Kuda prvo ploviti

         Ipak nemojte odmah u Afriku, preko Atlantika i dalje. Smanjite pocetne ambicije. Dozvolite moru da vas prvo dobro provalja tu negde blizu nase obale, neka mozete, dok bljujete prvi put Coca Colu preko ograde, ako dignete pogled videti nase kopno. Neka vam nocna vlaga prvo ovlazi dlanove u blizini nasih svetionika. Udarite prvo u nase hridi. Tu neka vam se prvi put iscupa okov kormila. Dozivite i prezivite olujni Jugo, Buru i Neveru na Jadranu. Neka vam sidro prvo zaore u nasoj uvali i u njoj prvo lupite neku tudju, dobro usidrenu brodicu. A kada vam udar vetra pocepa jedro, ili vas zbog njega bum dobro zvekne u glavu i srusi preko ograde u vodu, kada se budete pitali sta vam je trebalo sve to, ta plovidba i neprijatnosti koje vam se desavaju, i kada shvatite da ste zrnce praha prema snazi mora, spremni ste...
                                                                                              ...za Afriku i okeane!

Kupiti, ili praviti jedrilicu?

         Ni jedno ni drugo! Najbolje je ako vam je poklone!

Kakav treba biti brod, a kakva oprema?

         Ladja treba biti za : "Open sea". Rekao bih u sali da "jedno" mora biti zatvoreno da bi "drugo" bilo otvoreno. Ako se moze zatvoriti jedrilica more moze biti otvoreno, a ako je zatvoreno more jedrilica moze biti otvorena. Naravno, ovo je jako pojednostavljeno.
         Jedrilica mora biti napravljena po izvrsnom planu, izvrsno - ako je sami pravite. A ako ne, ako je kupujute, da bude kupljena od renomiranog proizvodjaca, deklarisana da je sposobna za otvoreno more. Nije bitna duzina uopste, sta vise, povoljnije su krace jedrilice, jer je sa njima na kratkim valovima prijatnije jedrenje. Mora da obezbedjuje pristojan komfor svima u kabini ali i u kokpitu, da ima dobro resene najbitnije elemente sigurnosti - balansirano kormilo, dobre okove i rudu ili tocak sa prenosom, sigurno podvesenje balastne kobilice i nju odgovarajucu po tezini, dobra jedra, sigurne bitve i okove svih sajli. Jedrilica se ne bi trebala mnogo naginjati i zanositi, a time ce moci ici i ostro uz vetar. Mora da bude dobro trimovana, da lako drzi kurs i da bude lako upravljiva.
         Od kog materijala da bude napravljena? Koliko para toliko i muzike, tako se kaze? Svaki materijal ima svoje prednosti i nedostatke. Rekao bih - sto je ozbiljnija plovidba "ozbiljniji" i materijal treba da bude. Mozda bi bilo najbolje kada bi oplata bila od nerdjajuceg celika ili od betona ali ko zna, mozda i nije. Danas ima izvrsnih novih materijala kao kevlar sto je. Nisam tu pametan da bih davao savete.
         Mozda je bolje da ovako kazem: Bitno je da materijal ne stari, ne gubi svoja dobra svojstva sa vremenom, da izdrzava sva normalna opterecenja i da omogucava da udarci, cak i ostrih podmorskih i nadmorskih prepreka ne budu po brod katastrofalni.
        A koja i kakva oprema? Ako ste dosli samo do jedrilice, bez obzira na koji nacin, a hocete se upustiti u ozbiljno krstarenje, morate citajuci, listajuci, razne knjige i casopise, i koristeci divne clanke na Internetu, shvatiti sta sve treba biti na jedrilici da bi ona bila siguran dom i prevozno sredstvo, a ne mrtvacki kovceg za more. Kad vam to bude jasno, pravite ili nabavljajte, tu odgovarajucu opremu. Pri tome trebate znati i sta je to odgovarajuce, jer skoro svaki delic opreme moze po ceni da bude jako razlicit. Na primer, ako ce vam najveca sila na konopu preko nekog kolotura biti oko pedeset kilograma, nepotrebno je da vam kolotur bude za silu od jedne tone. Zar ne? Moci cete u radnji da birate dva skoro po velicini ista kolotura ali sa neobicno razlicitim cenama, uslovljene ovim sto gore rekoh (i jos necim).
        Medjutim, mislim da treba za plovlidbu otvorenim morem obavezno imati: najmanje tri dobra sidra, po mogucnosti sva, a ako ne, onda obavezno najbolje na lancu, par odlicnih konopa za vez, olujno glavno jedro i flok, cvrste pojase za spasavanje, spasilacki otok sa svojom opremom za celu posadu, signalna stredstva, rezervu vode i sibice u nepromocivom pakovanju. Mozda sam i ispustio nesto, ali ne zamerite, tesko je od mnogih znacajnih stvari za sigurnost napraviti izbor i sve njih svesti na nekoliko. Ovde nisam rekao za GPS, radio stanicu, mobilni telefon i drugo. Sigurno da je bolje ako i to imate, to i kojesta drugo. Ogranicio sam se samo na ono sto mislim da vam sigurno moze sacuvati glavu.
         Imati sve od opreme, a nemati nista kao rezervu je neozbiljno. Puno toga pri namestanju ispadne iz ruke, padne u more i vise ga ne mozete naci, ili se iskida, pokvari. To trazi od vas da razmislite sta treba da ceka za upotrebu u nekom sanducicu. I da to dobavite.
        Jesam li ispustio da jos nesto kazem o ovome? Mozda ovo: Cuvajte alat, cuvajte opremu, cuvajte jedra.

O izboru posade i nesto o kapetanu

         Citao sam dosta o tome. Kao razlog konflikata na brodu navodjen je mali prostor, skucenost, a time i nedostatak mesta gde bi se covek osamio ponekad. Medjutim, ja sam ubedjen da to nema nikakve veze sa tim, vec sa necim drugim: sa karakterima ljudi i p o s t o j a n j e m ili ne, jedne nesvakidasnje sposobnosti clanova posade. To je: da li mogu da se   b e z u s l o v n o potcine volji jedne licnosti?
        Na jedrilici se zna ko je to - zapovednik, kapetan ili skiper. Nemogucnost da se i u najgorim situacijama cuti, ne oponira, ne iskazuje svoje misljenje o tome sta bi bilo bolje da se uradi, ne pita :"Zasto..?", odnosno, nesposobnost da se zaista prihvati da je kapetan najstrucniji i da su njegove odluke najpravilnije, stvara ono sto truje odnose na ladji.

         U "Pomorskom recniku" od Radovana Vidovica (srpsko-srpski recnik) u odeljcima o kapetanu i o mornaru, nema ovoga o cemu ja govorim. Zasto? Da bi pomorac postao kapetan, trnovit put mora da prodje dok tu titulu ne zasluzi. A na brodu, apsolutno niko ni malo ne sumnja, da je on prosao i sve i svasta do trenutka kada je dobio to zvanje. On svojim godinama i tom titulom svima imponuje. Uopste se ne postavlja pitanje, da li gresi ili ne u naredjenjima tokom plovidbe. Svi znaju, da i ako im se nesto cini nepravilno naredjeno, ima neki jak razlog zasto se kapetan na to odlucuje. Da neko, od obicnog mornara do prvog oficira, bez pitanja, daje savete ili misljenje, ili pita kapetana: "Zasto?", je u domenu naucne fantastike.

         Radi ilustracije, navescu odnos admirala flote - Magelana sa kapetanima ostalih cetiri broda u njoj, u njihovoj plovidbi radi pronalaska zapadnog puta za Indiju. To je onaj poduhvat gde je on 1520. godine pronasao juzni prolaz izmedju Atlanskog i Tihog okeana. Na vecernjem raportu na Magelanovom brodu, posle petnaestak dana plovidbe, usudio se kapetan najveceg broda flote "San Antonio" - Juan de Cartagena, da pita Magelana, zasto je kurs plovidbe izmenjen suprotno od prvobitnog uputstva. Magelan mu je odbrusio, i njemu i ostalim kapetanima, rekavsi da zapamte dobro, da niko nema prava nista da ga pita dok on to ne trazi, vec samo imaju da slede njegov brod. A sta mislite, kada im je on i koliko puta zatrazio misljenje? Prvi i jedini put, posle trinaest meseci plovidbe! Tada ih je pozvao sve na svoju ladju i pitao ih sta misle... a oni, srecni kao kucici u liftu, mu rekli da misle isto sto i on! Tada i nikad vise!
         Mozda je potreba za ovakvim odnosom nerazumljiva, ali je zaista nuzna na brodu. Ko to ne shvata, nije mu mesto na njemu ni na moru.

         A sta se u nasim amatersko - pomorskim avanturama dogadja? Obicno vlasnik jedrilice sebe zove kapetanom sto moze i da bude, ali sa razlikom, sto su mu iskustva i znanje neuporedivo manja nego kod pravih kapetana. A posada ili mornari su obicno jedrilicari, koji su usli u tajne jedrenja te mogu vesto da upravljaju jedrilicom, ali samo to. Dakle, niti je kapetan pravi kapetan, niti su mornari pravi mornari. I takvi kakvi su, krecu na more ili mora! I takvi kakvi su, treba da ostvare poverenje jednih u druge - kapetanu da ne splasne samopouzdanje i hrabrost u teskim trenucima, a posada da bezrezervno veruje da je njegova rec najpametnija !
         Ne znam koliko je to moguce, zaista. Ja ne bih jedrio ni sa kim, kao clan posade, ukoliko bih sumnjao u njegovo znanje i iskustvo, a isto tako, svaki onaj koji jedva ceka da iznese neki pametan predlog, ne bi bio sa mnom na ladji ako bih ja zapovedao.
        Dakle moj zakljucak je: da se ne bi "trovao" odnos na brodu, onaj ko hoce da bude clan posade mora da zna, da mu je duznost da upozorava na sve opasnosti koje opazi, da bez ikakve komande radi poslove koji se rade u odredjenim trenucima, a i sve ostalo sto mu se naredi. Da ne daje savete i misljenja bez pitanja, niti da na naredjenje pita:"Zasto?". A kapetan pak, neka ne preuzima tu duznost i odgovornost, ako zaista nije dorastao svim pa i najgorim situacijama koje se mogu desiti na moru.

         Ona prva recenica ovog sajta:"Ipak nemojte odmah u Afriku, preko Atlantika i dalje." je podstaknuta istinskim dogadjanjima. Mladic koji namerava da pravi jedrilicu, koji nije jedrio, koji ne zna nista po sopstvenim recima, o jedrenju, na moje pitanje gde bi zeleo da plovi, misleci na more ili Dunav, odgovara: "Ja bih u Afriku...!" Ni manje ni vise!
         A drugi, koji je vukao za sobom, po i u vodi, nova jedra, vracajuci se motorom u marinu, koji je uguravanjem u kabinu prvo buma sa neskinutim zguzvanim jedrom, pa onda obratno, "spremao" tako bum i jedra, odustao je valjda odmah te veceri od nameravane plovidbe oko Balkana. Sutradan mi je rekao sa ivice restorana, odnosno palube slepa marine, lepo, glasno: "Ne idem ja oko Balkana, ja idem preko Atlantika!" Jer verujete to? Ako ne, potpuno vas shvatam. I ja nisam verovao sta cujem, pa sam ga pitao da bih cuo taj ''biser" opet: "Kuda...?" i on je lepo ponovio istu marsrutu - prvo i pravo preko Atlantika! Ovo je pocetak price o njemu. Sredina je da je krenuo ipak "samo" mojim putem, a kraj je, da je odustao u prvom mestu na moru - Varni. Tamo je ostavio jedrilicu i vratio se suvozemnim putem. "Zbog kvara na kormilu", tako mi rece! Prica za malu decu! Ma kakav da jeste kvar na kormilu, moze se popraviti u roku od jednog dana, od strane bravara ili stolara!

         Kao sto postoje takvi nadobudni "kapetani", postoje slicni i mornari i nemam resenja kako ih sloziti. Mislim, da ako se hoce voditi brod morem i zapovedati, mora se dobro zagrejati stolica i uciti, a prakticno jedriti na slicnoj jedrilici u obalnoj plovidbi ili kao clan posade na otvorenom moru, doziveti teska mora, iskusiti puno toga da biste se priblizili kapetanu iz prica. A ako hocete da budete posada, isto tako treba da ucite i jedrite. Samo sagledavajuci sta se sve moze dogoditi na moru, shvaticete tada sta vam je zadatak i kako se trebate ponasati. Onda konflikta nece biti, ma koliko bio skucen prostor na brodu.

         Dogod kapetan cuti ili samo izgovara neke naredbe obicnim glasom, budite sigurni da ste sa dobrim kapetanom, a ako ste sa onim koji voli da vice i cesto da pita posadu za misljenje, znajte da ste sa covekom nesigurnim u sebe, nesigurnim u pravilnost svojih odluka, koji ne zna sta valja ciniti, te odatle i pitanja koja postavlja. Sa njim nemojte ploviti.

Da li ici sa porodicom, i nesto o strahu?

         Odgovor je: i "Ne" i " Zasto da ne". Zavisi gde plovite i u kojim uslovima. Ako vam je stalo do njih, ako im zelite darovati lepe nesvakidasnje dozivljaje na moru, a situacija to omogucava, zasto to i ne uciniti. Ali ako sumnjate da je to moguce, ako vec predvidjate da moze doci do pogibeljnih situacija, nemate moralno pravo da ih vodite sa sobom na brod. Oni to ne znaju, ne sagledavaju, nisu upuceni u to sta sve moze da im se desi, i nisu dali svoj pristanak da idu pa makar ostali negde na dnu mora. Ako osecate odgovornost za njih ne smete to ciniti.
         Da sam znao da ce biti kao sto je bilo, ne bih krenuo u ovakvu avanturu sa njima. Transportovao bih jedrilicu na Jadran i krstarili bismo po njemu, oslobodjen straha da im se nesto ruzno moze desiti.
         Ovim dajem i odgovor da li sam se plasio ili ne? Jesam, jako sam se plasio. Kako bih mogao izaci u Bar i reci: "Oplovio sam Balkan, samo mi je usput jedan sin nestao u moru"? Da tatina zelja za avanturom ima za posledicu neciju smrt. To je ono sto me je proganjalo pocev od onih crnomorski talascina, one Bjale i Mirine. Sanja, Pedja i Duda su dozivljavali strahove u pojedinim situacijama normalno, i uspesno su ih savladjivali, ali ni nad kim od njih nije visio osecaj odgovornosti, osecaj krivice ako nesto podje naopako. A nadamnom jeste. Ja volim "hodanje po ivici noza", treba mi adrenalin u krvi, ali ne bih mogao podneti gubitak voljenih osoba zbog ispunjavanja sopstvenih hirova.
        Zar biste vi to mogli?

Sta nisam doziveo a u filmovima gledao?

         U svom "mornarskom" zivotu sam doziveo puno toga, mogao bih da kazem, sve sto pomorac dozivljava: visoko more, bonacu, neveru, izgubio sam brod - prvu otvorenu jedrilicu, bio na izmaku snage i zaista spasen da ne odem ribama za veceru, lupao ladju o kamen, o mol, gubio okov kormila, nasukavao se, prevrtao, sidro mi je oralo, lupao me bum po glavi, spasio one koji su tonuli, ali... nesto je ipak nedostajalo svemu tome!
        Ostavljajuci poslednji lukobran Brindizija, posle pozdrava sa finansima, koji su upravo pored nas uplovljavali, predposlednjeg dana, pomisilo sam na to i shvatio da nikad vise sanse za taj "dogadjaj" nece biti. I bas mi je bilo zao.
         Nigde, ama bas nigde, nisam sreo dame ili damu, koja bi mi kad stupim sa broda prisla, stavila ruku preko ramena i rekla:

         Zar to nije tuzno? Moracu jos jednom u avanturu, ali u druga mora i druge luke!

Da li je kapetan ladje gresio?

         Posteno bi bilo da i ovome kazem neku rec.

        Bez okolisenja:"Jeste!" Pored prolaska kroz pecacke strune pri samom polasku, pored nasukavanja na sred Dunava negde ispod Vidina, ucinio sam i tri veoma ozbiljne greske. Bar se toliko njih secaju moji sinovi, a i ja sām. Dakle, nisam mnogo gresio, ali kad se to desilo bilo je bas opasno. Da nije pri tom, neka bistrija glava bila pored mene, da "izvadi fleku", kraj bi bio jako los!
         Sve tri su cudne i neshvatljive i meni samom. To je dokaz da sam slabo bice, i ne zamerite sto sam to uopstio pa kazah na stranici o stresovima da:"... smo mi u tome lako povredljiva i ponekad slaba bica." Pored sve pripreme i znanja, raspametite se kad uradite ili naredite da se ucini nesto sto je van svake pameti. Kao da vam tad mozak nije potpuno u funkciji sa svim svojim vijugama. Mislim da se u tome i krije opasnost pri plovidbi na moru, ma koliko da ste se spremili za nju. To beskrajno klacenje i cesto jak psihicki zamor, cine da mozdane celije traze odmor a vi im to ne mozete pruziti. I onda se valjda nesto pobune i pocinju da daju neke naopake signale. Mislim da to mozemo da uporedimo sa racunarom. I on ume da pobrljavi kad je procesor jako oterecen ubacenim informacijama, i nasim zahtevima, i "kuka" prosto da ga resetujemo. Jer kako objasniti ovo?:

         1. Negde oko pola dva nocu, pri prelazu Jadrana, budi me Duda koji je za kormilom, gurnuvsi me nogom na klupi kokpita. Budi me i kaze:"Vec pola sata imamo isti pramcani ugao sa onim brodom i evo vec je blizu." Te reci su kazivale, da cemo se sa njim sudariti ako tako i dalje nastavimo. Ja ustajem, gledam dugacak brod sa dva bela svetla, zakljucujem da je veci od 50 metara, vidim njegovo zeleno pramcano svetlo i da plovi sporo s leva na desno. Jedno lepo gledam i jasno vidim, a drugo izgovaram: "Zeleno svetlo je na l e v o m boku, pa kad on ide l e v o mi cemo onda d e s n o. Okreni u d e s n o."!!!  I Duda okrete, i na svu srecu... prodjosmo! Ali...toliko blizu da ga zamalo nismo ocesali ili lupili, svejedno!

        2. Jutro je, 7 je sati. Prolazimo kroz dignut most kanala Lefkasa i time njega napustamo. Vidljive stene su levo od nas, a desno primecujemo druge koje su blizu i plitko u vodi. Nas put, izlaz, je oznacen crvenim bovama na desnoj strani prolaza, i crnim na levoj. I... umesto da vodim ladju izmedju njih, ja glasno konstatujem da mi crvene bove moraju proci po levom boku, i izlazim iz tog obelezenog prolaza u d e s n o !
         Da nije Pedja viknuo :"Cale sta radis, ides pravo na stene?!" ja bih kobilicom, za koju desetinu metara dalje, lupio u jednu od njih!

         3. Kada sam govorio o kanalu kod Halkisa, rekoh da nam je dato zeleno svetlo za prolaz kada je struja vec krenula ka nama i da smo morali pobeci iz nje, kada su jedrilice iz suprotnog pravca, nosene stujom, posle u susret. Da, pobegao sam, van struje, ali tek na povike Dude i Pedje. Kao lud sam pokusavao da sa Tomosom prodjem tamo gde nisam mogao, a mada sam lepo gledao i video, kako na nas jahte kao sumanute jure! Boze me sacuvaj!

        Mogao sam ovo i ranije da napisem a ne tek ove 2003. godine. Ali eto, valjda je neki stid postojao u meni koji sam tek sada prevazisao.
         Svi smo mi crveni ispod koze, zar ne?

Da li bih opet plovio "okolo"?

         Bih rado, sigurno. Ali sada, sa ovakvim iskustvom, birao bih vreme pocetkom juna. Time bih prosao Crno more i Egej pre pojave Meltema. Da bi to bilo uzivanje, a ne jurnjava kuci, planirao bih da put traje tri meseca. Trebao bih imati novca za tako nesto i nabaviti onaj famozni spasilacki otok, koga nisam imao i zbog koga sam pio apaurine. Voleo bih da plovim u istom sastavu, sa zenom i sinovima, a ako ne, onda sa jako dobrim drugovima, koji imaju poverenja u mene, a i ja u njih. I ne bih posao bez svojih macora. Cican, koga vise nema, prefinjeno bice, pametno, verno, skromno, puno ljubavi prema nama, sa Kicom je preplovio preko dve hiljade kilometara Dunava, Tise i vojvodjanskih kanala, da bi prosle - 2003. godine doziveo "mornarsko krstenje" njihov nov brat - Incipatic. (slika) .

         Ali to se vise nece ostvariti, bar sada tako mislim. Mirim se sa tim. Jer kao sto i mi imamo svoj kraj tako i sve ostalo. Ne treba ceznuti i biti nesrecan, ako se ma kako lep dozivljaj iz proslosti ne moze ponoviti. Ima toliko drugih, isto tako interesantnih izazova za coveka zeljnog neobicnih dogadjanja. Treba samo malo sesti, staviti prst na celo i razmisliti sta bi sledece moglo da bude.
        I onda, kao i za ovo, posvetiti se ceo tome, spremiti se i krenuti...!

Kraj Pedjinog dnevnika

         24. Avgust popodne

                 Dakle Golube moj, ovako:

        23. Avgust
        Sto naumili - to ostvarili. Oko pet sati ujutro, po mraku, isplovili smo iz Brindizija. Voznja je bila super. Vozili smo i celu noc.

        24. Avgust
        U 10.00 smo ugledali nasu obalu!
        Sada je oko pola cetiri popodne, na camcu smo i pakujemo se...
        Milion misli mi prolaze kroz glavu i sabiraju se utisci...

        Sta da napisem kao zakjucak?
        Na jedrilici smo proveli pedeset pet dana...spavali, jeli, putovali, strahovali, radovali se, svadjali, mirili...
        Bio sam u oko cetrdeset gradova i gradica. Plovio sam Dunavom i preko pet mora. Osetio i jake talase i bonacu i jake vetrove, i hladnocu i toplotu. Bio sam i gladan i zedan i umoran i nenaspavan...
        Kupao sam se, suncao, odmarao, uzivao...
        Ovo sto sam sada doziveo verovatno necu vise nikada...Mozda, nesto slicno, ali sigurno sa slabijim intezitetom, sa manje boja i sa manje osecaja...

        Pitam se, da li ce ikada izbledeti sve ove slike, tako jako urezane u secanje?

        Osetio sam delic iskonske borbe coveka sa prirodom. Osetio sam svu bespomocnost coveka kada se priroda razgoropadi, i shvatio zasto su mornari religiozni i sujeverni. S druge strane, uspeli smo za tih nepunih dva meseca da oplovimo Balkan, da predjemo oko 2000 milja.
        Ukrotili smo vetar, pregazili mora...

        Ne znam hocu li ti jos pisati?. Verovatno ne. Neka ovo bude kraj mog dnevnika. Pricacu ti jos mnogo, mnogo, o svemu i svacemu sto mi se desavalo.

        Volim te.
        Pedja