|
O kakvoj novoj ulozi vremena u obrazovanju je reč najbolje se može videti na primeru uloge novih sredstava masovnog komuniciranja u obrazovanju, a pre svega televizije i kompjutera (računara). Sa filmskom umetnošću je rođena animirana slika sveta, a sa kompjuterima svet virtualne stvarnosti u čijoj osnovi stoji simulacija - realnosti potpuno slično oponašanje promena. Razlike i sličnosti animirane slike i virtualne stvarnosti date su ujedno, ne jedna pored druge, tako da ih je fimski (televizijski) i kompjuterski skoro nemoguće odvajati: filmski animirana slika rasta neke biljke, njeno rascvetavanje, sazrevanje semenki i, na kraju, njeno uvenuće i kompjuterska simulacija rađanja galaksije daju isti osećaj promena. U prvom slučaju, referentno vreme biljke, njeno stvarno vreme - njena prošlost, sadašnjost i budućnost - dobija na intenzitetu, tako da nam promena postaje potpuno vidljiva. U drugom slučaju, zato što, za razliku od prethodnog primera, ne postoji mogućnost da se na referentni prostor gleda na njutnovski način, tj. kao na apsolutni prostor, niti da se referentno vreme uzima kao njutnovsko apsolutno vreme, iskorišćen je efekat naglašavanja simuliranih pojedinosti, tako da gledalac može ono što vidi kao simulaciju tumačiti kao da je samo stvarno događanje. Ovde, zapravo, imamo posla ne sa slikom kao slikom, nego sa mentalnim predmetima: »prostorom bez dimenzija i trenutkom bez trajanja«, kako piše Pol Vilirio. Kod televizije kao metodičkog sredstva nije najvažnija slika, nego fenomen filmskog vremena, njegov intenzitet, jer »duh opaža promenu samo kada je ona brza« (P. Langran), a filmsko vreme upravo u tome pomaže. Ono nam pruža priliku da eliminišemo bezbrojne detalje i mnoge nebitne okolnosti i time povežemo trenutke koji su katkad znatno vremenski razdvojeni. Njime promena postaje onoliko »brza«, odnosno intenzivna koliko to nama odgovara, a da svojim intenzitetom ne povređuje prirodu stvarne promene, prirodnost stvarnog vremena. Dakle, pomoću filmskog vremena možemo, istina na veštački način ali skoro identično zbiljskim procesima, animirati svaki vremenski aspekt pojava, tj. svakoj pojavi možemo, poput boga, udahnuti »dušu« ili pridodati »duh«, tj. »oživeti«, animirati je. Film se ne postavlja u odnos niti prema nekim materijalnom referentnom prostoru niti prema nekom stvarnom referentnom vremenu, već u odnos prema virtualnosti koja preovlađuje nad aktuelnošću. U kompjuterskim programima filmski odnos prema vremenu se obogaćuje još jednom dimenzijom sveta - mentalnim predmetom, to jest simulacijom prostora i vremena. Animirani svet filma i mentalni svet kompjutera su ideelni svetovi, svetovi koji su u suštini produkt ljudske misaone delatnosti a ne svet materijalnih entiteta. Deca lakše prihvataju ideelni svet nego svet materijalnih entiteta, ma koliko izgledali idealni. Njime se koriste kao vezom, medijumom svog sveta subjektivnog iskustva i sveta materijalnih entiteta koji ih okružuje. Deca, kao u igri, pomoću kompjutera kao medijuma, za trenutak, takoreći, stavljaju van snage »objektivnost« predmeta, apstrahiraju od stvarnosti sveta fizičkih predmeta. U onome što možemo odrediti kao vezu igre i slobode, koji su presudni u filmskoj animaciji i kompjuterskoj simulaciji, treba tražiti razlog velike ljubavi koju deca imaju prema filmu i kompjuterima. O vezi igre i slobode Herbert Markuze ovako razmišlja: »U igri se za izvesni trenutak, tako reći, stavlja van snage 'objektivnost' predmeta i njeno dejstvo, stvarnost predmetnog sveta, koja inače čoveka trajno prisiljava na razračunavanje u kome je on priznaje: on postupa s predmetima sasvim po svom nahođenju, ne osvrće se na njih, kod njih ostaje 'slobodan' od njih. To je odlučujuće: u ovom neosvrtanju na predmetnost čovek dolazi upravo do samog sebe u dimenziju svoje slobode koja mu je uskraćena u radu. U jednom jedinom izbacivanju lopte čoveka koji se igra leži beskrajno veći trijumf slobode čovekovog bića nad predmetnošću nego u najvećem postignuću tehničkog rada« (Markuze, 1977:127). Kompjuter kao savršena »mašina vizije« korisniku programa stvara uslove da se ne mora osvrtati na »objektivnosti« predmeta i time, istovremeno, daje takvu slobodu njegovom biću nad predmetnošću koju ne bi mogao dostići ni u kakvoj igri, a kamoli u tehničkom ili nekom drugom radu. Naime, dogodilo se prvi put u istoriji ljudskog rada da onome ko radi sloboda nije uskraćena u radu. Rad na kompjuteru je vraški težak i naporan, ali je u svom neosvrtanju na »objektivnosti« predmeta, u svojoj slobodi nad predmetnošću slobodan rad. Ali to još uvek ne znači da je čovek potpuno slobodan. »Sa virtualnim svetom u interakciju može doći samo virtualna ličnost; to je dodir dvaju površina bez dubine, slično odrazu sunca na površini vode. Iz tog razloga film je stekao globalnu popularnost. On je taj koji održava potrebnu napetost, koji snažnim utiscima proizvodi osećanja i održava potreban stepen agresivnosti. Njegovu ulogu, međutim, sve više preuzimaju televizija i kompjuteristika; na delu je suptilni totalitarizam koji ljude drži dobrovoljno zatvorene u stanovima. Totalitarizam treće generacije elegantno izbegava nepopularne strane tiranije: bodljikavu žicu, organizovana masovna pogubljenja, izgladnjavanje. To ne znači da je nabrojano prevaziđeno. Daleko od toga. Samo je prepušteno ličnoj inicijativi. Bolje reći: odsustvu inicijative. Savremeni logor je tako velik da izmiče opažanju; on prekriva celu površinu planete. Potrebna je zaista impresivna naivnost da se poveruje kako je totalitarizam stvar prošlosti. Sa njim stvar stoji slično kao sa zagađenjem: moguće ga je samo zaustaviti na dostignutom stepenu, ali to se neće dogoditi. Jer, totalitarizam nije taj koji ljude čini neslobodnim, već ljudska nesloboda proizvodni totalitarizam. Imamo, dakle, na delu jednu komfornu tiraniju, subliminalni teror koji ima privid apsolutne slobode. Ali već površna analiza navodi nas da zaključimo da su nam ruke odrešene samo za činjenje onih stvari koje nas pouzdano uništavaju. A to je oduvek bilo dopušteno. Slobodarski pokreti su slični ekološkom; javljaju se onda kada je sloboda nepovratno proćerdana« (Basara, 1996:17-18). Filmska umetnost učenicima pomaže da, bez obzira na životno doba, lakše dovedu u red, povezuju u temporalni poredak ionako veoma komplikovane predstave o vremenskim aspektima materijalnih entiteta, sveta fizičkih predmeta, a kompjuterska simulacija filmskoj animaciji pridodaje trodimenzionalnu prostornu strukturu, ili, »oživljava« prostor. U mutacionom spoju ovih dvaju medija animacija postaje hologramska kopija koja može izgledati »stvarnija« od samih materijalnih entiteta. Spojem filmski animiranog sveta koji pretpostavlja punu vlast nad vremenom sa kompjuterskom sposobnošću dodavanja vizije virtualna instrumentalna slika, »virtual reality«, koja pretpostavlja ekvivalent svih poznatih osobina i svojstva materijalnih entiteta, zapravo, postaje artificijelni svet najvišeg nivoa, prostorno-vremenski kompletiran i savršeno animiran. Ovaj artificijelni svet, za razliku od prvobitnog svekolikog dosadašnjeg artificijelnog sveta koji postoji paralelno uz prirodni svet kao njegov utilitarni i estetski dodatak, kao instrumentalna virtualna slika nauke u sebi ne sadrži nikakvu objektivnost predmeta, mada se oslanja upravo na prirodnost prirode, vremenost vremena i prostornost prostora sveta fizičkih predmeta ili materijalnih entiteta. Simulirani i animirani svet u obrazovanju ima ulogu objektivnog sveta, to jest on je »realni« svet objektivnog znanja. Tradicionalno obrazovanje je u svom prvobitnom revolucionarnom pohodu raspolagalo Gutenbergovom »galaksijom«, »štampanom kulturom«, odnosno Poperovim »trećim svetom«, ili, knjigama, časopisima i bibliotekama, a obrazovanje postmodernog doba će svet spoznavati posredstvom artificijelnog sveta najvišeg nivoa, to jest kompjuterskih i drugih virtual reality. Time se i praktično ukida suštinska razlika između spoznajnog subjekta i njegove spoznajne aktivnosti, sa jedne strane, i rezultata te aktivnosti koji se pojavljuju kao objektivno znanje, sa druge strane, a na kojoj je počivala tradicionalna epistemološka teorija. U kompjuterski medij mogu biti uneseni kako objektivni sadržaji svesti tako i objektivno znanje, destilirani kako od onog psihološkog, tako i od onog fizičkog, i zato simulacija i holografija mogu imati funkciju posrednog sveta objektivnog znanja ili sveta kognitivnih entiteta. Pedagogija nije računala na razvojne mogućnosti Poperovog »trećeg sveta«. Ideja razlikovanja svetova u filozofskom mišljenju datira od Platonovog »sveta ideja« i stoičkog sveta »lekte«, a zatim se produžava u Hegelovom pojmu »objektivne svesti«, Bocanovoj sferi »stavova po sebi«, Brentanovom području »intencionalnih objekata«, mentalnih akata i ide sve do Fregeove doktrine o »trećoj sferi (objektivnih sadržaja) misli« i Poperovog »trećeg sveta«. Kada govori o »trećem svetu«, Poper misli na svet objektivnog znanja, koji kao produkt ljudske misaone delatnosti uvek »nezavisno egzistira« u formi sadržaja knjiga, časopisa, biblioteka i, danas, kompakt diskova i kompjutera. Ostala dva sveta su »svet fizičkih predmeta« i »svet subjektivnog iskustva«. Ako prihvatimo Poperovo epistemološko gledište i njegovu »teoriju o tri sveta«, onda međuodnos između sveta fizičkih predmeta kao prvog sveta, sveta subjektivnog iskustva kao drugog sveta i sveta objektivnog znanja kao trećeg sveta postoji na taj način što je moguće uzajamno delovanje prvog i drugog sveta, sa jedne strane, i drugog i trećeg sveta sa druge strane, dok je veza između prvog i trećeg sveta samo posredna a uzajamni direktni uticaj je isključen. Znanje se sve više svodi na poznavanje naučnih teorija i hipoteza, na svet objektivnog znanja, a obrazovanje na posrednu vezu između sveta materijalnih entiteta i ovog sveta objektivnog znanja. Objektivno znanje, na čemu insistira Karl Poper, nije znanje u subjektivnom smislu, u smislu stava »ja znam« ili »ja mislim« (drugi svet) jer naučno znanje pripada trećem svetu objektivnog znanja (Berberović, 1990:88-102). Objektivno znanje više nije pohranjeno samo u knjigama i centralizovano u nacionalnim i univerzitetskim bibliotekama, nego je i u virtualnim naučnim bibliotekama. Elektronsko izdavaštvo nije poput štampanog izdavaštva samo puka banka informacija u koju je mnogo lakše pristupiti i koja je dostupna širem krugu subjekata istovremeno i sa bilo kog mesta u svetu. Elektronsko izdavaštvo je postalo novi medijum u kome nastaje, menja se i usavršava svet objektivnog znanja ili svet kognitivnih entiteta, a što žurnalističko ludilo interpretacije i površne operacionalizacije zove »veštačka inteligencija«. Ono je stvorilo uslove za neverovatna širenja uticaja Poperovog »trećeg sveta«, tako da preti opasnost da ga mogu nekontrolisano koristiti kako laici, tako i sasvim nepoželjna i nedobronamerna lica. Kakvo će biti dejstvo takvog odnosa prema svetu objektivnog znanja, koje će biti teorijske i praktične posledice na svet fizičkih predmeta, svet materijalnih entiteta, kao i na društvo i odnose meću ljudima spada u novu grupu etičkih pitanja, a ne samo u pitanja bezbednosti, kontrole i nadzora, o čemu još uvek nismo u mogućnosti ništa konkretno reći. U svakom slučaju, bez obzira na paranoju koju izaziva, svetom će gospodariti oni koji budu gospodarili svetom objektivnog znanja ili svetom kognitivnih entiteta, a ne svetom materijalnih entiteta. Otuda novom načinu obrazovanja, onom koje se oslanja na virtualne naučne bibilioteke, elektronska izdavaštva i sav drugi ideelni svet moramo dodati jedan novi princip odgovornosti, jednan još noviji pokušaj etike za tehnološku civilizaciju nego što je onaj koji nudi Hans Jonas. Njen predmet svakako ne bi bio čovek, naš odnos prema drugima i prema samima sebi, što je predmet klasične antropomorfne etike, a niti bi samo priroda bila njen novi dodatak. Predmet etike bi postali i simulakrumi. O tome Svetislav Basara piše: »Struktura nestvarnog je nesaznatljiva kao i struktura stvarnosti; obe se skrivaju u materiji. Mi ne možemo sa sigurnošću razlučiti koji fenomen ima u temelju stvarnost, a koji njenu suprotnost. Jedna stvar i njen simulakrum su u pojavnosti istovetne; mada za osnovu ima iluziju, simulakrum - kako je pokazao Žan Bodrijar - nije iluzija. On je stvarna struktura u kojoj opstoji nestvarno; to je ulaz u ništavilo i tu nema aporije: da bi se iz stvarnosti izašlo, to se mora učiniti kroz nešto stvarno. Nemoguće je izaći u nestvarnost kroz nešto što ne postoji... Niz posledica bez uzroka čini da se opasnost uvek uoči kada više nije u stadijumu pretnje nego kada učini štetu. U svakom slučaju, prekasno« (Basara, 1996:13). |