Nota o autoru 

Goran Malic (Beograd, 1947), Umetnik-fotograf. Publicist. Istoricar fotografije. Strucni saradnik-predavac za predmet Istorija fotografije na Akademiji umetnosti Univerziteta umetnosti BK u Beogradu (od 1999).

Autor 18 samostalnih i ucesnik preko 300 grupnih izlozbi. Dobitnik 64 nagrade (medju kojima je i narocito cenjena nagrada "Pavle Vasic" za teorijski doprinos primenjenoj umetnosti u Srbiji, 1997).

Dela u zbirkama: Muzeja savremene umetnosti (Beograd); Arhitekturnog muzeja - zbirka Grupe Junij (Ljubljana); Nederland Foto instituuta (Amsterdam); Nacionalnog centra za fotografiju (Beograd).

Autor vise projekata i studija o srpskoj fotografiji savremenog doba. Autor izlozbe i knjige Milan  Jovanovic, fotograf, SANU, 1997); Slike u srebru, Fotogram, Beograd, 2001.

Autor sest strucnih knjiga.

Scenarista, urednik i voditelj preko 350 tv-emisija o likovnoj i primenjenoj umetnosti: za TV Studio B (2 emisije, 1991), i cetiri serijala ("Trenutak za vecnost", "Fotogram", "Ultramarin" i "Kamera lucida") za ART TV (1992-97).

Suinicijator i suosnivac Nacionalnog centra za fotografiju (1992).

Pokretac i urednik prvog jugoslovenskog on-line Internet-foto magazina "Fotogram" (1997). 
* 

 
* 
 
* 
 
* 
 
* 
 
* 

"Pocetkom jeseni 1984. godine (zurba pred sajam knjiga!) angazovan sam od izdavaca "Decje novine" da fotografski resim koricu jedne strucne knjige o zloupotrebi psihologije. Za trenutak je zaiskrila misao: sta ako se okanem tradicionalnog realistickog foto-postupka i ponudim neko suludo resenje (naravno, na dijapozitivu u boji, kako je zahtevao porucilac)?  
Najpre sam se dosetio Rorsahovih mrlja koje, valjda svakog, podsecaju na graficki prikaz mozga, mozda na lavirint, na svemirske magline... Zapoceo sam kombinacije sa laviranim tusevima, zatim sam dodao terpentin, cinkvajs, jestivo ulje, i ko zna sta jos... sve to obilno zalivajuci tehnickim mastilima izmedju dva stakla koja sam mestimicno pritiskao. Pocelo je uspesno: nalikovalo je na Leonardove kalkove, a bilo je mrlja i fleka svih velicina... i po prstima a i uokolo... Ta nova tehnika se s razlogom mogla nazvati krmacotipija. 
Iako je sve zapocelo brljavo, ubrzo su se izdvojile zanimljive, pa i uzbudljive forme. Umesto tri-cetiri... nacinio sam skoro pedeset varijanti (sacuvane su!), i, uz obimnu kolicinu slucaja, izabrao osam "konacnih" (tad sam se sluzio Linhofom cija je kaseta primala osam kvadrata filma 6x9 cm).  
Ali... u stampi je ceo napor bio obezvredjen, pa i poprilicno upropascen. Tehnickom uredniku knjige ucinilo se da ce autor ilustracije biti bolje shvacen ako se (uz drecavo crvena slova cistog cinobera!) unese novi ton, neka nesrecna nijansa maslinaste boje koja nije postojala na originalu. Eto, tako je pocelo... 
Da li sam tada mislio da radim nesto novo? Ne! Postupak je, u istorijskim smislu, imao pretece. Podsecam na dela Petera Kocjancica, zatim na eksperimente Miodraga Mileta Djordjevica koji je neke svoje Hemigrafije izvodio nesto drugacijim prosedeom. I poc. Zika Djordjevic-Savkin imao je vise dela dobijenih delovanjem hemikalija na foto-papir. 
Tako gledano, moj postupak ima vezne niti za prethodnike, a istovremeno je i osoben jer ide i dalje: parodira, degradira i destrukuje lazne misli o fotografiji. 
Zelim da pokazem (da li i dokazem?) da se fotografija u svom izvornom bicu ne mora nuzno drzati proklamovanih postulata (ili motiva iz stvarnosti, na primer) kako i danas olako tvrde, u fotografiju zalutali, mnogi adepti kojima je taj medij (bio) slucajno svratiste "dok kisa ne prestane". 
Uocavajuci mnogobrojne strukovne lapsuse kod takvih vajnih teoreticara, uzeo sam "na pik" tri apodikticne licnosti: Valtera Benjamina, Rolana Barta i Suzan Zontag. (A mogao sam i neke druge, blize, jer to podjednako zasluzuju). Uveren sam da su to troje bili u nekakvom dosluhu bar kada je u pitanju razumevanje medija fotografije. Naime, sve troje saglasno otkrivaju da taj medij povrsno poznaju, to jest da je fotografija za njih nepoznata zemlja. Otud Terra incognita.

Sta zapravo cinim? Nastojim da osporim osnovne premise fotografije, svetlost i optiku. Sve moje foto-monotopije nastale su postupkom stvaranja laznih negativa hemijskim sredstvima (Slutim da bi Borhes bio zadovoljan. To je za sad dovoljno!). Dakle, ne snimanjem jednog motiva ili objekta (jer takav u ovom procesu ne postoji), vec manuelnim pravljenjem negativa. 

Da bi se dobio takav "negativ", koriscena su razlicita iskustva iz mnogih oblasti, ne samo umetnickih. Negde je reagovano agresivnim kiselinama na staklo, uz dodatak tuseva, ili transparentnih medija, drugde je koriscen standardan rekvizitarijum slikarskih lazura (akvarel, gvas, albumin), ili su nanoseni nefotografski materijali: tucano staklo, pesak, vlati trave, slama, ulje... Konacan produkt bio je lazan negativ: na celofanu, na staklu, na guzvanom pausu ili na navostanjenoj hartiji (pozajmica iz plemenitog razdoblja - pionirskog doba - fotografije), a negde je "negativ", jednostavno, samo masa zguzvane kose...  I sve to nije podvrgnuto procesu fotografisanja - ne, jer bi to bila izdaja osnovnih postulata ovog postupka - vec je sve to proizvodilo sopstveno dejstvo na osetljivu povrsinu foto-papira: utiskivanjem, grebanjem, truljenjem, nagrizanjem... Ali, da se ne bi ostalo samo na slucaju, tamo gde nije zadovoljen likovni senzibilitet autora, koriscene su i dodatne laboratorijske intervencije (najcesce blajhovanje, pretezno uz pomoc kalijum fericijanida... Ipak je rec i o fotografiji, zar ne?!). A nekad, zasto da ne, reagovano je sredstvima tradicionalnog colage-a - rezanjem i dolepljivanjem novih monohromatskih celina, preuzetih iz restlova prethodnih eksperimenata. U poslednje vreme tome su dodavani i rezultati eksperimenata laserotipijom (laserogrami), u koju me, slutim, ovaj postupak sve vise (u)vodi. 
Iako je moguce sve to realizovati polihromatski (prirodno, jer izvorni predlosci sadrze boju), dela sam svesno izveo monohromatski, iz simbolicnog razloga. Ona su i moj omaz zapostavljenim, skoro zaboravljenim, licnostima iz fotografske preistorije: Aristotelu, Rodzeru Bejknu, Sulceu, Seleu, Tomasu Vedzvudu... onima koji su prilazili fenomenima prirode i (buduce) fotografije monaski predano i posteno, bistrim okom i casnim srcem."  Goran Malic 
(10. sept. 2000) 

Pojedini radovi iz ciklusa Terra incognita Gorana Malica bili su izlagani tokom proteklih godina u okviru vise grupnih izlozbi: Oktobarskog salona, Majske izlozbe, zatim izlozbe «Svetlosti, odsjaji, memorije» odrzane 1996. godine u Parizu, a kasnije predstavljene i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, itd. No, aktuelnim zaokruzenim i sistematicnim predstavljanjem ciklusa Terra incognita Malic je publici omogucio sagledavanje celokupne geneze ovog visegodisnjeg likovnog projekta. Naime, on gledaocu otkriva tajnu mapu vlastitog istrazivanja Nepoznate zemlje. Ta istrazivacka avantura sasvim spontano i neplanirano otpocinje 1984. godine – kada je Malic graficki oblikovao korice knjige «Psihologija» dr Stevana Petrovica. Polaznu ideju u likovnom resenju korice cinila je asocijacija na Rorsahov test – dakle amorfna, simetricna mrlja, koja nastaje spontanim razlivanjem boje, a u kojoj bi ispitanik trebalo da asocijativnim putem prepozna odredjene forme, koje, opet, upucuju u skrivene dubine njegove podsvesti.... Po zavrsetku tog posla, Malic je nastavio da stvara simetricne, bojene mrlje, kao nezavisne likovne radove, kombinujuci raznorodne likovne tehnike i postupke. Vec tokom 1987/88. godine te kompozicije gube simetriju. Svi ti radovi, izlozeni kao  inicijalni segment ove izlozbe, cine predvorje Maliceve avanture istrazivanja Nepoznate zemlje. 
Druga znacajna faza ovog istrazivanja otpocela je 1988. godine. Posvecenik fotografije, kako u oblasti teorije i istorije, tako i prakse, Malic zapocete eksperimente prosiruje na polje fotografske tehnologije. Tako nastaju fotomonotipije – iz procesa njihovog stvaranja iskljucena je upotreba foto-aparata, ali su u ostvarivanju negativa i pozitiva zadrzani svi moguci fotografski i laboratorijski postupci. Dakle, oni legitimni i znani u istoriji fotografije, ali i mnogi ne-fotografski postupci koji podrazumevaju raznorodne manuelne intervencije – sto autor iscrpno objasnjava u tekstu kataloga. Dakle, seriju fotomonotipija, kako je Malic naziva, nastalu u periodu izmedju 1988. i 1997. godine, cine crno-bele, asocijativne likovne kompozicije – koje mozemo videti kao nekakve imaginarne ili egzoticne pejzaze, zatim, kao linijama i kontrastima definisane povrsine koje pulsiraju ekpresivnim nabojima, ili kao apstraktne prizore... pitanje je ugla gledanja i licnog senzibiliteta. 
Godine 1997. Malic zapocinje novu fazu rada na ciklusu Terra incognita. Naime, on predhodno ostvarene radove skenira i potom njihove segmente ili cele predloske obradjuje u kompjuteru, u programima Photo Shop i Fractal Design, i konacni proizvod stampa putem laserskog printera. Takve radove on naziva laserogramima. Radovi ostaju crno-beli, no novim postupkom oni dobijaju drugaciju dinamiku, nova kompoziciona i likovna svojstva. Dakle, ostvarenja iz ciklusa Terra incognita, bez obzira da li su to fotomonotipije ili laserogrami, jesu intermedijalni radovi koji kako u postupku tako i u svom finalnom obliku sadrze svojstva crteza, fotografije, klasicne ali i kompjuterske grafike. 
Takodje, zanimljivo je ove radove sagledati u sklopu ukupnog delovanja Gorana Malica. Naime, kao istoricar umetnosti, prevashodno istoricar fotografije, ali i borac za status i ravnopravnost fotografije medju drugim likovnim disciplinama, Malic je izuzetno temeljan i egzaktan u istrazivanjima i tumacenjima pojedinih fenomena, epoha i autora. S druge strane, u vlastitom kreativnom bavljenju fotografijom on je sebi obezbedio siroko polje igre i slobode, gde je sve dopusteno i gde prevagu imaju spontanost, slucajnost i nepredvidljivost ishoda. On sam tvrdi kako ga niz slucajnosti vodi kroz lavirinte Nepoznate zemlje. No, ovde nas nesumnjivi stilski kontinuitet i konsekventnost ovog ciklusa vodi ka uverenju da i u prostorima slucajnosti i entropije definitivno vladaju odredjene, teze dokucive, zakonitosti i pravilnosti. U svakom slucaju utisak je da Maliceva istrazivanja Nepoznate zemlje, koja traju vec vise od jedne decenije, i koja ce sigurno biti i dalje nastavljena, zapravo jesu njegova traganja za specificnim kodom vlastitog bica.  
Danijela Puresevic