|
|
*
"Treba
istaci da je pred nama prva istorija fotografije 19. veka napisana na srpskom
jeziku. Delo je dragoceno jer je pisano od izuzetno obavestenog strucnjaka,
autora tri knjige iz ove oblasti: Milan Jovanovic fotograf (1997),
Slike u srebru (2001) i O motivu i svetlosti (2002). Imajuci
u vidu podatke i tumacenja koji su predmet ove knjige, kao i piscev dosadasnji
javni i pedagoski rad na ovom polju, treba verovati da ce i knjiga Fotografija
19. veka ubrzo postati potrebna ne samo nasoj fotografskoj teoriji nego
i siroj kulturnoj javnosti...". (iz recenzije
mr M. Trninica)
|
pozivnica
fotografija 19.
veka
Fotogram
vas poziva da prisustvujete predstavljanju nove fotografske knjige, u cetvrtak,
16. septembar u 12:00 sati, u Galeriji Artget
(Kulturni centar Beograda, galerija na spratu, iznad knjizare).
Rec
je o delu:
Goran
Malic, FOTOGRAFIJA 19. VEKA : Sazeta istorija : Pojave, autora i dela.
- Beograd : Fotogram, 2004. (264. str. ilustr).
O
knjizi ce govoriti:
•
Dr Miodrag Jovanovic, istoricar umetnosti, profesor Filozofskog fakulteta,
•
Tomislav Peternek, likovni umetnik fotografije,
•
Mr Mitar Trninic, docent Fakulteta primenjenih umetnosti, i
•
Goran Malic, autor dela.
Dobrodosli!
Detalji
o knjizi - ovde
Sazeta
informacija za novinare, u doc. formatu - ovde
Preuzimanje
korice knjige u visokoj rezoluciji (300 dpi)
- ovde |
pozivnica
u ime naroda
izlozba
cileta mihailovica
Cile
Mihajlovic, dugogodišnji fotoreporter i fotograf Narodnog muzeja u Kragujevcu,
kroz seriju crno-belih fotografija dokumentuje i preispituje neke od najznaèajnijih
dogaðaja jugoslovenske savremene istorije, od kasnih sedamdesetih do
sredine devedesetih. Kontrastirajuæi kult dve kljuène figure
lidera posleratne Jugoslavije – Tita i Miloševiæa, Mihajloviæ
razvija studiju društvenih odnosa kroz fotografije masovnih okupljanja:
Štafete mladosti, proslave, kongrese partijskih delegata, mitinge, demonstracije,
redove za kafu... izložba traje do 22. septembra
Izbor
fotografija: Ivan Arsenijeviæ, urednik Galerije Studentskog kulturnog
centra iz Kragujevca.
GALERIJA
CIRKUS, Beograd.
Otvaranje
u utorak 7. 9. 2004. u 20h |
|
*
* *
*
Dakle,
otvaranje je u ponedeljak 6. 9. u 19:00 u Francuskom kulturnom centru u
Beogradu, Knez Muhailova 31. Buduci da je svaka dosadasnja izlozba g. Peterneka
izazivala veliku paznju javnosti, ne sumnjamo da ce i ovoga puta biti guzva
i unutra kao i ispred galerije. Da guzvi doprinesemo, objavljujemo da ce
biti pustena u prodaju i serija od 6 autorskih razglednica po simbolicnoj
ceni, a izdata je u bibliografski ogranicenom broju kompleta. Ko stigne
na vreme moci ce da ih nabavi i dokaze [unucima] da je prisustvovao. Ulaz
je slobodan. |
peternekov
randez-vous sa parizom
katarza:
posle 35 godina od prvog pariskog snimka
Tomislav Peternek (r. 1933), doajen srpske fotografije,
proslavljeni maestro, ne miruje. U ponedeljak 6. septembra 2004, u 19:00
sati bice otvorena izlozba njegovih do sad uglavnom nevidjenih fotografskih
dela. Ipak, nije rec (samo) o novim radovima, mada ima i takvih, vec o
jednoj vrsti retrospektive na odredjenu temu.  Naime,
majstor Peternek je prvi put boravio u Parizu 1969. godine, kada je kao
modni fotograf snimao manekene odenute u 'krpice' iz kolekcije "Prokleta
Jerina", koju je kreirao tada vodeci kreator jugoslovenske visoke mode,
Aleksandar Joksimovic. Bilo je to, dakle, pre... tacno 35 godina! Od tada,
pa nadalje, a narocito tokom poslednje decenije Peternek je posecivao Pariz,
najpre samo za svoju dusu, zatim i kao fotoreporter, saradnik vise svetkih
agencija - Sigme, Rojtersa i dr. Uvek je imao sta da zabelezi u tom cudesnom
gradu, naravno na nacin dostojan najboljih svetlopisaca poetskog realizma
kome se uvek priklanjao. Nije ni cudo sto ga je list Figaro, u prikazu
povodom njegove retrospektivne izlozbe odrzane u Parizu, 2002. godine dao
takav kompliment - nazvao ga je srpskim Kartije-Bresonom.
Izlozba T. Peterneka cini 60 dela u tehnici crno-bele fotografije (izuzetak
su tri rada u boji, kao neka vrsta simbola zbog namerno upotrebljene i
digitalne tehnologije). Imali smo privilegiju da ih danas (u subotu)
delimicno vidimo, a neke i 'opipamo', i razgovaramo sa autorom prilikom
rasporedjivanja eksponata u vrlo lepom, moderno opremljenom enterijeru
galeriji FKC.  Ostatak
cemo videti kad i publika, u ponedeljak. Majstor T. P. kaze da ce na izlozbi
biti pokazano prakticno sve ono sto danas nudi savremena fotografska tehnologija:
klasicno analogno fotografisanje na crno-belom negativu, zatim na negativu
u boji, kao i snimanje digitalnom tehnikom. Crno-belo je uradjeno u redovnom
c/b procesu, a kolori su prevedeni u crno-belo, dodatnim manipulacijama.
Neki su cak - opet radi eksperimenta - uradjeni kao kolori i u pozitivu,
da bi klasicnim fotografskim reprodukovanjem na c/b film velikog fomata
zatim povecani na normalan c/b materijal, klasicnim putem.
Sve eksponate, od ideje do realizacije, pa i do opremanja, izveo je sam
autor u svom ateljeu, kako je to i do sad cinio za svoje mnogobrojne samostalne
izlozbe. (Ko drzi do zavodljive reci L' Auteur, razumece sta to znaci!
Peternek je valjda jedan od poslednjih 'mohikanaca' u srpskoj fotografiji
koji ceo proces stvaranja fotografskog provodi sam, drzeci da je autorstvo
ne samo 'cvakanje' - kako neki umeju da pogrdno kazu - nego i oblikovanje
svakog kvadratnog santimetra pozitiva, pa, ako treba, i rezanje paspartua
odgovarajuceg tona, takodje sopstvenom rukom!).
Konacno,
nekoliko fotografija digitalno snimljenih (i originalno u boji), majstor
je - opet radi eksperimenta i uporedjivanja - dao da se povecaju na mestu
dogadjaja, u samom Parizu, u jednoj od svetski validnih laboratorija ('Picto'
- gde je to do kraja svog veka radio i sam Kartije-Breson), da bi se uocile
prednosti (ili nedostaci) elektronskog rasvetljavanja crno-belih pozitiva.
Naravno, opsta publika sve ovo ne zna, a i ne mora da zna, niti ce to prepoznati
na eksponatima. Uostalom, to su samo finese iz majstorove radionice, jos
jedan pokusaj radoznalog maestra Peterneka da, kao i uvek do sad, uz staro,
isproba i uvede nesto novo. Dela su (osim tri) crno-bela, desetak je metarskog
formata, a ostala se krecu u granicama 40x50 cm, izvedena su u formatu
pune lajke. Motivi
su, kao sto se moze videti u ovom izboru (to je deo serija razglednica
izdate uz izlozbu kao propagandni materijal) zivotni, lajfovski, moze se
slobodno reci "kartije-bresonovski", ili - da ostanemo dosledni francuskom
duhu ovog dogadjaja - a la Peternek ! |
fotografija
na fpu : radovi studenata
Izlozba
povodom 165 godina fotografije u svetu
Devetnaestog
avgusta 2004. godine, u svetu se proslavlja 165 godina od rodjenja fotografije.
Toga dana, Luj Arago je obavestio uvazene clanove francuske Akademije nauka,
a u isto vreme i celo covecanstvo, da je rodjen novi medij.
*
Ovom
izlozbom Fakultet primenjenih umetnosti, Atelje fotografije, zeli da predstavi
radove studenata fotografije, s jedne strane strucnoj javnosti a s druge
da studenti 'osete' kako njihova dela komuniciraju u prostoru galerije.
U isto vreme Fakultet se predstavlja novim kandidatimna koji imaju nameru
da upisu studije fotografije u ovoj visokoskolskoj ustanovi. Nastavu u
Ateljeu fotografije FPU ostvaruju: redovni profesor mr Branimir Karanovic,
docent mr Mitar Trninic i strucni saradnik Dragosalv MIrkovic.
*
Izazu
sledeci autori
(studenti
pete godine):
Jelena
Vemnic, Jelena Vucetic, Jovana Mirkovic, Dragana Djorovic, Andjela Stevanovic,
Dragana Paramentic;
(studenti
cetvrte godine):
Masa
Baturan, Milica Djordjevic, Breda Plavec, Milica Mijacevic-Cerovic, Sasa
Preradovic, Ivan Miljkovic;
(studenti
trece godine):
Milena
Djordjevic, Jovana Velimirovic, Savo Bursac;
(studenti
druge godine):
Marija
Vilotijevic, Zorana Jeftic, Ognjen Topalovic, Marko Savic.
*
Otvaranje
izlozbe je u cetvrtak, 19. avgusta, u 18:30,
u galeriji Artget, Knez MIhailova 6/1, Beograd. |
eksponat sa izlozbe studenata
FPU |
|
|
srce,
oko i objektiv:
Anri Kartije-Bresson
(1908-2004)
Umro
je Anri Kartije-Breson, po svemu sudeci, najuticajnija licnost svetske
fotografije 20. veka.
Veteran
francuske i svetske fotografije, Anri Kartije-Breson (Henry Cartier-Bresson)
umro je u ponedeljak, 2. avgusta, nedelju dana pred svoj 96. rodjendan.
Povodom njegovog odlaska francuski predsednik Zak Sirak je izjavio: "Bresonovom
smrcu Francuska gubi genijalnog fotografa i istinskog majstora, u svetu
vrlo postovanog, jednog od onih koji su najvise dali iz njegove generacije."
Na BiBiSi-ju je Lord Snoudon, modni fotograf, izjavio: "Iako je Kartije-Breson
zeleo da bude zapamcen kao anonimna figura, njegovo ogromno delo mu to
nece dozvoliti; njegove fotografije i knjige beleze trenutke koji su neponovljivi".
Anri
Kartije-Breson je rodjen 1908. u Santelupu, istocno od Pariza. Najpre je
studirao slikarstvo u ateljeu Andre Lota, zatim poceo da se bavi fotografijom,
sredinom 1930-tih godina. Neko vreme radio je na filmu kao asistent rezisera
Zana Renoara, i sudelovao kao glumac u filmskom klasiku "Pravila igre".
Prvi je evropski fotograf koji je doziveo da izlaze u Muzeju moderne umetnosti
u Njujorku, 1947.
Zanimljivo
je: dok je ceo svet tvrdio da je Kartije-Breson najveci zivi fotograf druge
polovine 20. veka, on sam je skromno govorio da nema talenta za fotografiju,
a jos manje za slikarstvo, kojim se intenzivnije bavio poslednje dve i
po decenije. U stvari, celog zivota negovao je svoju anonimnost, katkad
i opsesivno, ne dozvoljajuci da i sam postane meta tudjih objektiva. Intervjue
je davao veoma retko, a i tada bi uslovljavao da se audio kaseta posle
razgovora unisti. Najveci broj ljudi nikad nije video kako izgleda legenda
svetske fotografije, a neki su verovali da vec davno nije medju zivima.
Sta
karakterise fotografiju Kartije-Bresona? Pre svega, on je nepopravi lutalica.
Zeleo je da povezuje stvarnost sa mastom. Katkad je i oponentan sopstvenom
mediju, govorio je da ga nije briga za fotografiju, da ne veruje u njenu
umetnicku snagu i da je fotografska slika samo sredstvo ili alat za posmatranje,
bad kao i crtanje. Zaista, mnoge njegove uspesne fotografije, pa i one
najbolje, ne govore o necem odredjenom, vec pre ilustruju jedan nacin posmatranja
sveta. U stvari, najveci broj njegovih fotografija su zatecena stanja,
ali njih prozima jedinstvena fluidna poeticnost, a gotovo uvek je vidljiva
i sklonost autora ka stvaranju metafora.
Krstario
je Evropom, Amerikom, Azijom, i stvorio mnogobrojna fotografska dela koja
su obelezila 20. vek. Uvek je koristio pun format lajke (Leica), govoreci
da je ona produzetak ne samo oka nego srca i, jos vise, mozga. Nije dozvoljavao
da se njegove slike rezu i prekrajaju, da se menja karakter unutrasnje
geometrije. Bas tim svojim doslednim stavom uneo je poseban pristup u fotozurnalizam,
sto bi znacilo da je ceo posao oko slike zavrsen u trenutku snimanja. Docniji
rad u laboratoriji je samo vestina da se negativ prenese na papir u odgovarajucem
tonskom rasponu. Bio je protivnik bliceva i fotografije u boji. Takodje
se gnusao automatskih fotoaparata. "To je kao da na tetreba pucate mitraljezom",
govorio je.
Temperamentan
po prirodi, umeo je da bude ostar i zajedljiv, mada neki kazu da je pokatkad
bio i stidljiv. Kao pristalica zen-budizma, bio je sklon meditaciji. Govorio
je da cela tajna njegove fotografije lezi u koncentraciji. Mozda se bas
zato trudio da prilikom fotografisanja svojih motiva ostane nevidljiv.
Krio je lajku ispod kaputa, munjevito je vadio, snimao i odlazio dalje
kao da se nista nije dogodilo. Cesto je isticao da mu je uzor bio Sarl
de Gol koji je rekao da fotograf treba da bude poput dobrog strelca u ratu:
da nanisani, brzo snimi i - kidne sa mesta dogadjaja! O svojoj anonimnosti
je stvorio posebnu filozofiju.
Njegove
fotografije karakterise izvanredan sklad. Sve se uklapa i nista nije moguce
odstraniti, a da se slika ne pokvari. Bio je fasciniran ljudima, pojavama,
samim zivotom. Umeo je da kroz jedan jedini kadar prikaze sustinu nekog
prizora. Taj delic sekunde u kome se sve slozilo, on je jos 1952. godine
- u svojoj prvoj knjizi - nazvao "odlucujuci trenutak". Ta definicija se
uzima kao osnova jednog stila popularno nazvanog lajf-fotografija.
Anri
Kartije Breson je objavio mnogobrojne fotomonografije (po svemu sudeci,
najvise objavljivani fotograf u 20. veku), a brojne njegove samostalne
izlozbe kruzile su, i kruze, svetom pod patronatom Ministarstva kulture
Francuske. U Jugoslaviji (Srbiji i CG) je boravio dva puta, i neke fotografije
sa tih putovanja su uvrstene u njegove knjige i izlozbe. U nasoj zemqi
su njegova dela izlagana sedam puta, pretezno na grupnim izlozbama, a dva
puta i samostalno. Poslednja njegova velika samostalna izlozba od 150 dela
odrzana je u Umetnickom paviljonu "Cvijeta Zuzoric" u Beogradu, u septembru
i oktobru 2002. godine.
Odlaskom
Kartije-Bresona sa zivotne scene okoncana je jedna faza svetske fotografije.
Za neke, on je bio poslednji romanticar jednog razdoblja poetskog realizma,
koji su zapoceli tridesetih godina 20. veka Martin Munkasi i Andre Kertes,
a nastavili Brasaji i Rober Duano. Tokom prosle godine doziveo je retrospektivnu
izlozbu od preko 500 radova, a izdata je i grandiozna monografija sa 593
reprodukcije njegovih slika. U isto vreme je pokrenuta i Fondacija Kartije
Breson koja }e se brinuti o njegovoj ogromnoj zaostavstini. Anri Kartije-Breson
je jos za zivota postao legenda i najuticajniji fotograf 20. veka.
(G.
Malic, Srce, oko i objektiv, NIN, 12. 8. 2004, str. 6) |
secanje:
pavel stecha
Obavesteni
samo od Kuce fotografije u Pragu (Prague House of Photography) da je 20.
jula preminio veliki ceski fotograf Pavel Stecha (Šteha) Rodjen
1944. godine, Stecha je osnivac i dugogodisnji voditelj Odeljenja za fotografiju
na Akademiji primenjenih umetnosti i clan Kuce fotografije u Pragu. Bio
je dobitnik Fulbrajtove nagrade 1990. Samostalno je izlagao u Finskoj,
Svedskoj, Turskoj, Izraelu, Nemackoj i SAD. Njegove radove, mahom fotografije
iz svakodnevog zivota, aktelne trenutke ceske stvarnosti, objavljivali
su mnogobrojni magazini u svetu - Stern, Life, Connoisseur, DOMUS, Casabella,
Double Page and Creative Camera.
Pavel
Stecha je bio izraziti lajf-fotograf. Jedna serija njegovih fotografskih
dela nalazi se na ovoj stranici . |
Pavel Stecha, Dermonstracije,
Prag, 1968.
|
mirko
lovric i j.c. gautrand u galeriji w u parizu
*
Ranije
najavljena izlozba Mirka Lovica u Parizu otvorena je 9. juna. Prostor galerije
u ulici Lepic izvanredan je. Zgrada ima cak tri nivoa sa ukupno 800 m2
izlozbenog prostora sa vrlo prostranim galerijama i izvanrednom rasvetom
- poseban reflektor za svako delo. Da ponovimo:
Istaknuti
srpski umetnik fotografije Mirko Lovric (r. 1935) dobio je znacajnu mogucnost
da izlaze izbor svojih dela u renomiranoj pariskoj Galerie W - Eric Landau
koja se nalazi u podnozju umetnicke cetvrti Monmartr. Istovremeno u galeriji
su izlozeni radovi francuskog fotografa starije generacije Zan Klod Gotrana
(J.
C. Gautrand). Osim kao fotograf, taj gospodin je poznat kao teoreticar
i istoricar fotografije, pisac mnogobrojnih strucnih knjiga i koautor vrlo
autoritativne A New History of Photography (Paris, 1994).
* |
Kako
se na slici moze videti, dela J. K. Gotrana - fotografike - su na levom
zidu, a M. Lovrica na desnom. Lovric je izlozio izbor iz poznatog ciklusa
sfera pod nazivom U potrazi za izgubljenim prostorom. Deo radova
moze se vdieti na veb-stranici galerije http://www.galeriew.com |
Nikola Vuco, Bez
naslova, 1930.
Iz knjige M. Todic,
Nemoguce, umetnost nadrealizma,
Muzej primenjene umetnosti,
Beograd, 2002.
|
dan
ncf 2004.
*
U
galeriji "Artget" u Beogradu (Kulturni centar, Trg Republike 5/I) u sredu
9. juna sa pocetkom u 10:45 sati bice odrzana svecanost povodom Dana Nacionalnog
centra za fotografiju iz Beograda. Pored ostalog, na svecanosati ce biti
urucena priznanja institucijama i istaknutim poslenicima srpske fotografije.
Dobitnici priznanja su:
Povelja
za izuzetan doprinos srpskoj fotografiji:
-
dr
Miodrag Jovanovic, profesor Filozofskog fakulteta, grupe za istoriju
umetnosti;
Povelja
za Dogadjaj 2002. godine u srpskoj fotografiji:
-
dr
Milanka Todic, za knjigu i izlozbu "Nemoguce, umetnost nadrealizma";
Povelja
za Dogadjaj 2003. godine u srpskoj fotografiji:
-
Dragoljub
Zamurovic, za knjigu i izlozbu "Srbija, zemlja i obicaji";
Povelja
za fotografsku inovaciju:
-
Djordje
Odanovic, za izlozbu "Seti se smrti";
Povelja
za medij i novinara:
-
Milorad
Stevanovic, novinar-urednik radija "Studio B";
Povelje-zahvalnice:
-
Francuski
kulturni centar, Beograd;
-
Predrag
Mihailovic Cile, fotograf i istrazivac srpske fotografske bastine iz
Kragujevca;
-
Zoran
Milosevic, fotograf i galerist, urednik foto galerije iz Cacka;
-
Paula
Miklosevic, fotograf i galerist, urednik galerije "Cirkus" iz Beograda.
|
teme
i motivi srpske fotografije 1950-1960.
*
U
galeriji "Artget" u Beogradu u petak 4. juna u 19:00 sati bice otvorena
iztrazivacka izlozba " Teme i motivi srpske fotografije 1950-1960". Autor
koncepcije i izbora radova je Goran Malic.
Bice
izlozeno 66 dela sledecih autora:
ALEKSIC,
Dragoqub (1929? - 1999)
BARLOVAC,
Dobrivoje (1922? - 1987?)
BJELIC,
Milan (?-?)
BOGDANOVIC,
Miodrag
BOJOVIC,
Stanoje (1909 - 1990)
BULATOVIC,
Raco
BREZAN,
Julije (1090 - 1970)
DEBELJKOVIC,
Branibor (1916 - 2003)
DODER,
Milenko (1927 - ?)
DJORDJEVIC,
Miodrag (1919 - 1994)
ETEROVIC,
Ivo (r. 1935)
ZIVKOVI],
Novak (1919 - 1994)
JOVANOVIC,
Milo{ (1917 - 2002)
KNEZEVI],
Du{an (r. 1924)
LAZIC,
Darko
MARINKOVIC,
Vojislav (r. 1911)
MARINKOVIC,
Petar (?-?)
MEDENICA,
Sekula (1912- 1986)
MILIVOJEVIC,
Stojan
MIROSAVLJEVI],
Borivoj (r. 1937)
MOJSILOVIC,
Vidoje (1928 - 1996)
NADJ,
Aleksandar (1924 - 1957)
OTORANOV,
Petar (1927 - 1997)
PAVLOVIC,
Aleksandar Sa{a (1934 - 1998)
PAVLOVIC,
Milo{ (1910 - 1985)
PANTI],
Dragan
PETERNEK,
Tomislav (r. 1933)
PODVINEC,
Sre}ko (?-?)
RISTIC,
Stevan (r. 1931)
RISTIC
(Knezevic) Mira
SEKELJ,
Stevan (1904- 1964)
CRNOBORI,
Petar (?-?)
Izlozena
dela poticu iz zbirki Foto-kino saveza Srbije, Nacionalnog centra za fotografiju
i iz privatnih arhiva Vojislava Marinkovica, Dusana Knezevica, Mire Ristic,
Tomislava Peterneka, Ive Eterovica i Gorana Malica.
Otvaranje
izlozbe u petak, 4. juna u 19:00.
Galerija
"Artget" (na spratu iznda knjizare), Kulturni centar Beograda, Trg Republike. |
Srpska
fotografija druge polovine 20. veka nije problemski istrazena i nema svoju
istorijsku kategorizaciju. Osim pokusaja J. Denegrija (Fotografija kod
Srba, SANU, Beograd 1991, 103-104) da se donekle sagledaju i pedesete
godine u sklopu druge polovine veka, drugih napora koji bi ukazivali na
moguce konceptualno-morfolosko razvrstavanje te decenije, nije bilo. Stvar
je, zapravo, jos crnja: mnoga dela su nepovratno nestala, a o njihovim
autorima se ne zna mnogo. Dakle, nema ni dovoljno gra|e. Pred nama je samo
delimican izbor fotografa i njihovih radova. Za sada je bilo moguce da
prikupimo stotinak slika (od nekoliko stotina izlaganih u ispitivanom razdoblju),
ali smatramo da je korisno da se i unutar tog broja pokusa vec sada izvesno
uopstavanje, iako je jasno da su u ovoj fazi istrazivanja vidici nedovoqno
izostreni. Srecom, u kolicini gradje koja postoji nalaze se i neka zaista
paradigmatska dela, tako da je moguce sagledati delimicnu shemu tematsko-motivskih
opredeljenja srpskih fotografa tokom pedesetih godina proslog veka.
Jedan
svedeni pogled na ovde izlozene slike upucuje nas na nekoliko razlicitih
usmerenja. Najranije od njih se oslanjaju na piktorijalizam. Slede dela
nadahnuta socijalistickom izgradnjom i neorealizmom. Sredinom pedesetih
susrecemo neku vrstu obnove fotoreportaze, novog humanizma ozivljenog izlozbom
"Porodica coveka". Pred kraj decenije javljaju se odjeci povisenog estetizma
- predeli, forme, eksperimenti, autobiografske refleksije...
Da
li mozemo govoriti o osobenim stilovima? U kojoj meri je znacajan hronoloski
trenutak? Koliko su bile uticajne drustveno-istorijske i ideoloske okolnosti
(npr. socrealizam)? Hoce li biti nuzno da se otkrivaju i prate veze sa
onovremenim slikarstvom, ili filmom? Ili jos bolje: kako sveobuhvatno sagledati
domacu scenu, na primer kako su se u njoj odslikali uticaji, promene ili
odjeci koji su, u isto vreme karakterisali tokove evropske, ili {ire, svetske
fotografije? To pitanje se s pravom namece kao jedno od najvaznijih, jer
se u mnogim delima srpskih fotografa tokom pedesetih godina jasno ocitavaju
teznje savremenog sveta. Odgovora na postavljena pitanja za sad jedva da
ima i mi ih moramo sto pre potraziti.
Iako
ova izlozba podseca na neku vrstu sinteze, ona to nije. Ne bi bilo razumno
da se zakljucci izvodi pre temeljnih analiza. A da se blagovremeno ispravno
postupilo, do sad bi smo imali niz studijskih izlozbi u kojima bi se kroz
teorijsko-kritike obrade autora, tema i motiva, doslo do preciznijih merila,
pa i do mogucnosti sinteze. Ovako, u situaciji smo da spasavamo ono sto
se jos spasti moze.
Ovo
je, dakle, pokusaj da se dela 32 autora, koja su do sad pronadjena, grupisu
i pokazu, da se ponudi moguca podela i da se tako makar delimicno ukaze
na njihovu osobenost i vrednost. Pogled na ta dela nije prevashodno hronoloski
niti je upucen ispitivanju pojedinih autorskih poetika - taj pogled je
na prvom mestu problemski i pokusava da sagleda najvaznije teme i motive
srpske fotografije izme|u dve vremenski oznacene tacke. To je najmanje
sto smo mogli da ucinimo za fotografiju pomenutog razdoblja, s velikim
postovanjem za mnoge licnosti, danas mnogima nepoznatih imena, koje su
postavile temelje savremenoj srpskoj fotografiji.
(Goran
Malic - iz predgovora u katalogu izlozbe) |
Branibor
Debeljkovic, Seoski predeo, 1950. |
Sekula
Medenica, Porcelan, 1957. |
Vojislav
Marinkovic, Podnevni odmor, 1950. |
Stevan
Sekelj, Bakina briga, 1950. |
Milan Jovanovic, Olga
Ilic u ulozi Sakuntale, oko 1900.
|
valjan
doprinos
U
Muzeju pozorisne umetnosti Srbije (Gospodar Jevremova 19) u Beogradu 17.
maja otvorena je izlozba Pozorisna fotografija u Srbiji do 1914.
*
"Izlozba
ispituje jedan aspekt medija nase fotografije i kao takva se svrstava medju
problemske radove, kakvih u toj oblasti jedva da ima. Ovaj
projekt gledamo kao jedan korak u vrlo dobrom pravcu, kao inicijalan u
jednom buducem, sveobuhvatnijem proucavanju problema pozorisne fotografije
u srpskom kulturnom prostoru. S obzirom na kolicinu gradje u muzejskom
fondu fotografija, i na broj teatarskih poslenika koji se bave fotografijom,
ne samo profesionalaca nego i blagorodnih a talentovanih amatera, ta tema
zasluzuje punu paznju istrazivaca, i pravo je cudo sto do sad nije bila
temeljnije, i ovako akribicno obradjivana. Istoriografija srpske fotografije
ovim je dobila valjan doprinos. To je jos jedan razlog da se autoru izlozbe,
gospodji Mirjani Odavic, visem kustosu Muzeja pozorisne umetnosti Srbije,
upute zasluzene cestitke, a one ce, uvereni smo, biti shvacene kao podstrek
za buduce, jednako valjane projekte."
(G.
Malic, rec na otvaranju izlozbe [ odlomak ] ). |
|
|
odlazak maestra
U Novom Sadu je preminuo
majstor fotografije Foto saveza Jugoslavije Ladislav Petres.
Rodjen 1936 u Kacmaru. Fotografijom
se bavio od 1960. Clan Foto kluba "Rada Krstic" u Soboru.
"U tokovima savremene vojvodjanske
fotografije i sire, Ladislav Petres se afirmisao izrazom osobenog poetskog
dejstva. Njegova fotografija je uvek estetski definisana, cak se smisao
za uocavanje i ispoljavanje lepog u odredjenim motivskim sklopovima [ras]poznavao
kao primarni razlog fotografske akcije." (S. Stepanov).
"Virtuoznost Petresove kamere
odmah je zapazena u njegovim pejsaznim predstavama, a zatim potvrdjena
kod porteta i aktova koji su brzo transformisani u jedinstvenu celinu,
jednu od vise samostalnih tematskih izlozbi koje je autor imao u Somboru,
Novom Sadu, Beogradu, Kekemetu..." (B. Mirosavljevic).
Ladislav Laci Petres
bio je u pravom smislu reci maestro; ostaje zapamcen kao lirska figura,
veseo covek (uostalom muzicar po profesiji) odlican drug i vrlo dobar sabesednik.
Mada poznat kao akt-majstor i pejzazista, upamcen je i kao vrlo dobar portretist;
medjutim ono sto ga je po svemu sudeci najvise krasilo jeste neverovatna
osetljivost za lepotu detalja. Sa takvim fotografijama je najpre skrenuo
paznju na svoj rad, a zatim osvojio i mnogobrojna priznanja na izlozbama.
Srpska i vojvodjanska fotografija izgubile su jednog odlicnog majstora
fotografije koji je i imao sta da kaze i znao kako da to ucini. |
Foto: L. Petres, Oblici,
1988. |
tosketu, s postovanjem
U Beogradu je preminuo
majstor fotografije Foto saveza Jugoslavije Dragoljub Tosic.
Na slici, s
leva na desno, B. Debeljkovic, D. Tosic i V. Marinkovic, na ziriranju izlozbe
"Nova F" u Novom Beogradu, 17. marta 1978.
Rodjen 1936. u Subotici,
nosilac visokog medjunarodnog zvanja EFIAP, Tosic se afirmisao kao umetnik
fotografije i organizator fotografskog zivota. Poslednjih desetak godina
delovao je kao nastavnik fotografske tehnologije i prakse u Grafickoj skoli.
Najveci deo radnog veka proveo je kao sekretar Foto-kino saveza Srbije.
Bio je dugogodisnji clan Foto kluba "Beograd", i clan ULUPUDS-a od 1968
(a u jednom mandatu i predsednik Foto sekcije Udruzenja). Izlagao je na
preko dve stotine domacih i medjunarodnih izlozbi. Medju najznacajnijim
nagradama su Zlatne plakete Skupstine grada Beograda na Oktobarskim salonima
fotografije 1966, 1967, 1970, zatim 25 zlatnih, srebrnih i bronzanih plaketa
na saveznim izlozbama jugoslovenske fotografije, republickim izlozbama
i Oktobarskim salonima, kao i plakete u Plovdivu, Kaposvaru, Celju, Milanu
i Bergamu. Priredio i vise samostalnih izlozbi u zemlji i jednu u Nemackoj.
Deo njegove aktivnosti odnosio se na foto publicistiku, u kojoj je davao
doprinos gotovo tokom celog radnog veka, objavljuci prikaze, predgovore
za kataloge ili komentare o drustvenim pitanjima fotografije.
Moglo bi se pisati
mnogo i o jos jednoj manje dokumentovanoj ali zato svima nama poznatoj
Draganovoj delatnosti: gotovo citav svoj radni vek je posvetio unapredjivanju
fotografije, podsticajnom radu sa mladima, osnivanju i odrzavanju foto
klubova sirom Srbije. Zatim, kao nerazdvojni deo bilo je njegovo ucesce
u zirijima izlozbi u cemu je po svemu sudeci apsolutni rekorder medju srpskim
fotografima. Udeo koji je ostvario u srpskoj fotografiji tesko se moze
izmeriti recima, papirima i brojevima. Taj udeo je znatno vise poznat onima
koji ga pamte kao veselog, optimisticnog coveka, uvek ornog za fotografske
razgovore i za pruzanje pomoci i saveta, a najvise ce ga se secati oni
koju su sa njim, ne samo u foto klubu "Beograd", provodili vreme - do ponoci
i od ponoci! - a ciji je on bio i vrstan savetnik i kolega, ali i prijatelj
i drug... Nas drug Toske! |
Na
domacim, a i mnogim medjunarodnim izlozbama tokom seste i sedme decenije
20. veka nisu se mogla zamisliti nagradjena dela, a da medju njima nisu
bile i Tosiceve fotografije. U tom razdoblju bio je - bar na domacoj sceni
- jedan od tri ili cetiri najtrofejnija autora (u Beogradu je to bio jos
Eterovic, u Zagrebu Jozo Cetkovic, u Sloveniji Stojan Kerbler).
Tosiceva fotografija je
vec od pocetka sezdesetih godina velikim delom oslonjena na uzore iz foto
kluba "Beograd", tada vodeceg u zemlji, pre svega na zanrovsku opredeljenost
za prizore iz svakodnevice (Voja Marinkovic), na odlicno kontrolisanu likovnu
i tehnicku strukturu slike (Milos Pavlovic) i na jedan nenaglasen ali uvek
prisutan lirski osecaj za male teme (Branibor Debeljkovic). Kao kakav Rafael,
sa visokom sposobnoscu sinteze iskustava prethodnika, Tosic tome pridruzuje
i sopstveni dar, neku sakrivenu nit melanholije kakva do njega nije bila
vidjena u srpskoj fotografiji. Uz to njegova dela imaju i jednu slozenu
ikonografiju u kojoj se uvek cini da nesto nije do kraja otkriveno. To
je rezultat kontemplative Tosiceve prirode, promisljanja, jer njegove slike
nisu samo odrazi puke inspiracije (u koju, koliko se zna, nije previse
verovao), nego i smisljenog unosenja odredjenih upitanosti za koje nije
znao odgovore.
Dragan Tosic, nesumnjivi
erudita, radoznalac sa sirokim opsegom zanimanja, od teorijske fizike do
slikarstva i filma, umeo je da bogato iskustvo utka u svoje portrete, ambijentalne
prizore i detalje. Danas su zaboravljene mnoge njegove sjajne kolekcije
kojima smo se divili (zaista divili!) na izlozbama, na primer "Prizori
sa beogradskog Novog groblja", "Fikreta", "Decak i moderna fasada", " Nostalgija",
"Antikvar"...decji portreti, ljudi sa ulice, zaspali cigancici... i mnogo
druga dela koja su zarila i palila sirom jugoslovenske fotografske izlozbene
scene u razdoblju 1962 - 1974, a koja su danas, sto, sto nonsalantnoscu
samog autora a sto i nasim poslovicnim nemarom i nesposobnoscu da ga ubedimo
da nam sve to pokaze, ostaju nepoznata.
Bice velika steta ako to
tako i ostane, ali i velika radost ako jednoga dana nekome uspe da uprilici
njegovu retrospektivnu izlozbu. Bilo bi i vreme da se Tosiceva skomnost
ovoga puta izneveri, i da njegovo delo zauzme mesto koje mu u srpskoj savremenoj
fotografiji itekako pripada. (g.m.)
*
Dragoljub Tosic, Nostalgija,
oko 1965. |
cao, mile - pompeo!
Pre
dvadeset cetiri godine usao je u prostorije Foto kluba "Beograd" vitki
prosedi gospodin i s vrata jednostavno rekao na srpskom jeziku: Chiao,
ja sam Pompeo Posar!
Priznajem, vecini to ime nije
nista znacilo, zapravo nekima nije a nekome ipak jeste. Danilo Cvetanovic,
vodeci srpski akt-majstor rece nam: Pompeo je legenda erotske fotografije,
prvi je fotograf Playboya! E, to je vec duga stvar. Te veceri Pompeo Posar
nam je dugo pricao o svom radu za Playboy, o razmazenim zecicama, o foto-modelima
koje je slika po dvadesetak puta na velikim plocama zato sto gazda (Hefner)
nikad nije zadovoljan, pa svaku plocu koja mu se ne svidi - razbija! Cak
i o tome da se duplerica slika jednom prepotopskom drvenom kamerom sa Gercovim
(Goertz) starinskim objektivom "da bi dobila patinu". "Ali, u poverenju,
jer ne bi bilo dobro da to procuri u usi konkurencije" (Penthaus, etc).
Treba reci jos i ovo: Pompeo
se nasao u Jugoslaviji da bi snimio reportazu o nasim devojkama za svoj
magazin. To mu je uspelo, bile su to zanimljive slike. A kako to da zna
nas jezik? Pa, Pompeu je otac Istranin rodom iz Trsta, majka Nislijka,
a rodjen je u Zagrebu! I ne samo to, pravo ime mu je Pompeo Miodrag Posar.
A na rastanku, pred ponoc, kad smo ga vec oslovljavali sa Mile, opet rece:
Cao! - i ode u "Metropol", to je tu, blizu kluba, na Bulevaru. Eto, tako
je to nekad bilo.
A cemu cela ova prica? Vest
iz SAD, ovih dana: u 83 godini umro je Pompeo Posar, sef fotografa Playboya
|
Pompeo Miodrag Posar snima
domaci foto-model (balerinu iz grupe Lokice) u jednom slikarskom ateljeu
u Beogradu. Foto: Danilo Cvetanovic, u leto 1980. |
|
