|
Tradicionalna škola je vremenski organizovana na »zvono« kao radno-vremensku dimenziju industrijskog tipa društva. No, kako postindustrijska proizvodnja više ne počiva na upotrebi ljudske radne snage nego na tehnički primenljivom znanju, tako ni radnom vremenu ne pripada odlučujuće mesto. Poput fabrika, i škola mora napustiti klasičnu organizaciju i iznaći novu podelu vremena u kojoj će nastavnici i učenici zajedno planirati proučavanje širokog područja problema pomoću kojih se mogu razviti novi vidovi znanja, veština, interesovanja i poimanja. Nastava i učenje postaju smisaoni deo socijalnog delovanja jedino ako se tretiraju kao plod kreativne dokolice, ako su slobodnovremenske delatnosti oslobođene kako predmetnog, tako i svakog drugog ograničenja. No, da bismo sagledali puni značaj i ulogu vremena u obrazovanju i kreativnosti, potrebno je da kažemo nekoliko reči o vremenskim značenjima, o temporalnim karakteristikama naše civilizacije. »I u antici, i u srednjem veku, i u periodu renesanse bilo je ljudi koji su se bavili problemom nepovratnosti vremena koje brzo protiče. Ali je ipak očigledno istinita tvrdnja da, ako se uzme društvo u celini, onda nikada u prošlim periodima vreme nije cenjeno tako visoko kao danas, niti je zauzimalo takvo mesto u svesti čoveka. Savremeni čovek je 'žurni čovek' i njegova svest se određuje odnosom prema vremenu. Vreme podjarmljuje čoveka, čitav život mu se odvija sub specie temporis. Nastao je svojevrstan 'kult vremena'. Samo suparništvo između socijalnih sistema sada se shvata kao nadmetanje u vremenu: ko će dobiti na tempu razvitka, za koga 'radi' vreme? Štoperica sa žurnom sekundarom mogla bi u potpunosti da simboliše našu civilizaciju« (Gurevič, 1994: 49). Time što opšti princip temporalizacije života potpunije ovladava društvom u celini, dolazi do većih promena u načinu i stilu življenja. Novi princip temporalizacije života je označio kraj srednjevekovne civilizacije i ulazak u građansko društvo. »Prvu civilizaciju vremena« karakteriše prihvatanje novog mesta i uloge vremena u svim oblastima ljudskog delanja, tj. da se prava sigurnost i postojanost ne nalazi u otkrivanju znanja koje je ukorenjeno u tradiciji i koje podržava autoritet roditelja i učitelja, nego da se sigurnost i postojanost postiže putem prihvatanja promene. Sa nastankom građanskog društva gotovo je s dobom tradicije, gotovo je sa srednjovekovnim ubeđenjem da svaka promena neizbežno vodi nazadovanju, gotovo je sa verovanjem da sve što se menja gubi svoju vrednost. Orijentacija na prošlost je izgubila svoj autoritet a tradicija neosporivu legitimnost; najvažnija vremenska odrednica postaje promena (Lipovecki, 1992). »Umesto da vreme smatra negativnim činiocem, neprijateljem bića, čije snage može samo da umanji, čovek treba u njemu da vidi pozitivan element, koji je nosilac ljudskih iskustava i činilac otkrića i napretka«, poručuje Pol Langran (Langran, 1976: 133-134). Prvih dana Revolucije 1848, na raznim mestima u Parizu, revolucionari su uporno pucali u javne časovnike. Time su na simboličan način želeli »zaustaviti vreme«. Indikativan je i engleski slučaj koji se dogodio nekoliko vekova ranije. Naime, proglašenje gregorijanskog kalendara, kojim se preciznije određivala dužina godine, građani Londona su dočekali demonstracijama. Naime, nakon što je papa Grgur XIII odredio da se dan posle 4. oktobra 1582.g. proglasi 15. oktobrom, tražili su da im vrate »ukradenih« jedanaest dana. Navedeni događaji ilustruju istorijski duh modernog doba, ali i potrebu modernog čoveka da preciznije meri vreme, pokazujući da naša civilizacija zavisi od vremena u većoj meri nego ma koja prethodna. Ono što čoveka u savremenom društvu posebno odlikuje od njegovih predaka jeste činjenica da postaje sve svesniji vremena (Vitrou, 1993: 31). Naša svakodnevnica se pretvorila u vođenje računa o vremenu i u raspodelu vremena. Činimo sve da i samo određivanje vremena zahteva što manje vremena i zato tražimo da sve savršenije časovnike nosimo na ruci, smeštamo u javni prostor (trgove, skverove, aerodrume, železničke i autobuske stanice, katedrale, većnice), »čujemo« sa telefonskih centrala, radio aparata, vizuelizujemo ih na televizijskim ekranima, monitorima računara, pejdžerima. U srednjovekovnoj kulturi »za osnovnu masu stanovništva glavni orijentir u toku dana i noći bio je zvuk crkvenih zvona, koja su uredno pozivala na jutarnje i ostale službe. Dan i noć su deljeni na niz komada - kanonskih časova (horae canonicae) kojih je obično bilo sedam. Tako je sveštenstvo kontrolisalo proticanje vremena... Srednjovekovni ljudi nisu saznavali vreme vizuelno nego, pre svega, po zvuku« (Gurevič, 1994: 123). Kada je merenje vremena pretvoreno u korišćenje vremena, vođenje računa o vremenu stvara potrebu za personalnim časovnikom. Filozof Martin Hajdeger ovu civilizacijsku zgodu vidi ovako: »Što tubitak koji briguje o vremenu ima manje vremena za gubljenje, što vreme postaje 'dragocenije', to spretniji mora biti časovnik. Nije potrebno da vreme bude moguće naznačiti 'tačnije' nego samo određivanje vremena treba iziskivati što manje vremena, pa ipak mora biti saglasno sa naznakama vremena Drugih« (Heidegger, 1985: 475-476). Ni jedna druga sprava ili instrument nije ostavio tako dubok uticaj na čovekov život kao časovnik. Svoj život upravljamo prema vremenskim programima, prema dnevnim, nedeljnim, mesečnim, godišnjim i drugim »budžetima vremena«. S druge strane, vremenskom aspektu pojava nikad nije pridavan veći značaj nego što to mi činimo. Pojam vremena dominira našim shvatanjem kako kosmičkog i materijalnog sveta (kosmičko, geološko, evolutivno, astronomsko vreme), tako i ljudskog društva (socijalno, istorijsko, radno i slobodno, individualno vreme). Vreme je postalo osnovna dimenzija naše svakodnevnice. »Postoji sve veća potreba da se pridržavamo datih rutinskih postupaka, tako da složene operacije našeg društva mogu da funkcionišu glatko i delotvorno. Čak smo skloni da jedemo ne kad osetimo glad već kad časovnik označi da je vreme obedu. Sledstveno, premda postoje razlike između objektivnog redosleda fizičkog vremena i individualnog vremena ličnog iskustva, sve više smo prinuđeni da svoje lično 'sad' povezujemo sa vremenskom skalom određenog časovnikom i kalendarom. Slično tome, u našem proučavanju prirodnog sveta, vremenskim aspektima pojava nikad nije pridavan veći značaj no što je to danas« (Vitrou, 1993: 31). Dominacija temporalnosti je vidljiva na svakom koraku, tako da je život postao toliko rasparčan (podeljen i razmrvljen) da se čini kao da je važan jedino sadašnji trenutak. »Ne gubi vreme!«; »Budi tačan kao sat«; ili, još karakterističnija Frenklinova deviza, »Vreme je novac« samo su ilustracije dominacije vremena. Otkad je grad postao nosilac novog odnosa prema svetu pa, prema tome, i odnosa prema vremenu, domaćin vlastitog vremena, vreme se shvaća kao ogromna vrednost i kao izvor materijalnih vrednosti. »Nije teško videti da je uviđanje značaja vremena došlo zajedno sa rastom samosvesti ličnosti, koja je počela da vidi u sebi ne rodovsko biće nego neponovljivu individualnost, to jest ličnost koja razvija svoje sposobnosti tokom ograničenog dela vremena kojim raspolaže u tom životu« (Gurevič, 1994: 172,175). Vladajući princip opšte temporalizacije života odnosi se kako na individualno, tako i na socijalno vreme. Njegova objektivizacija je vreme mereno časovnikom. Časovnik je tehnički supstitut principa opšte temporalizacije života. Ali i on, kao i sve drugo, ima svoje vreme, svoju istoriju. Od kada je nastao, menja svoju socijalnu ulogu i svoj oblik. U pretkapitalističkom periodu vreme je bilo lokalno, tako da je časovnik merio lokalno vreme. Kada je grad postao domaćin vlastitog vremena, došla su do izražaja ona njegova svojstva koja je trebalo da privuku posebnu pažnju nosilaca novog načina proizvodnje - poslovnih ljudi, zanatlija, trgovaca. Časovnik se najpre izborio za javni karakter i, slično današnjem automobilu, postao pravi fetiš javnih prostora. Naime, kao što je javnost konsenzualno usaglašena individualnost, tako se i javni časovnici, sa javnih mesta, pojavljuju kao objektivizirano konvencionalno vreme. Oni su usklađeni sa javnim ili »svetskim« vremenom. Sa nastankom javnog ili »svetskog vremena« (pojam M. Hajdegera) rodila se individualnost, formirala se javnost i nastao je svet kao »svet«, tj. moderni svet. Zapravo, nakon što je potonjim ekvatorijalnim zaokruženjem, otkrićem »morskih puteva oko sveta«, svet postao i prostorno »svetskim«, sada je to postao i temporalno. Griničko-ekvatorijalnim (vremensko-prostornim) zaokruženjem svet je postao planetaran; a od tada se može govoriti o jedinstvu sveta. Ljudi su se priklonili sekularizovanoj svesti i pomirili sa činjenicom da drugih svetova osim ovog čovek nema. To znači da je, za razliku od prethodnih civilizacija koje su egzistirale kao svetovi za sebe, naš svet dobio jedinstvene koordinate jednog civilizacijskog prostorno-vremenskog kontinuuma. Pojava javnosti i javnog čoveka podudara se sa promenom socijalnog karaktera kategorije vreme, to jest sa pojavom javnog vremena. Vreme je kao nova kategorija kulture nagoveštena pobedom sekularizovanog (građanskog, svetovnog) nad religijskim vremenom; građanskog (svetovnog) nad srednjovekovnim (sekularnim, svetim, posvećenim) vremenom. Nakon ove velike promene u socijalnom i kulturnom karakteru vremena, ljudi svoju sudbinu u celosti vezuju za sekularizirano, racionalno vreme mereno časovnicima. Časovnik je spoljašnji znak našeg sveopšteg fetišiziranja vremena. Časovnik, automatska sprava, uređaj koji svako od nas uvek ima uza se i u pripravnosti, predstavlja vrhunski fetiš civilizacije modernog čoveka. Kao što smo videli kod Martina Hajdegera, što vreme dobija na dragocenosti, što za njim kao »resursom«, retkom vrednosti vlada veća oskudica, to personalni časovnici moraju biti spretniji. »Spretnost« se odnosi ne toliko na »tačnost«, koliko na zahtev da samo određivanje vremena iziskuje što manje vremena. Ovaj momenat odlučuje da časovnik dobije personalni karakter, da postane imaginarni temporalni produžetak naših ruku. Osim radnih i ostalih sposobnosti, anatomija ruke je bila prikladna da njome pokazujemo pravac ili stranu sveta. Ali od kada vreme ne saznajemo »po zvuku« nego »vizuelno« određivanje vremena iziskuje što manje vremena, a ruka postaje imaginarni temporalni produžetak. Formiran je novi konvencionalni gest: u principu desna ruka je pripravnija za prostorna a leva za vremenska određenja. Ljudi svih kultura časovnik nose na levoj ruci. Otkad je izumljen u srednjem veku, časovnik je bio i ostao u središtu zapadne tehnologije. Tehničko doterivanje prastarih sunčanih časovnika (»gnomona«) i vodenih časovnika (»klepsidre«), sve do (»atomskog«) celzijumskog časovnika NFL, pokazatelj je ukupnog tehničkog napretka naše civilizacije, određivanog uštedom vremena. Ali, kako smo već i naglasili, ne treba zaboraviti da se merenje vremena pretvorilo u korišćenje vremena, u vođenje računa o vremenu i u raspodelu vremena. Ako je za trgovca vreme novac, i ako esnafi i zanatlije imaju potrebu da odrede vreme kada rade njihove radionice, te ako je vreme postalo mera za fabrički rad, onda novi odnos prema vremenu podrazumeva postojanje predmeta, sprave koja treba da služi za »zadovoljavanje ranije nečuvene potrebe: da se zna tačno vreme dana i noći«. Danas radio, televizija, računari i pejdžeri, telefonske centrale imaju specijalan zadatak da podsećaju na tačno vreme. U pomenutoj studiji L. Mamford navodi jednu epizodu iz Ruske revolucije, kada su osnivana društva za podsticanje nošenja časovnika i propagiranje koristi od tačnosti. U poređenju sa postindustrijskim vođenjem računa o vremenu, iskazano našim skoro podaničkim pridavanjem značaja kompjuterskim mikrosekundama, nanosekundama i pikosekundama (milioniti, milijarditi i 10-12 deo sekunde), boljševička propaganda se doima doista romantično. Stalna briga o vremenu današnjih ljudi ne zahteva takvu kolektivnu i grupacijsku socijalnu akciju. Ali današnja promena socijalnog i kulturnog karaktera vremena dodvodi do jednog sasvim novog senzibiliteta kakav nisu imali ljudi srednjeg veka. Iako su socijalna i industrijska revolucija promenile naš odnos prema vremenu, ove revolucije su ipak bile samo, kako ih je neko nazvao, »evolucije u prevelikoj žurbi«. Postindustrijska civilizacija će, po svemu sudeći, još radikalnije promeniti socijalnu i kulturnu ulogu kategorije vreme, tako da se ne treba iznenaditi ako buduće genercije uđu u takvu vremensku dimenziju koja će im omogućiti da »preskoče sopstvenu senku«. Konvencionalno, časovno, javno, univerzalno ili »svetsko« vreme je apstraktno vreme, vreme koje je apstrahiralo od svakog posebnog vremenskog aspekta pojava. Ono je u svakom svom deliću jednako »gusto« i teče linearno. Metoda beleženja i računanja takvog vremena dobila je u satnom mehanizmu, odnosno kružnom kretanju kazaljki na satnoj ploči ili digitalnom pulsiranju brojki, univerzalni tehnički automat primeren svakom mestu, svakom dobu i svim uslovima. Časovno vreme je homogeno i nivelirano, a kao takvo ne samo da se može lako meriti nego se njime možemo lako koristiti, jednostavno manipulisati. Međutim, upravo stoga što stalno brinemo o konvencionalnom, tj. linearnom vremenu, pri tome je, kao što smo videli kod Moskovisija, neobično to što, kada ritmičko, ciklično vreme 'probija', ako tako smem da kažem, površinu linearnog vremena, mi to doživljavamo kao nekakav pad i kao katastrofu koja se događa u našem linearnom vremenu. Naše staranje o vremenu svodi se na brigu o ovom linearnom, homogeniziranom i niveliranom konvencionalanom vremenu, a manje o ritmičkom, cikličkom, odnosno »prirodnom« vremenu. Linearno-homogenizovano-nivelirano vreme je, zapravo, časovno vreme, a cikličko i ritmičko vreme se odnosi na konkretne pojave u prirodi: mesečeve mene, smenu godišnjih doba, smene dana i noći, suše, poplave, evolutivne procese i slične promene u prirodi. Temporalizacija predmodernih društava polazi od ovih »prirodnih satova«: jednog za dan i noć, drugog za godišnja doba, trećeg za sušne periode i tako redom. U agrarnim društvima vreme je određivano, pre svega, prema ritmovima prirode; kalendar seljaka je odražavao smenu godišnjih doba i redosled poljoprivrednih sezona. Imena meseci ukazuju na zemljoradničke i druge radove koji se obavljaju u različitim periodima. U drugim prilikama socijalno i istorijsko vreme još se nije računalo, nisu se brojale vremenske jedinice, nego je vreme naznačavano korišćenjem određenih događaja. Tako se godine pominju po poplavama, boleštinama, gladi, ratovima. Vreme se shvata antropomorfno: »Srećna vremena su ona u kojima se ništa ne događa«, glasi jedna kineska poslovica. A to znači da u nekom periodu godišnja doba nisu poranila ili zakasnila, da nije bilo ratova, kuge, gladi, masovnog umiranja. Novovekovni modalitet vremena stvorio je pretpostavke za savremeno vaspitanje i obrazovanje. Školska organizacija obrazovanja, poput industrijske organizacije rada, počiva na racionalnim pojmovima vremena i prostora. Konvencionalno (satno) vreme, vremenski intervali (od nanosekunda do milenija) postaju važna dimenzija u obrazovanju. Međutim, kada mislimo na ulogu vremena u obrazovanju, nama se nameće poseban problem. Kao što škola ne bi mogla funkcionisati bez časovnika tako ni obrazovanje ne bi moglo ničemu podučiti bez vremena kao univerzalne kategorije kulture. Modaliteti takve kategorije su mnogobrojni i višestruki, a skoro su svi prisutni u obrazovanju. Svaki eksperiment, svaka hipoteza i svaka teorija govore o vremenu sa svog aspekta, posmatraju ga na pojmovno odvojen način. Kod dece, zavisno od njihovog uzrasta, razvija se intuicija za svaki model vremena posebno, ali ne u isto vreme i ne na isti način. Jer, modalitet istorijskog vremena ljudskog društva nije isti kao i modalitet evolutivnog razvoja organskog sveta, niti se neki od njih ili svi zajedno podudaraju sa modalitetom vremena u Betovenovim simfonijama. Ne samo da ne postoji jedinstvena intuicija vremena, zajednička vaskolikom ljudskom rodu, nego ne postoji ni vremenski modalitet postojanja jedinstven za sve pojmove, događaje, pojave i sva bića. Obrazovanje učenicima i studentima omogućava svojevrsnu hipotetičku i teorijsku šetnju kroz odvojene vremenske modalitete, a zadatak nastavnika se sastoji u tome da kibernetički vodi ovu temporalnu ekspediciju. Učenici se pretvaraju u »decu kapetana Granta«: putuju istovremeno kroz više dimenzija vremena, sve do Ajnštajnovog prostorno-vremenskog kontinuuma. Ukoliko ovladaju većim brojem njegovih dimenzija, i modaliteta, učenici su obrazovaniji. Ali, svaki put kada neku od njih intuitivno dosegne, bila to dimenzija sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, ajnštajnovski prostorno-vremenski kontinuum kao četvrta dimenzija, dete ovo mentalno iskustvo toliko intenzivno doživi da ga se seća tokom celog života, ako ga već nije zaboravilo. O ovoj pojavi amnezije najbolje svedoči Sigmund Frojd. Upečatljiv primer je onaj o navodnoj aseksualnosti dece. Naime, dobro je poznato da je Frojd srušio vekovni mit o nevinom, aseksualnom detetu i da je pokazao da je dete, naprotiv, seksualno biće od samog rođenja. »Zaista je toliko lako uveriti se u stalnu seksualnu delatnost dece da se čovek mora u čudu pitati kao su ljudi uspeli da ove činjenice previde i da tako dugo održe željenu legendu o aseksualizovanom detinjstvu«. Odgovor na ovo pitanje Frojd nalazi u infatilnoj amneziji odraslih koja obuhvata najveći deo vlastitog ranog detinjstva. Nešto slično se događa i sa mentalnim iskustvom prve percepcije vremena. Ono se može porediti još samo sa potresom kakva je mentalna vrtoglavica koju kod dece često izaziva kontemplacija izvanredno velikih brojeva. Vitrou navodi uspomenu Džordža Stejenra koji se seća potresa koji je iskusio kada je, kao malo dete, prvi put shvatio da se mogu izricati iskazi o dalekoj budućnosti: »Pamtim« - piše Stejener - »jedan trenutak kraj otvorenog prozora kada me je pomisao da stojim na običnom mestu i 'sad' i mogu da kažem rečenice o vremenu i ovom drveću kroz pedeset godina ispunila osećanjem telesnog strahopoštovanja. Činilo mi se da buduća glagolska vremena, a naročito budući konjunktivi, poseduju doslovnu magičnu moć« (Vitrou, 1993: 26). Stejnerovo iskustvo je imao i Lamark, koji je pred kraj 18. veka omogućio nauci da se jasnom predstavom o protekom vremenu iščupa iz zagrljaja biblijskog otkrovenja. Lamark ističe da do sposobnosti da shvatimo geološko vreme nije došlo lako, ali se i do nje došlo nakon potresa kakva je »mentalna vrtoglavica«. Procesi koji su razarali stare i stvarali nove stene toliko su se puta ponavljali da Lamark, kako kaže, nije video »nikakve znake njihovog početka, niti kakve izglede za njihov kraj«. Priznao je da mu se »mozak zavrteo kada je pogledao u sam bezdan vremena«. O načinu na koji naš um funkcioniše u vremenu, uprkos velikim otkrićima, još uvek takoreći ništa ne znamo. Zato zdravorazumski, i isuviše iracionalno, sudimo da su pojmovi vremena i prostora stvar intuicije koja je sasvim nepromenljiva, a zaboravljamo na razliku između, na primer, »vulgarnog« vremena nastalog na osnovu svakodnevnog iskustva i ajnštajnovskog apstraktnog prostorno-vremenskog kontinuuma koje je rezultat teorijskog mišljenja. Drugo, nemamo kritičku svest koja bi mogla ukazivati na sve veću ulogu izričite i manipulativne racionalnosti vremena, njegovom društvenom značaju i to ne samo u ekonomiji i politici nego i u kulturi. Obrazovanje omogućava da se čitav red stvari, kompletna slika sveta kod pojedinaca potpuno izmeni, ako se promeni postojeći karakter kategorije vreme kao osnovne kategorije naše kulture. Našoj percepciji ili intuitivnoj predstavi o vremenu obrazovanje može dodati nove dimenzije vremena i na taj način obogati naše inteligibilno iskustvo sveta. Intuitivno, svakom od nas izgleda samorazumljivo da postoji prošlost, sadašnjost i budućnost. To se može tumačiti i time da smo infatilnom amnezijom odraslih prevideli trenutak kada smo prvi put postali svesni vremena, odnosno dimenzija prošlosti ili budućnosti; trenutka kada nas je ispunilo telesno strahopoštovanje na pomiso o početku i kraju sveta. Intenzitet osećanja u ranom detinjstvu kao da je neizdrživo snažan te mu se ne želimo ponovo vraćati. Zapravo, odrastao čovek kao da na neki način potiskuje sasvim evidentnu potrebu da stalno razmišlja o vremenu i da se vraća pitanju o smislu vremena. Bolje reći, normalan odrastao čovek vreme i ne uzima kao problem vredan pažnje. Sklon sam mišljenju da je jedan od najvećih problema naše civilizacije potiskivanje ove sasvim evidentne potrebe stalnog razmišljanja o univerzalnim (»kosmičkim«) kategorijama naše kulture. Jedino deca (i još folozofi) pitaju za smisao i ulogu vremena, o čemu svedoči i Albert Ajnštajn u svojoj ispovesti intelektualca:»Zašto sam baš ja stvorio teoriju relativiteta? Čini mi se da je razlog sledeći: Normalan odrastao čovek nikada ne zamara svoj mozak problemima kao što su prostor i vreme. Sve što je o tome trebalo razmišljati već je učinjeno u ranom detinjstvu. Ja sam se, na primer, razvijao tako sporo da sam počeo da se pitam o prostoru i vremenu tek kada sam već bio odrastao. Kao razultat toga dublje sam prodro u ovaj problem nego što bi to učinilo neko dete«. |