Onaj ko čita ovu stranicu (a išao je onim redom koji sam ja postavio na glavnoj strani) pokazuje mi samo da ga moja Web stranica zaista interesuje, stoga ću mu ja pružiti i to zadovoljstvo da ovde sazna još par interesantnih stvari o meni. Poglavlje "Gradovi" predstavlja neka moja shvatanja malih i velikih gradova...

Kao što rekoh tamo negde na početku, ja sam rođen u Aleksincu. Aleksinac je grad u centralnoj Srbiji i sa svojih 30000 stanovnika pripada niškom regionu. Kroz njega protiče reka Moravica. Aleksinac ima park, Brđanku, i to je najlepše mesto u gradu. Često sam tamo išao i zabavljao se sa prijateljima. Aleksinac ima dve osnovne i tri više škole. Ljudi se uglavnom znaju i žive mirnim životom. Sve u svemu, grad u kome je lepo živeti, bez neke prevelike budućnosti u njemu, ali sa ljudima koji su prijateljski raspoloženi i uvek spremni na šalu.
Kao takav, Aleksinac ima svoje prednosti, ali i svoje mane. U njemu je lepo živeti kao dete, jer pruža izvesnu sigurnost u smislu slobodnog i vedrog života. Meni je kao malom, moram da priznam, bilo lepo i nisam imao neka preterano loša iskustva u njemu. Onda kada bi mi zatrebala pomoć, znao sam kome bih mogao da se obratim i rešim neki svoj problem ili zadovoljim potrebu. Naravno, bilo je i zlih ljudi (kojih svuda ima) ali bez nekih većih problema, izlazio sam na kraj sa njima. Sve u svemu, onaj ko ima prilike da poseti ovaj grad, neka to i učini, neće se pokajati.
Jedna od mana Aleksinca je što je previše mali, i prostorno i po broju stanovnika. U njemu se jednostavno ne može desiti nešto, a da to svi (ili barem većina) ne saznaju za kratko vreme. To je, naravno, dobro za ljude teatralnog tipa koji se stalno ističu i kojima je potrebna nečija pažnja. U Aleksincu bi bili itekako primećeni. Međutim, meni to više smeta nego što mi prija, pa sam ga po tom pitanju osudio. Zbog tako malog broja ljudi u jednom gradu, javlja se izvesna zasićenost nečijim prisustvom pa se tako u ovom gradu ne garantuje baš neki provod. Raznorazne ekipe koje se poznaju godinama, večito stoje na ulicama i retko kad im se desi nešto novo - štaviše, toliko su naviknuti na takav provod da više i ne priželjkuju nešto novo...

Za razliku od tako malog grada, dvomilionski Beograd je potpuno druga priča. Onaj ko živi u velikom gradu ili je ranije imao tu priliku, zna kako se tu živi i kakva su tu pravila. Ja itekako dugo živim u Beogradu, studiram i radim i imao sam prilike da se suočim sa nekim njegovim prednostima i nedostacima. Pre svega, meni veliki grad prija po samoj njegovoj dinamici života, bez obzira što se to može ponekad iskoristiti i u negativne svrhe. Sam mentalitet ljudi je drugačiji, a samim tim i njihova shvatanja i pogledi. Većina ljudi nije spremna na bilo kakvu pomoć, što izaziva izvesnu otuđenost. Samim tim, ličnost se suočava sa ovim svakodnevnim problemom i navikava - postaje čvršća i samostalnija. U Beogradu postoji mnogo ekipa koje dejstvuju pojedinačno, ali i zajedno (na koncertima, utakmicama, okupljanjima). Raznorazne dnevne manifestacije osvežavaju život i čine ga zanimljivijim. Sve u svemu, onaj ko je spreman da podnese jednu ovakvu klimu - uspeće, a onaj ko za to nema snage - neka se vrati u Aleksinac...

Bez obzira na razvoj događaja u mom životu, ja se iskreno nadam da ću život nastaviti u Beogradu i tu osnovati svoju porodicu. Naravno, ambicije su mi beskrajne i zaista ne znam gde ću sutra završiti (ova stranica će sigurno stajati na ovoj adresi), ali to ne znači da će Beograd ili Aleksinac nestati iz mog sećanja. Naprotiv, Aleksinac će mi uvek ostati u pamćenju, ma kakav on bio. Iskoristio bih i priliku da pošaljem najiskrenije pozdrave svom profesoru Slavoljubu Raduloviću (Raduli) iz ovog grada...naravno, treba prvo da nauči da rukuje sa kompjuterom da bi video da ga ja pozdravljam :)
A Beograd - to je ono što mi zaista prija...

kucano: 12. 05.1999.
Marko Mitić (c) 1999.
Broj posetilaca: