaci sa aspekta posmatraca "sa one strane". Tada se talasna duzina elektromagnetnog talasa frekvencije 8,7 GHz koju merimo "ovde" moze uzeti kao Comptonova, pa je sada lc = 0,0345 m. Njoj odgovara talasna duzina koju vidi (meri) posmatrac (iz "tamo") od l = lc*[(1-( v²/v_max²)]^1/2 = / uz v = c / = lc*0.037=1,27*10^-3 m, odnosno pripadajuce vreme t_tun = l/c = 4,2*10^-12 sec. Ovde mozemo uociti ne samo to da je komplikovani pojam "kvantnog tuneliranja energetske barijere" zamenjen mnogo jednostavnijim pojmom pripadajuceg tj. nekog sasvim konkretnog i realnog vremena. Rezultati dobijeni "gledanjem" i sa jedne i sa druge strane imaju vrlo bliske vrednosti cime potvrdjuju valjanost uvedenih hipoteza. Ne samo to. Oni nam daju mogucnost grube ali jednostavne procene (ocekujuce vrednosti) vremena "tunelskog kretanja" kao:
   t<_tun = (1/f)[(1-( c²/v_max²)]^1/2 = (0,037 / f (sec), gde je f frekvencija mikrotalasa (Hz) kosristenog u eksperimentu!
   Koristeci osnovne postavke modela o kvantiranosti gustine energije, duzina energetske barijere (duzina tunela) moze biti shvacena kao "rezonantno odgovarajuca" za dati talas nosioc, u istom smislu u kojem je to i npr. l / 4 (prijemna) antena. Jednostavan proracun pokazuje da bi njena velicina otprilike trebala biti desetak (1056*0,037/4 = /priblizno/ = 10) puta veca od talasne duzine noseceg talasa. U datom eksperimentu duzina energetske barijere varirala je od 0,4 do 0,1142 m, ali to nije imalo uticaja na vreme "tuneliranja". Istovremeno, tokom raznih merenja, ono je bilo proporcionalno reciprocnoj vrednosti frekvencije mikrotalasa, sto se u potpunosti slaze sa nasim postavkama. Drugim recima "Tunel" iskazuje rezonantno-energetska svojstva za njemu odgovarajuci spektar frekvencija iz paketa talasa (grupna brzina, fazne brzine...) pa u skladu sa tim mozemo definisati neku "za eksperiment preporucenu", rezonantno odgovarajucu, duzinu tunela:

d_tun,pr = 10 l (m),

koja je identicna "energetski rezonantnoj" talasnoj duzini, pa u skladu sa tim mozemo odrediti i ocekujucu vrednost vremena tuneliranja:

t_tun,oc = (d_tun,pr/c)*0.037 = 0.37 / f (sec).

Proverimo izlozene ideje koristeci ponovo podatke iz prethodnog eksperimenta. Za f = 8.7 GHz, l = 0.0345 m, sada dobijamo: d_tun,pr = 10 l = 0.345 m i t_tun,oc = 0.37 / f = 42*10^-12 s. ! Kao sto znamo, eksperimentalno je izmereno 81*10^-12 sec. pri cemu je duzina tunela iznosila 0.1142 m.
   U drugom eksperimentu je koristen mikrotalas frekvencije 9.15 GHz (l = 3.28 cm). Po nasim pretpostavkama preporucena duzina energetske barijere ("Tunela") d_tun,pr = 10*0.0328 = 0.328 m, a ocekivano "vreme tuneliranja" iznosi t_tun,oc = 0.37 / 9.15*10⁹ = 40.43*10^-12 sekundi ili 40,4 pikosekunde. Eksperimentalno ustanovljena vrednost je 125 pikosekundi, pri cemu je duzina tunela iznosila tacno 30 cm. Kao sto vidimo procene su istog reda velicine, sto je iznad svakog ocekivanja jer klasicne teorije, izuzev nekih imaginarnih velicina, razumski nejasnih formulacija (u stilu cestice bez mase ???) ne mogu dati nikakvu, pa cak ni pribliznu vrednost.
   Ipak, najbolja potvrda valjanosti iznetih hipoteza, dolazi iz iste grupe eksperimenata, ali radjenih sa optickim talasima.
   Po osnovnoj postavci modela (hipoteza 3) moramo razdvojiti pojam eksperimentalno ustanovljene brzine svetlosti (kao korpuskulama ipak dostizne brzine) i njene teorijske vrednosti, a koje su do sada poistovecene. Na taj nacin Lorentzove transformacije ostaju nepromenjene ali se slika koju dobijamo bitno - sustinski menja. Naime u tacki v = c nemamo beskonacnu masu itd ..., nego KONACNE vrednosti, i sto je najvaznije, u delu od tacke v = c do tacke v = v_max koju zapravo objekat dostize u beskonacnosti ( a ne c kao sto je do sada tumaceno) posmatrac sa one strane "luksonskog zida" vidi sve suprotno od nas sa "ove strane". (U smislu, OTR ovo "sa druge strane" odnosi se na udaljenosti vece od oko 1.42*10²⁶ m) ...
   Primenjujuci klasicno tumacene obrasce T.R. na sledeci eksperiment, nebi dobili nista realno, niti shvatljivo. Primenjujuci gornje obrasce bez razumevanja sustine i smisla ponudjenog modela, dobili bi sledece. Za frekvenciju talasa nosioca od f = 2*10¹⁴ Hz, d_tun,pr = 10 l = 1.5*10^-5 m, i t_tun,oc = 0.37 / f = 1.85*10^-15 m, sto je prilicno nekorektno. Model nam ipak namece obavezu razdvajanja pojmova "c" i "v_max, pa posto smo u slucaju mikrotalasa vrednost njihove Comptonove talasne duzine dobijali kao l / 0.037, onda u slucaju optickog talasa koji se (vec) krece brzinom svetlosti (tj. za svetlost nesporno vazi v = c ), tj. njegova talasna duzina vec jeste Comptonova, odgovarajucu talasnu duzinu dobijamo po istom obrascu ali "obrnuto". U kontekstu vec recenog u konkretnom slucaju posmatranja "sa "one strane", zbog jednostavnijeg postupka i prostijih obrazaca kako je vec pokazano, "rezonantno odgovarajucu" duzinu energetske barijere (duzinu tunela) dobijamo takodje u smislu "l/4 (prijemne) antene", ali sada kao: (1056 ("tamo" projektovana duzina) / 0.037)*l/4 = 7135 l. Prema tome, ocekujuce vrednosti za opticke talase su:

d_tun,pr = 7135 l (m), odnosno,
t_tun,oc = (d_tun,pr /c)*0.037 = 240 / f (sec).

Za frekvenciju talasa nosioca od 2*10¹⁴ Hz (l = 1.5*10^-6 m) sada dobijamo d_tun,pr = 7135*l = 0.010 m, odnosno t_tun,oc = 240 / f = 1.2*10^-12 m. Gotovo fascinantno zvuce podaci da su eksperimentalno izmerene vrednosti t_tun = 1*10^-12, pri cemu je duzina tunela (ovde vise odgovara pojam "zabranjene zone" - razmak izmedju prizmi) iznosila 3 cm !
Imajuci u vidu "dubinu" prostorno-vremenskih ponora u koje smo zavirili, nasi, za oficijelnu nauku, mozda nedovoljno precizni rezultati, ipak su dovoljno korektni. Sto je jos vaznije, oni nam, ipak dozvoljavaju razumna objasnjenja cinjenica koje na taj nacin postaju samo prividno kontradiktorne sa TR i QT.

Zamor svetlosti

   Univerzalnost modela i njegovu primenjivost mozemo proveriti na jos jednoj, eksperimentalno potvrdjenoj i standardnim teorijama tesko objasnjivoj pojavi.
   Na osnovu analogija izmedju elektromagnetizma i kinematike (sto je predmet posebnog rada), moguce je pokazati da tela na koje deluje gravitaciona sila NE DOBIJAJU konstantno ubrzanje (usporenje) kako se to u praksi obicno (a=g) uzima i kao sto i jeste za male brzine kretanja. Zapravo iz izraza koji predstavlja NEIZMENJEN, nego samo malo drugacije napisan (uzima se u obzir porast mase po T.R.) Newton-ov zakon inercije (kojim je definisao silu), a i svih ostalih koji ga slede, proizilazi da GRAVITACIONA SILA SLABIJE DELUJE NA TELA KOJA SE BRZE KRECU.
   U slobodnijoj interpretaciji, zasnovanoj na uocenim i u tom radu datim analogijama, mozemo reci da je za sve objekte u prirodi sa "VANJSKIM" generatorom sile ( kao npr. gravitaciono, elektricno polje...), brzina svetlosti maksimalno moguca, jer po njenom dostizanju (naravno tek u beskonacnosti), ubrzanje postaje jednako nuli, a brzina poprima konstantnu vrednost v = c, gde je velicina c (po Hipotezi 3 VOS-a), neznatno manja od v_max. Kombinacija pretpostavki vezanih za model Vecno Oscilujuceg Svemira i, u tom radu izlozenih ideja, pruza mogucnost za objasnjenje pojave tzv. "zamora svetlosti".
   U osnovi ovog problema je foton. Naime, prema shvatanjima Bohra, Heisenberga i Paulija, foton nema stvarno postojanje duz citavog puta, nego je uocljiv samo kada talas naidje na prepreku. Za razliku od njih, Einstein, Broglie i Schroedinger su smatrali da je foton cestica pridruzena talasima duz celog puta. Niz izvedenih ogleda je pokazao njegovo stvarno postojanje. Ovo znaci da foton, za vreme leta, (svojom masom) mora da deluje na materiju (ne zna se tacno kako, ali ta interakcija oduzima fotonu energiju) sto bi trebalo da izgleda kao "kocenje" svetlosti kada u prostoru prodje kroz zone u kojima je gustina materije veca. Problem je u tome sto se i najudaljenije galaksije sasvim jasno vide, odakle sledi da interakcija fotona i gravitacionog polja ima za posledicu veoma slabu "difuziju" koja ne donosi gotovo nikakvu devijaciju. Drugim recima, interakcija koja dovodi do gubitka energije fotona ne deluje na njihov pravac. Prema Modelu, brzina svetlosti je dostizna i objektima sa realnom masom mirovanja. U skladu s tim i fotoni mogu imati sasvim realnu masu. Prema modifikovanom Newton-ovom obrascu, ubrzanje koje u gravitacionom polju sticu takvi objekti je izuzetno malo (gotovo jednako nuli, ali ipak REALNO). Isto vazi i za kretanje u suprotnom smeru, kada ubrzanje dobija negativan predznak pa postaje USPORENJE. Ocito, gubitak energije fotona je sasvim moguc. Sa druge strane, i pored naglasenih relativistickih efekata, i odgovarajuceg porasta "mase" i inercije tih (brzih - pa tako i, u energetskom smislu, veoma masivnih) objekata, tromost u "poprecnom" smeru, i dalje ostaje neznatna (tesko promenjivog pravca). Ukratko, definisan je "mehanizam" koji omogucuje bas onakvo ponasanje fotona kakvo je uoceno u praksi ...
   Ovakvim objasnjenjem, na prvi pogled, moze nam se uciniti da je narusen osnovni princip T.R o istovetnosti teske i trome mase. Ipak problem je u terminologiji i shvatanju pojmova koje koristimo za opis objektivne stvarnosti. Naime, u Modelu se razlikuju promenjive s u (smislu predjenog puta) i l (u smislu promene npr. gravitacionog potencijala) tako da je s/l=1 samo za male brzine. Detaljnija objasnjenja su data u posebnom radu, a ovde samo napomenimo da slican mehanizam deluje i u klasicno shvacenoj teoriji relativnosti, npr. pri kontrakciji duzine U PRAVCU KRETANJA, pa prema tome, nema nikakvog razloga da deformacije prostora koje opisuje teorija relativnosti ne budu propracene odgovarajucim deformacijama u energetskom smislu, pa prema tome i u smislu izvrsenog rada, odnosno SILE, sto smo vec pokazali kroz primer moguceg tumacenja pojma gravitacije...

Ubrzano sirenje Svemira

Da je model VOS-a potpuno uklopljen u Prirodu (ili obrnuto), moze se videti iz dela koji sledi. Osnovna postavka Modela je (periodicna) promenjivost svih relevantnih faktora Jedinstva pa prema tome i poluprecnika Svemira, sto se vidi iz prilozene ilustracije. Dali je ta promena sasvim sinusoidalna ili pojedine faze karakterisu eksponencijalne ili neke druge krive, tesko je reci, ali za strukturu modela to nije relevantan faktor. Ipak, sasvim je nesporno da se Svemir (obzirom na procenjenu starost od oko 10¹⁷ sec. i trajanje jedne njegove faze (vecnog oscilovanja) od oko 10²¹ sec.) trenutno nalazi u tacci svog kretanja (razvoja) kada je sasvim realno za ocekivati da se njegov poluprecnik (posmatrano iz nase realnosti "trenutno" ili iz - za nas - "sada") povecava po nekom zakonu koji svakako nebi trebao biti cak ni priblizno linearan nego promenjiv, sta vise, UBRZANO promenjiv (vidi sliku), pri cemu Vecno oscilujuci Svemir "nulti" trenutak tzv. Velikog praska u ovom modelu odgovara bilo kojem od minimuma funkcije, odnosno sredini (jednog od) intervala oznacenih kao "faza bele rupe"...),. I dok je vest iz 1998. god., da se Svemir sve brze i brze siri ⁴, izazvala nevericu medju naucnicima, a nakon kriticke analize i potvrde, iz temelja uzdrmala sve postojece kosmoloske teorije, ona se, kao sto vidimo na prilozenoj ilustracili, sasvim lepo uklapa u model VOS-a, kao potpuno "normalan" i ocekivan dogadjaj iako nigde, u modelu VOS-a, nije dat egzaktan matematicki obrazac.
Ipak, sasvim je ocigledno da je kriva, kojom je opisana promena poluprecnika Svemira, posebno na delu u kojem se "trenutno" nalazi Svemir, sasvim nesporno konkavnog oblika sto, kroz geometrijsku interpretaciju diferencijabilnosti funkcije u nekoj tacki nudi mogucnost konstrukcije tangente u toj tacki. U fizikalnom smislu ova cinjenica ukazuje na (u svakom slucaju) NELINEARNU promenu poluprecnika Svemira i njegov porast tokom "vremena", odakle direktno sledi mogucnost ubrzanog sirenja Svemira, naravno, u ovoj fazi njegovog inace vecno-osclilatornog kretanja...

Crna rupa (ne mora biti/postati ?) - singularitet

   Prema Opstoj teoriji relativnosti Crne rupe (SVE - samo neke pre, a neke kasnije, sto zavisi od kolicine materije koju "usisaju") MORAJU zavrsiti kao singulariteti, dakle objekti koji imaju poluprecnik od tacno nula (R = 0) metara ...
   Ovakav, sa naucno - matermatickog aspekta, sasvim realan objekat, u realnom zivotu i objektivnoj stvarnosti, naprosto je nezamisliv. Uostalom, opservabilna vasiona demantuje postojanje takvih objekata, i nudi bezbroj onakvih kakve predvidja nas model - a to su REALNO postojece Crne rupe, ali ne kao singulariteti nego kao (stabilni) objekti konacne mase i (izuzetno malog ali realnog) poluprecnika. Obrazlozimo nase pretpostavke analizom vazecih teorija i njihovom modifikacijom u skladu sa Modelom kvantiranih gustina energije.
   Kao sto je poznato, obrazac za talasnu duzinu (npr.)

prema S.T.R-i glasi: l = l₀ / (1-v²/c²)^1/2 ...................(1), a
prema O.T.R-i glasi: l = l₀ * (1 + ( g M / R c² )).........(2)

Iz matematike je poznato da je: 1 / (1-v²/c²)^1/2 = 1 + (1/2)(v²/c²) - v⁴/c⁴ + (3/4)(v⁶/c⁶) - (1/3)(v⁸/c⁸) ..., i posto se u svim analizama koriste samo prva dva clana niza jer je uticaj ostalih zaista zanemariv, ucinimo to i mi. Tada obrazac (1) postaje :

      l = l₀ * (1+ (1/2)(v²/c²)), odakle je "poredjenjem" sa obrascem (2) ocito :
      v² / 2 = g M / R, odakle je:
      v = ( 2 g M / R)^1/2 .................................................. (3)

Izraz (3) koji smo dobili predstavlja dobro poznati obrazac za tzv. II kosmicku brzinu, kojim se definise minimalna potrebna brzina "oslobadjanja", i koji se uz usvajanje pretpostavke: v = c koristi za definisanje odgovarajuceg Schwarschild-ovog poluprecnika za datu masu M ( uz gravitacionu konstantu g ), nekog objekta, kao kljucnih velicina vezanih za pojam crne rupe. Imajuci u vidu nasu hipotezu 3 Modela kvantiranih gustina energije, ocito je da sada Schwarschild-ov poluprecnik moze biti definisan NA DVA NACINA :

1) za v = c, gde c podrazumeva eksperimentalno izmerenu vrednost brzine svetlosti, a sto u sustini i jeste ono sto pojam "crna rupa" zaista i podrazumeva, ALI "ovako definisana" crna rupa NE ZAVRSAVA KAO SINGULARITET, (bas kao sto ni objekti sa realnom masom mirovanja dostizuci ovu brzinu, po H3, nemaju beskonacno veliku masu - kao po klasicno tumacenoj STR), i

2) za v = v_max, gde v_max podrazumeva teorijsku (Maxwell-ovu) vrednost brzine svetlosti, sto takodje definise stanje crne rupe, ali "one" koja je "neznatno crnja" i koja, u skladu sa O.T.R-i ZAVRSAVA KAO SINGULARITET koji je Einsteinu, a i svim drugim fizicarima, kako onda tako i danas, zadao mnogo glavobolje ...

Kao sto mozemo videti, nasa hipoteza 3, posmatrana u svetlu O.T.R-i, pomaze da se objasni najveca misterija danasnjice, kako se postojece (naucno verifikovane) crne rupe ipak NE URUSAVAJU U SINGULARITET, dostizuci beskonacno veliki gravitacioni potencijal, usisavajuci sve oko sebe ..., nego egzistiraju kao realno postojece BAS u obliku koji pretpostavlja varijanta ovde izlozena pod 1).
Bez obzira na neznatnu kvantitativnu razliku velicina Schwarschild-ovog poluprecnika prema 1) i prema 2) (npr. za Sunce: R₁₎ = 2968.55 m i R₂₎ = 2964.44 m), kvalitativna razlika je OGROMNA - crne rupe NE MORAJU zavrsiti kao singulariteti, nego se mogu "razvijati" na razne nacine, zavisno od interakcije sa okolinom, (npr. "usisavanjem" okolne materije one vremenom "rastu" tj. povecava se njihov Schwarshildov poluprecnik ALI NE DO BESKONACNOSTI,..., NITI SE URUSAVAJU u singularitet,..., sto opservabilna Vasiona i potvrdjuje), a sto je najvaznije to je u potpunom skladu sa OTR, ali naravno uvazavajuci hipotezu 3 ...

NAPOMENE

1   Po smislu, ovo se moze porediti sa npr. koriolisovom silom koja se ne javlja "sama po sebi", nego kao prateci efekat neke druge, osnovne sile, koja deluje u slozenim uslovima kretanja. Njen smer delovanja je upravan na smer delovanja "osnovne" sile, a intenzitet ovisan ne samo o intenzitetu te osnovne sile, nego i o brzini i "geometriji" kretanja.
2   Bezdimenzionalne konstante koje karakterisu jacinu sile poznatih interakcija imaju vrednost: elektromagnetska (foton) = 1/137; jaka (gluon) = 1; slaba (bozon) = 10^-13, i najslabija sila u prirodi, gravitacija (graviton) = 2*10^-39.
3   Napomenimo samo da je ovaj odnos prosto neverovatno blizak (imajuci u vidu ogromnu skalu velicina) odnosu mase protona i mase elektrona (1824), sto ukazuje na zaista krajnje harmonican, i "rezonantan" (sto je po nama izraz veoma blizak pojmu kvantiranosti) odnos izmedju SVIH objekata unutar Jedinstva opisanog Modelom.
4   V.Ajdacic, Nauka kao bajka, Zlatna knjiga, Beograd, 2000.g.

Autorska prava: Goran Marjanovic
ipak, slobodno koristite iznete ideje, navodjenjem njihovog izvora.