|
Profesije su parcijalne društvene skupine koje se odnose na pojedine delatnosti, a ako imaju odlike »potpune profesije«, poput klasičnih ili tradicionalnih zanimanja lekara, advokata i sveštenika, onda pojam profesije obuhvata i njihove delove. Medicina, na primer, predstavlja jednu veoma staru i razvijenu delatnost u kojoj postoji više profesija: lekari raznih profila, farmaceuti, stomatolozi, pomoćno medicinsko osoblje. Profesionalna diferencijacija radnih aktivnosti zajednički je imenitelj svih oblika društvene podele rada, a pre svega u tehničkim zanimanjima. Zahvaljujući njoj profesija inžinjera je veoma brzo prešla put iz stadijuma semiprofesije (poluprofesije) u stadijum potpune profesije. Razvoj podele rada u svim oblastima društvenog delovanja stvara potrebu za sve većom specijalizacijom, što se odražava i na područje obrazovanja. Razvoj nauke i njena podela na prirodne, društvene i duhovne nauke takođe je dovela do formiranja velikog broja nastavničkih zanimanja. Razvoj tradicionalnih i nastajanje novih delatnosti kao i prilagođavanje naučnog znanja tehnici i tehnologiji dovodiće do nastanka sve većeg broja novih zanimanja i profesija. Nastajanje novih profesija dovodi do širenja i multiplikovanja nastavničke profesije.U savremenom društvu nastavničku profesiju, poput sličnih tradicionalnih zanimanja, karakteriše diferencijacija i specijalizacija obrazovnih aktivnosti. Vaspitači u predškolskom vaspitanju, učitelji i nastavnici u osnovnom obrazovanju, profesori u srednjem obrazovanju, naučnici u ulozi nastavnika u visokom obrazovanju - najjednostavnije odslikavaju takvo stanje. Osim njih, obrazovanje u svim svojim sistemima ima predstavnike skoro svih drugih profesija - psiholozi, pedagozi, pravnici, inženjeri, sveštenici, lekari, stomatolozi, ekonomisti. Iako je obrazovna delatnost veoma staro zanimanje, čiji kontinuitet postojanja možemo pratiti od antičke Grčke do danas, tek u modernom društvu, u kome je obrazovanje institucionalizovano i omasovljeno, dolazi do konstituisanja nastavničke profesije. Profesije su zapravo skupine modernog društva; a od njih treba razlikovati zanatske korporacije Rimljana kao i srednjevekovne cehove, ali i »poziv« kome najveću pažnju posvećuju protestantski reformatori. Rimske korporacije i feudalni cehovi su, i pored očitih razlika, na određeni način stavljani u odnos prema modernim profesijama. Emil Dirkem (Dirkem, 1972;1969) je tako predlagao da snažna korporativna organizacija bude »sredstvo za otklanjanje zla« kakvo je »opasna anomija« koja proističe iz nestanka korporativnih profesionalnih grupa. On se zalagao da profesionalne grupe budu »bitan činilac« modernog društvenog ustrojstva. »Odsustvo svake korporativne ustanove stvara dakle, u organizaciji naroda kao što je naš, jednu prazninu čiji je značaj teško proceniti. U pitanju je čitav sistem organa nužnih za normalno funkcionisanje zajedničkog života i koji nam nedostaje« (Dirkem, 1972:74). U predgovoru drugom izdanju knjige O podeli društvenog rada, Emil Dirkem ukazuje na »srodničku vezu« porodice i korporacije, što naročito pokazuje istorija rimskih korporacija. Pre Dirkemovih, postojala su i druga značajna istraživanja korporacija Rimljana (Waltzing, Etude historique sur les corporations professionnelles chez les Romain) na koja se on u svojim istraživanjima oslanjao. Za razliku od srednjovekovnih cehova korporacije zanatlija kod Rimljana predstavljaju udruženja koja svojim članovima daju više snage da prema potrebi očuvaju svoje zajedničke interese. Ali to nije bio osnovni razlog postojanja rimske korporacije, njena glavna funkcija. »Iznad svega, korporacija je bila jedno religiozno telo. Svaka od njih je imala svoga posebnog boga čiji se kult, kad je za to imalo sredstava, slavio u naročitom hramu. Isto onako kao što je svaka porodica imala svoga Lar familiaris, svaki grad svoga Genius publicus, svako profesionalno udruženje je imalo svoga Genius collegii. Naravno, taj profesionalni kult nije išao bez svečanosti koje su se priređivale zajedno sa prinošenjem žrtava i s gozbama... (Gozbe su) često zamenjivale potporu i igrale ulogu posrednog pomaganja. U svakom slučaju, unesrećeni su znali da mogu računati na tu prikrivenu pomoć. Kao dopuna tome verskom obeležju, zajednica zanatlija bila je u isti mah i pogrebno udruženje. Sjedinjeni, kao Gentiles, u istome kultu za vreme života, članovi korporacije su želeli, isto kao i oni, da zajedno počivaju svoj poslednji san... Zajednički kult, zajednička gozba, zajedničke svečanosti, zajedničko groblje, zar to nisu, skupljena na jedno mesto, sva bitna obeležja porodične organizacije kod Rimljana? Isto je tako moglo biti rečeno da je rimska korporacija bila jedna 'velika porodica'... Zajednica interesa zamenjivala je krvne veze« (Dirkem, 1972:59-60). Srednjovekovni esnafi nisu u svemu ličili na rimske korporacije. Ali su i one za svoje članove značile moralnu sredinu. Esnafi su čvršćim vezama spajali ljude istog zanata. Članovi esnafa su se jednako pridržavali propisa o postupku proizvodnje, o prinudnom učenju, o monopolu, a ni cilj im nije bio skupljanje sredstava u nameri da povećaju produktivnost rada. Zabeležen je slučaj tkača, koji je po odluci gradskog veća ubijen samo zato što je izumio automatski razboj koji je istovremeno radio sa više čunkova a ne sa jednim kao kod svih ostalih tkača. Esnafske profesionalne grupe su vršile određeni moralni uticaj, tako da je religiji pripadalo značajno mesto, što »sasvim posebno iznosi na videlo pravu prirodu njnih funkcija«. Vrlo često korporativna i esnafska profesionalna grupa se utvrđivala u nekoj parohijskoj crkvi ili u privatnoj kapeli i stavljala pod zaštitu nekog sveca koji bi bio zaštitnik čitavog bratstva. Dubrovnik, poznati srednjovekovni grad jadranskih pomoraca i trgovaca, i dan-danas slavi svetog Vlaha, sveca zaštitnika Dubrovčana. S druge strane, precizni propisi utvrđivali su, za svaki zanat, uzajamne dužnosti, a to znači da je, sem egzistencijalnog vršenja nekog čina, postojalo i snažno solidarističko načelo koje dopunjuje i koriguje zanatsku delatnost. Mada postoje sličnosti sa modernim profesijama, one se ipak ne mogu poistovetiti sa korporativnim udruženjima i cehovima starog tipa. Istorijski gledano, fenomen profesije razvio se tek u 16. veku, u krilu pozivne etike asketskog protestantizma koji je pozivni rad izjednačio sa molitvom. Poziv kao profani rad - koji nije bio uvažavan u srednjem veku kao ni u pozno helenističko doba - s pobedom reformacije i protestantskom etikom dobija na značaju. Najpoznatiju studiju o ovom fenomenu napisao je Maks Veber, Protestantska etika i duh kapitalizma (Weber, 1989). Razvoj profesije modernog društva neki istraživači vezuju za 19. i 20. vek, tako da ih, poput Talkota Parsonsa, situiraju u širi okvir društvene organizacije. Profesije kao proizvod procesa modernizacije predstavljaju jedan od najznačajnijih nosilaca tog procesa. Masovna pojava profesionalnog kompleksa - tvrdi Talkot Parsons, američki sociolog čija su istraživanja najviše doprinela konstituisanju sociologije profesije - najvažniji je strukturalni proces 20. veka. Profesije su sistemske skupine koje se konstituišu tako što ih, prvo, pojedinci preuzimaju i, drugo, u njima deluju u skladu sa pravilima i vrednostima koje one podrazumevaju (kodeks ponašanja poput Hipokratove zakletve). Društveni značaj savremenih profesija sastoji se i u tome što one preuzimaju lidersku ulogu u postojećoj društvenoj organizaciji rada. Vodeća uloga u industrijskog organizaciji rada, savremenim institucijama, ustanovama i organizacijama pripada savremenim profesijama. Profesije takvu ulogu nemaju od samog početka nastanka modernog društva. U vreme nastanka modernog društva vodeća uloga u organizaciji rada pripada pre svega institucionalizovanoj aristokratiji. Kasnije, nakon prvobitne akumulacije kapitala i liberalizacije društva, čelnu ulogu u organizaciji rada preuzima preduzetnički sloj. Po odvajanju svojinskog prava od efektivne kontrole nad svojinom (proces koji označava doba krupne mašinske proizvodnje, velike koncentracije i centralizacije kapitala i velikih korporacija) društvena organizacija rada dobija naučni karakter, što omogućava da lidersku ulogu u novoj organizaciji rada preuzimaju nosioci primenjenih intelektualnih disciplina - profesionalci, stručnjaci sa fakultetskim obrazovanjem. Gledano sociološki, profesionalne uloge se izdvajaju od navedenih tradicionalnih liderskih uloga ili grupa: 1. po osnovama na kojima se zasniva njihov društveni legitimitet i moć i 2. po načinu organizacije i obavljanja društvenih funkcija. Društveni legitimitet i moć liderskih grupa i skupina zasniva se na procesu monopolizacije jedne od posebnih vrsta retkih vrednosti (resursa). Institucionalizovana aristokratija je svoj društveni legitimitet i moć zasnivala na vlasništvu nad zemljom; preduzetnički sloj to postiže na osnovu vlasništva nad kapitalom; a profesije svoju lidersku ulogu ostvaruju neotuđivim vlasništvom nad sistematski zaokruženim teorijskim znanjem. Strukturalni procesi u postindustrijskom društvu sistematski zaokruženo znanje, praktične veštine i sposobnosti kao razne vrste umeća stavljaju ispred prirodnog bogatstva i kapitala, tj. roba i usluga. Sistematski zaokruženo znanje, veštine i sposobnosti - u poređenju sa drugim vrstama retkih vrednosti - jedini su »razvojni resurs« bez ograničenja. U vrednostima kakve su zemlja, kapital, robe i usluge oskudeva svako društvo. Na oskudici kao osnovnom principu tradicionalne i savremene privrede izgrađivane su ekonomije svih društava, uključujući i političku ekonomiju modernog društva. Teorijsko znanje, veština i sposobnosti, međutim, po svojoj prirodi nisu retke vrednosti. Ekonomija koja neće polaziti od retkih vrednosti (zemlje, kapitala) nego će se zasnivati na znanju kao razvojnom resursu bez ograničenja, uticaće na takve strukturalne promene kakve pre toga nismo bili u stanju ni zamisliti. Društveni legitimitet i moć profesije zasnivaju na procesu monopolizacije znanja, razvojnom resursu koji nije ničim ograničen osim samim sobom. Društveni značaj profesije Reč profesija je latinskog porekla (lat. professio) i označava zanimanje, poziv, delatnost u smislu karijere. U sociološkom pogledu termin profesija ne označava ni preduzetnike, ni radnike, ni državne činovnike, a ni zemljoradnike, mada većina ljudi koji obavljaju ova zanimanja svoj posao izvršavaju profesionalno (dobro, znalački, odnosno ono im je stalno zanimanje i od njega žive oni i njihove porodice). To znači da pojam profesije sociolozi ne izjednačavaju sa zanimanjem, zvanjem (specijalizovano obrazovanje) ili pozivom. Reč profesija je prvobitno, u starom Rimu, ukazivala na javno ili službeno priznanje koje dobija pojedinac, odnosno značila je prijavu o imenu i imanju prilikom službenih zahteva i popisa. Već iz takve upotrebe izraza profesija može se videti da je reč o dvostrukom odnosu: pojedinca prema kolektivu i, obrnuto, skupine prema osobi. Naime, i u savremenom profesionalnom sistemu, najznačajnijem procesu modernog društva, prepliću se individualna i kolektivna strana društvenog života. Individualna se odnosi na razvoj, nezavisnost i samostalnost ličnosti, a kolektivna na specifični tip strukturisanja modernog društva. Profesionalni tip strukturisanja modernog društva T. Parsons naziva asocijativnim tipom. Njega karakterišu egalitarnost, voluntarizam i procedura. Egalitarnost se prepoznaje u jednakosti, demokratičnosti i kolegijalnosti između pripadnika iste profesionalne zajednice, a u odnosu prema klijentu (đaku, učeniku, studentu, postdiplomcu u obrazovanju) vlada imperativ bezrezervnog ravnopravnog tretmana. Voluntarizam je prepoznatljiv u načelu organizacije profesionalnih udruženja kao i u načelu svojevoljnog podvrgavanja uputstvima profesionalaca od klijenata. Značaj procedure u profesionalnom modelu izvire iz same činjenice da profesije primenjuju specifičan korpus saznanja sledeći precizne naučno zasnovane metode, a što se formalno verifikuje diplomom. Ključni kriterij i osnovicu konstituisanja profesionalnog kompleksa Parsons prepoznaje u domenu: 1. formalnog i specifičnog obrazovanja; 2. razvoja praktičnih veština i 3. u upotrebi znanja i veština u društveno odgovorne svrhe, tj. u cilju interesa zajednice. Međutim, treba naglasiti da svaki ovaj kriterij i osnovni element profesionalnog kompleksa - koji variraju kod svih istraživača profesije - postaje odlučujući tek kada i sam bude podložan procesu institucionalizacije. Da bi dobilo ulogu ključnog kriterija i predstavljalo osnovu profesionalnog kompleksa - sem toga što treba biti formalizovano i institucionalizovano - formalno i specifično obrazovanje mora da omogući ovladavanje celokupnom kulturnom tradicijom. Takvo obrazovanje daje prednost institucionalizovanom vrednovanju intelektualne (kognitivne) komponente, njenoj primeni u određenoj oblasti i u određene praktične svrhe (npr. primena medicinske nauke u lečenju bolesti). »Profesije su organizovane oko onog elementa savremenog kulturnog sistema koji se uobičajno naziva intelektualne discipline - humanističke, društvene i prirodne nauke - i oko njihovog opšteg značaja u savremenim društvima i kulturnim sistemima« (Parsons, 1968). Institucionalizacija profesija, u najčistijem obliku, odvija se na univerzitetima i u istraživačkim centrima (naučnim institutima). Univerziteti i istraživačke strukture su najznačajniji lokus razvoja savremenog profesionalnog sistema. Odatle se proces profesionalizacije dalje razvija kao savremen profesionalni sistem čije jezgro leži u institucionalizaciji samih disciplina i njihovoj praktičnoj primeni. Imajući ovo na umu Parsons pretpostavlja da postoje dve primarne kategorije profesija: 1. »profesija obrazovanja« ili nastavnici i 2. »primenjena grana profesija«, kao što su medicina, pravo, arhitektura i druge. Prva kategorija daje prvenstvo kulturnim, a druga društvnim interesima. Osim što nastajanje savremenih profesija vezuje za razvoj intelektualnih disciplina, odnosno univerziteta i naučnih laboratorija, Parsons upućuje na značaj sekularizacije intelektualnih disciplina, tj. na razdvajanje naučne intelektualne matrice od religiozne matrice. Pre ovog razdvajanja crkva je polagala pravo na sva duhovna pitanja, uključujući i obrazovanje, a nije priznavala svetovnu vlast nad školama i nastavnicima. Učiteljsko zanimanje je praktično bilo monopol sveštenstva, koje je i na tome gradila svoj ugled i preko njega se ovenčala harizmatskom aurom. Nakon što je katedralska škola - poput katedralske (biskupske) škole Notr Dam u Parizu oko 1200 god. - priznata nezavisnom korporacijom (universitas), univerziteti su postali korporacije profesora i studenata. Bila su to prvobitna udruženja iz kojih su se razvili moderni univerziteti i naučne laboratorije (instituti). Ova udruženja su pod pritiskom masovnih nemira studenata - studentski pokret i danas predstavlja jedan od najstarijih društvenih pokreta - morala potvrditi i crkvena i svetovna vlast. Od tada do danas univerziteti čine nezavisno i samostalno udruženje (korporaciju) studenata i nastavnika. Nastankom nove organizacije položaj učitelja i naučnika se iz temelja promenio. Oni su živeli u autonomnim intelektualnim zajednicama, a to je bilo dovoljno da se rađaju nove naučne teorije i ideje. Da bi zadržali stečeni status, univerziteti su kao celine u početku morali isticati one predmete koji su bili važni za društvo (pravo, medicina). Ali jednom kad su ti predmeti bili vezani za jednu ustanovu (univerzitet), na njih se gledalo na drugi, teorijski način (Ben-Dejvid, 1986). Proces osamostaljivanja univerziteta odlučujuće utiče na nastajanje modernih profesija. Naime, savremenu fazu razvoja profesionalizma najmarkantnije karakteriše vezanost za univerzitet i za primenu univerzitetski stečenog znanja u praktičnim delatnostima. A kao što vidimo, na nastanak i razvoj, ali i na društveni značaj profesija, odlučujuću ulogu ima profesija obrazovanja. U antičkom društvu kakva je bila Grčka, u kome je primitivno posvećenje u mitski život preobraćeno u obrazovanje (paideia) građana koji se u forumu osećaju kao kod kuće, ali je, istina, postojao učitelj, kao i učenici. Individualna pedagogija antičkog društva zahtevala je permisivno vaspitanje jer je samo ono osiguravalo da samo jedan može naslediti položaj velikog učitelja, što je i bio cilj takvog obrazovanja. Znanje je bilo sredstvo za postizanje praktičnog cilja, dok znanje samo po sebi - teorija - nije bilo svrha obrazovanja. Podučavanje (edukativna delatnost) je zato bilo više amaterska nego profesionalna delatnost, a kao takvo uživalo je veći ugled. Zadugo je bilo tako da ideal nije bio profesionalni učitelj, već dobar stručnjak koji podučava nekoliko odabranih učenika, koji su ujedno i njegovi pomoćnici. Organizacija obrazovanja u tradicionalnim društvima stoga je bila slabo razvijena. Ben-David ističe da sve dok je učitelj bio, pre svega, praktičar ili se aktivno bavio svojom strukom, nije mogao postati deo složene obrazovne organizacije. Osim toga - kaže ovaj sociolog nauke - tako dugo dok su cenjeni učitelji bili oni koji su se aktivno bavili svojom strukom, a društveni položaj profesionalnih učitelja bio nizak, praktični pristup je prevladavao nad teorijskim. U srednjem veku teoretičar - kao osoba koja se bavi znanjem kao takvim - zauzima sporedni položaj u društvu, a to je vredelo i za teoriju u obrazovnom sistemu. Tako su geografija, matematika, pa čak i filozofija, bili sporedni predmeti, a kamoli pedagogija. Nastanku obrazovne profesije najviše su doprinele velike školske reforme u Zapadnoj Evrop, koje su dovele do nastanka sistematski zaokružene pedagoške teorije poput Magna Didactica J.K. Komenskog (Jan Amos Komenski) jer je upravo teorija najbitniji element profesionalne aktivnosti. Ona je to ne zbog nje same nego zato što stvara bitno drukčiji radni proces, koji se razlikuje i od neposrednog prenošenja veština odnosno podučavanja praktičara. Sem toga, ljudi koji su se bavili praktičnom delatnošću obično nisu bili skloni da je zamene podučavanjem. Podučavanje je zato bilo više amaterska nego profesionalna delatnost. Elementi i kontradiktornosti nastavničke profesije Profesionalizacija je srazmerno dugotajan proces, koji po J. Vilenskom ima sledeće faze: 1. povećan broj osoba koje se bave društveno potrebnom aktivnošću; 2. omogućavanje profesionalnog obrazovanja; 3. formiranje profesionalnih udruženja; 4. pokušaj profesionalnih udruženja da zakonski zaštite svoju profesionalnu grupu i 5. ustanovljenje kodeksa profesionalne etike. Nastavnička profesija je prošla kroz sve te faze, a ipak se postavlja pitanje da li je ona »potpuna profesija« ili je na putu da to postane? Veliki broj faktora negativno utiče na nastavničku profesiju stalno snižavajući jednom dostignuti nivo profesionalnosti. To je profesija kojoj preti opasnost od laicizacije, predubeđenja da je nastavnik rođen za svoju profesiju, ali i od potpune feminizacije. Visoka profesionalnost podrazumeva da je u njoj zastupljen jednak broj muškaraca i žena. Obrazovanje ne može izbeći učenje polnih uloga dece i adolescenata i »feminizirajući« i »maskulinizirajući« uticaj »nastavnica« i »nastavnika«. Vrednovanje i budući reiting škola moraće računati i na ovaj profesionalni faktor, čak i ukoliko tržišna situacija bude zahtevala veće nagrade »nastavnika«. Istraživači nastavničke profesije - kako ih vidi Džulijeta Savova - ukazuju na neke kontradiktornosti nastavničke profesije. Multidimenzionalni karakter nastavničke profesije obuhvata mnoštvo različitih zadataka jer se nastavnička delatnost ne ograničava na nastavu, evaluaciju, programske i vanprogramske aktivnosti, nego nastavnik obavlja mnogo više poslova i zadataka. Mnoge aktivnosti - kako nastavnika, tako i učenika - komplimentarne su i odvijaju se istovremeno. Sve nastavne aktivnosti, uključujući i samu nastavu, »pune su zakrpa« i onemogućavaju nastavnika da zalazi u srž predmeta, da se koncentriše na jedan jedini problem ili ideju, jednog učenika ili na jedan aspekt svoje profesije. Nastavnici rade pod izuzetnim ograničenjima u pogledu mesta i vremena, tako da imaju malo prilika da svoje iskustvo podele sa kolegama i sebe uporede sa drugima. Izolovan iza zatvorenih vrata učionice, nastavnik dobija »suverenitet«. Većina događaja vezanih za nastavničku profesiju je iznenadna i neočekivana, tako da ih je teško predvideti, a najčešće se ne mogu ni prognozirati. U poređenju sa drugim profesijama nastavnička profesija se ne izdvaja samo po tome što su njeni rezultati, uključujući i postignuća učenika, proizvod mnogih faktora. »Proizvodi« nastavničke profesije daju rezultate mnogo kasnije nakon vremena kada su stvarni napori u njih uloženi. Prema stepenu razvijenosti pomenutih dimenzija profesionalnosti profesije delimo na »potpune profesije«, to jest one koje su dosegle idelano-tipsku strukturu. Njih još nazivaju klasičnim ili tradicionalnim profesijam (lekari, advokati, sveštenici). U drugu grupu spadaju »poluprofesije«, to jest one koje su još u stadijumu semiprofesije. O nastavničkoj profesiji mišljenja su podeleljena. Paradoks ovih suprotnih koncepata leži u činjenici da su svi pokušaji da se nastavničkoj profesiji dodaju atributi kao što su »potpuna« ili »poluprofesija« nastali na zajedničkom polaznom stanovištu koje se zasniva na objašnjenjima onoga što je poznato kao »idealna profesija« (Savova, 1996). Za razliku od lekara, koji su obezbedili potpunu kontrolu nad svojom tržišnom situacijom, nastavnici se nisu uspeli profesionalno organizovati pre državne intervencije u školstvo. Budući da je država uglavnom inicirala i plaćala masovno školovanje, mogla je uvesti veću kontrolu nad nastavnicima. Država kontroliše ne samo nastavne programe nego i ponudu nastavnika i norme za ulazak u nastavničko zanimanje. Spoljašnja kontrola i gubitak kontrole nad svojom tržišnom situacijom indikator su niskog nivoa profesionalnosti nastavnika (Haralambos, 1989:82). Možemo govoriti o čitavom nizu karakteristika »potpune profesije«, a rangirane su na sledeći način: profesija društvu pruža jedinstvene, konačne i suštinske usluge dostupne svim članovima društva; u svom delovanju se oslanja na intelektualne veštine i tehnike, tako da fizičke aktivnosti i veštine nisu potrebne; profesiji prethodi dug period specijalizovanog obučavanja zbog toga što profesionalni rad zahteva posebne intelektualne veštine (opšte obrazovanje je vredno, ali ne i adekvatno); i pojedinci pripadnici profesije i cela profesionalna grupa uživaju određen stepen vlasti, to jest profesionalne grupe radije same regulišu svoje delatnosti nego da im spolja kroje politiku i da se uklapaju u standarde, ili, od profesionalaca se očekuje da sami odluče, a njihov rad pretpostavljeni ne nadgledaju stalno; profesija od svojih članova zahteva da prihvate ličnu odgovornost za svoj rad i odluke koje donose (sa visokim stepenom slobode i autonomije, profesionalac mora da ponese i breme širokog spektra odgovornsoti za obavljanje svoga posla); profesija više naglašava same usluge koje njeni praktičari pružaju nego novčanu nadoknadu za njih (profesionalna grupa stavlja težište na javne usluge); profesija sama upravlja i odgovara za politiku koja se vodi u njenom okviru; profesija ima svoj etički kôd koji postavlja određene standarde vladanja koje njihovi članovi prihvataju. Postavlja se pitanje koliko profesija nastavnika ispunjava sve kriterije idealno-tipskog modela profesije. U nekim elementima ona to postiže u celosti, a u drugim delimično ili nedovoljno. Ova i slična sociološka određenja profesije (Greenwood, 1957; Barber, 1985; Zvekić, 1990; Rus & Arzenšek, 1984; Šporar, 1988; Savin, 1975) većinom slede Parsonsovo poimanje profesije kao normativno univerzalne i funkcionalno specifične delanosti. Ideološke vrednosti profesije po njemu bi bile: univerzalizam, uloga znanja u razvoju društva, statusna pokretljivost, uloga morala i etike. Ernst Grinvud (Greenwood, 1962) - po kome je teško odrediti jasnu dinstinkciju između elemenata profesije i neprofesije - profesionalnu aktivnost smatra veoma kompleksnim fenomenom u društvu. U element profesionalnosti on ubraja: sistematski zaokruženu teoriju, stručni autoritet, odnosno monopol na ekspertizu, društvene sankcije kojima se vrši institucionalno osiguranje ili zaštita statusa, etički kodeks, odnosno norme profesionalne etike i specifična subkultura, odnosno svojevrsni životni cilj i stil življenja. Bernard Barber (Barber, 1963) profesionalnu aktivnost posmatra sa funkcionalističkog stanovišta, tako da profesiju definiše po uzoru na Parsonsa, i veoma slično Grinvudu. Po njemu profesionalna aktivnost je moguća tek kada su prisutna četri sledeća elementa ili, kako sam kaže, »četri bitna atributa«: masa sistematskog i poopšetnog znanja (davanje prednosti institucionalizovanom vrednovanju intelektualne, tj. kognitivne komponente); pretežna usmerenost profesionalaca u ostvarivanje zajedničkih interesa, a ne vlastitih interesa (služenje javnosti, a ne lična dobit); ponašanje profesionalaca je strogo kontrolisano normama etičkog kodeksa, koji sastavljaju i održavaju stručna društva, i koji se usvaja kao deo obuke potrebne za sticanje odgovarajuće kvalifikacije (Hipokratova zakletva koju polažu lekari) i, na kraju, sistem časnih priznanja (prestiž koji se pridaje njihovom profesionalnom statusu) i visoke finansijske nagrade i zarade, kao i drugi simboli njihovog uspeha. Ovakvo Barberovo funkcionalističko tumačenje uloge i nagrada stručnjaka naišlo je na ozbiljnu kritiku, koje nije bio pošteđen ni Grinvud. Svaki od navedenih elemenata je neophodan, ali nije i dovoljan za oblikovanje i reprodukciju profesionalne aktivnosti. Profesionalni kompleks podrazumeva preplitanje svih elemenata. Ukratko o svakom od pomenutih pet elemenata: 1. Sistematski zaokružena teorija. Sociolozi su saglasni da teorija predstavlja najbitniji element profesionalne aktivnosti. Zanatske aktivnosti - zasnovane na iskustvenim stereotipima, majstorskoj rutini i tradiciji - nude drukčija uputstva za rad nego apstraktne teorije. Teorijska rešenja su izvorna, inovativna, kritički usmerena i stvaralačka, a zanatske aktivnosti su rutinske, neinovativne i nekritičke. Teorija je prirodni protivnik, rođeni neprijatelj rutine; samo je ona u stanju da spreči da se stiču navike u nepromenljivom, okoštalom, ukrućenom obliku koji onemogućava da se nešto menja; samo teorija može stalno držati u stanju budnosti, stanju potrebne gipkosti i fleksibilnosti. Teorijska razmišljanja sve više prodiru u praksu i objašnjavaju je, pa bi bilo - upozorava E. Dirkem u knjizi Vaspitanje i sociologija - isuviše neobično da samo delatnost vaspitača predstavlja izuzetak. Prvo, pedagoška teorija je doprinela većoj profesionalizaciji profesije obrazovanja. »Pedagoška nastava treba da ima cilj ne da budućem praktičaru saopšti izvestan broj postupaka i recepata, već da učini da on potpuno postane svestan svoje funkcije« (Dirkem, 1981:44). Ničim se ne može opravdati pedagoška teorija koja se usmerava prema ideološkoj svrsi vaspitanja i obrazovanja, odnosno zadovoljavanju parcijalnih interesa naručilaca nastavnih programa (države, političkih partija, korporacija). Proces profesionalizacije obrazovnog rada, nažalost, prati proces sve veće birokratizacije profesije obrazovanja. Što je organizacija obrazovanja birokratiziranija, to je manji stepen radne autonomije nastavnika. Provera stanja u našem društvu pokazuje da je odnos između stepena birokratizacije školskih sistema i profesionalne autonomije negativan. Nastavnici, školski direktori i roditelji o ovom pitanju imaju različita mišljenja. 2. Postojanje stručnog autoriteta. Autoritet nosioca svake profesije počiva na tome da rešavanje bilo kog praktičnog problema mora da se zasniva na metodološki dosledno primenjenoj teoriji. To se naziva ekspertiza. Teorijska i metodološka osnovica ekspertize je razumljiva samo stručnjacima, tako da se klijenti i drugi laici njoj ne suprotstavljaju. Monopol na ekspertizu ne znači i vlast nad klijentima, već znači samo monopol na specijalizovanu stručnu delatnost, znanje kao vrstu retkih vrednosti. Monopolizacija znanja nastavnika ne znači kontrolu nad učenicima i studentima u celini, a niti znači feudalno pravo na radno mesto i položaj koji zauzima. Okvir monopola je ograničen upravo samo na ekspertizu, ocenu nastavnika o učenikovim postignućima. Svako onemogućavanje monopola na ekspertizu znači deprofesionalizaciju i rušenja načela potpune i isključive odgovornosti koju ima stručnjak za svoj rad, s pravom primećuju V. Rus i V. Arzenšek (Rus & Arzenšek, 1984). 3. Institucionalno osiguranje, odnosno zaštita statusa profesije. Ovaj element profesionalnosti omogućava primenu prethodnih dvaju elementa profesionalnosti. Naime, nakon uspostavljanja specifične društvene zaštite profesionalne delatnosti moguća je praktična primena kako teorije, tako i stručnog autoriteta. Njime se najpre osigurava ograničen pristup u zanimanje. To se postiže nadzorom same profesije nad obukom i kvalifikacijama potrebnim za članstvo ali se ograničava i broj koji se smatra potrebnim da pruži adekvatnu uslugu (broj upisanih i diplomiranih). Ovim se ograničavanjem - po mišljenju funkcionalista - osigurava kvalitet usluga i sprečava šarlatanstvo. Šarlatanstvo javne laičke kritike deprofesionalizuje profesionalni rad. Privilegijama se, naime, štiti autoritet, odnosno autonomija profesionalne aktivnosti u poređenju sa laičkim krugovima. Stručna kritika je takođe monopolisana i mogu je davati samo članovi iste profesije, a ne laici. U društvenoj regulativi profesionalne delatnosti ne sme se preterati ni u privilegijama, ni u ograničenjima. Prilikom određivanja stepena profesionalizacije institucionalno osiguranje statusa profesije ima odlučujuću ulogu. Noel i Džos Peri su pokazali u svojim istraživanjima o usponu lekarske profesije da lekari, na primer, dobijaju veće nagrade za svoje usluge od nastavnika zato što su se temeljitije profesionalizovali. To je uglavnom rezultat činjenice što su se lekari uspeli organizovati kao profesionalna skupina pre nego se država umešala u medicinu i postala najvažniji poslodavac lekara. Britansko udruženje lekara (British Medical Association) osnovano je 1832, a Zakon o registraciji lekara (Medical Registration Act) datira od 1858. Upravo su ovo bile institucije koje su lekarima u Engleskoj garantovale monopol na lekarsku praksu i dale im znatnu moć samouprave. Kada su se jednom učvrstili kao strukovno telo, lekari su osigurali dovoljnu kontrolu nad svojom tržišnom situacijom. Država svugde u svetu, a posebno u 20. veku, organizuje, sistematizuje i plaća masovno obrazovanje; normativno, ekonomski i ideološki kontroliše ulazak u nastavnička zanimanja. Nastavnici su tako izgubili svaku kontrolu nad tržištem, a upravo im je profesionalizam tu kontrolu može osigurati. Kako ni do danas nisu uspeli da se temeljitije profesionalizuju, nastavnici se zato okreću sindikalizmu, koji ne spada u aspiracije profesionalizma, to jest ne može im obezbediti takvu kontrolu nad tržištem kakvu bi im mogao obezbediti veći profesionalizam. Kako će za 21. vek najvažniji strukturni proces biti proces profesionalizacije, treba očekivati da će se on pozitivno odraziti i na status nastavničke profesije. 4. Etički kodeks i stručna udruženja. Preko njih profesije vrše samokontrolu i sprovode samodisciplinu stručnjaka. Samokontrola se reguliše preko normi profesionalne etike. Etički kodes sastavljaju i održavaju stručna udruženja. Njime se strogo kontroliše ponašanje članova stručnog udruženja. Neke profesije - poput lekara, veterinara, pravnika - etički kodeks usvajaju kao deo obuke potrebne za sticanje kvalifikacija. Međunarodna organizacija lekara je 1948. god. u Ženevi dala savremeni oblik i tumačenje čuvene Hipokratove zakletve, danas poznate pod nazivom Ženevska zakletva. Pedagozi takođe vode računa o deontologiji (grč. déon, déontos - ono što je nužno, potrebno i logos - reč, govor, nauka) nastavničkog poziva, o obavezama i dužnostima nosilaca nastavničke profesije. U želji da i nastavnici daju zakletvu nakon diplomiranja, Rober Dotran u jednom svom radu (Spariosu, 1979) predlaže sledeću zakletvu nastavnika: »Izvršiću svoju obavezu svesno i ponosno. Moji učenici biće ne samo učenici, već pre svega deca i neću nikada zaboraviti da snosim deo odgovornosti za njihovu sudbinu. Profesija koja je nesposobna razviti samokontrolu i samodisciplinu stručne delatnosti svojih članova nema uslova za društvenu autonomiju, a ni moć da razvije aktivnosti na primerenoj stručnoj razini. Samokontrolu stručne delatnosti nemoguće je zameniti društvenom (spolja nametnutom) kontrolom, koja se zasniva na pravnim ili drugim sankcijama laičke kontrole. Postojanje i razvoj profesije sudbinski je uslovljen postojanjem i uvođenjem profesionalne etike, ističu Rus i Arzenšek. Profesionalna etika ističe altruizam, obzirnost prema drugima, a ne uske sebične interese. Svakom je stručnjaku cilj da služi zajednici uopšte a svom klijentu posebno, a ne da brani segmentirane interese ili da radi za vlastitu korist. Lekar je u svom zanimanju najviše i u prvom redu zainteresovan za zdravlje zajednice, a pravnik čuva zakon u interesu društva kao celine. Velike nagrade koje pripadnici visokih intelektualnih zanimanja primaju u obliku prihoda i prestiža odražavaju njihov doprinos dobrobiti društva. Profesije temeljno deluju na moralne vrednosti zapadnih društava i igraju važnu ulogu integrativnog i homogenizirajućeg faktora. Profesionalna samokontrola ne počiva na pravnom normiranju, nego se u pravilu vrši preko konsultacija među kolegama, stručnim ispitima, izveštajima, referatima i istraživanjima, a ne egzekucijama, ukorima ili isključenjima iz profesionalne zajednice. Oblici kolegijalne kontrole su pozitivni i preventivni, a ne naknadni i negativni, što je funkcionalna prednost u poređenju sa spoljašnjom i laičkom kontrolom. Odnosi među kolegama su kompeticijski, a ne konfliktni odnosi. Reklama ili čak otvorena konkurencija predstavljaju kršenje profesionalne etike. Starost, pol, rasa, socijalna pripadnost ne smeju uticati na odnose eksperta prema klijentima, nastavnika prema učenicima i studentima. Svaki rutinski rad u suprotnosti je sa etičkim kodeksom. 5. Specifična subkultura. Posebni životni cilj odnosno stil života ne moraju nužno biti uslov za oblikovanje i održavanje profesionalne delatnosti. Poznato je da se kultura, a time i subkultura ne formira samo zavisno od radne delatnosti nego i izvan nje - aktivnostima u slobodnom vremenu. Profesionalne delatnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu, zapravo, nisu zasebni entiteti, nego se međusobno prepliću i pretapaju jedna u drugu. Nastavnik je »u učionici« i kada izađe iz nje; njegovo zvanje traje dvadeset četri časa na dan, sedam dana nedeljno i znači doživotni poziv. Tako je i sa lekarem, sveštenikom, advokatom i drugim profesijama. Kritike novijih definicja profesija Nasuprot funkcionalističkom optimizmu Dirkemovog tipa u pristupu fenomenu profesije pojavila su se »antiprofesionalistička gledišta« i ozbiljne kritike određenja profesija tipa Grinvuda i Barbera. Po uzoru na V. Rusa i V. Arzenšeka, kritike možemo podeliti u dve grupe: 1. one koje se suprotstavljaju elitističkom poimanju profesionalne aktivnosti, a suprotstavljaju se preteranom naglašavanju autoriteta profesionalne aktivnosti i 2. one koje upozoravaju na nerealnost navedenih definicija, ukazujući na njihov ideotipski karakter, jer neke profesije ne dostižu ideal profesionalizacije kome teže. Sistematsko znanje, na primer, kompleksno je samo u nekih profesija, dok je u drugih veoma skromno. Nesebičnost nije ništa drugo nego apriorna tvrdnja koja nije empirijski proverena. Od svih svojstava koja se pripisuju profesionalnoj aktivnosti istinita je samo jedna - velika moć koju imaju profesije u društvu. Suština profesionalizacije je u tome da se pomoću teorije dođe do društvene moći. Univerziteti dodeljuju diplome, a s njima i zakonom zaštićene privilegije diplomanata u društvu. Moć i privilegije su najčešće zaštićene političkim institucijama, odnosno državom. Profesionalizacija se svodi na bitku za to da neka struka dobije mesto na univerzitetu, da ima svoju katedru na nematičnim fakultetima, da formira što više naučnih instituta, časopisa i da preko njih kontaktira sa javnošću kao laičkim strukturama. Nema struke koja ne teži još većoj »scijentizaciji« svoje delatnosti. Na primer, za pravo je karakteristično da ima srazmerno slabo razvijenu teoriju, ali se pravnici trude da intenzivnijom »scijentizacijom« razviju i ovu za njih oskudniju karakteristiku profesionalne delatnosti. Ovo je samo jedan broj kritičkih primedbi. Njima treba dodati istraživanja poput onih koja je izvršio Ivan Ilič (Ilič, 1980; 1984) u oblastima medicine i obrazovanja. O problemu »deškolarizovanog društva« (engl. deschooling society) govorićemo kasnije. Istražujući značaj, ulogu i potrebe za medicinskom delatnošću u savremenom društvu, a nakon podrobne statističke analize empirijskih podataka, Ilič dolazi do poražavajućeg zaključka, da je institucionalizovana medicina (posebno farmakologija) postala najveći pogibelj za zdravlje. Na to su oštro reagovali lekari, burno protestujući. Samo što se bura zbog I. Iliča stišala, Žak Atali (Attali, 1984) je objavio knjigu Kanibalski poredak i izazvao slične reakcije lekara u Francuskoj. U takvoj kritikoj atmosferi 70-tih Andre Gorc piše i ovo: »Već deset godina medicina doprinosi stanju da veći broj ljudi od nje oboleva nego što se izleči. Od svih industrijskih grana, ona je najrasipnija, najviše zagađuje i koja je u najvećoj meri patogena. Trudeći se da od slučaja do slučaja, od čoveka do čoveka, kako-tako zaleči sve bolesnije stanovništvo, ona prikriva duboke razloge njihove bolesti, društvene, ekonomske i kulturne. Tvrdeći da uspeva da olakša sve patnje i strepnje, ona zaboravlja da su, u krajnjoj liniji, pojedinci i telesno i duševno pogođeni upravo načinom života. Pomažući im da podnesu ono što ih uništava, medicina, u stvari, doprinosi tom uništenju« (Gorz, 1982:184) Ijatrogena kritka medicine doprinosi većoj profesionalizaciji lekara jer ukazuje na sve veću birokratizaciju ove delatnosti. Slična kritika je potrebna i nastavničkoj profesiji. I u njoj deluju izvesni dokimogeni i drugi negativni faktori, čije bi odstranjivanje doprinelo njenoj profesionalizaciji. Potrebno je posebno ukazati na postojanje izvesnih predubeđenja koja erodiraju predstavu da je nastavnička profesija potpuno priznata profesija. Izvesna predubeđenja o nastavničkoj profesiji mogu se naći u skoro celoj Evropi, pa i kod nas. Ona ne doprinose povećanju nivoa profesionalanosti, nego nastavnicima i njihovoj delatnosti donose veliku štetu. Predubeđenja o nastavničkoj profesiji, zajedno sa dokimogenim faktorima, snižavaju nivo profesionalnosti nastavnika. Koristeći se analizom predubeđenja o nastavničkoj profesiji, Julija Savova (Savova, 1996) ukazuje na njihove sledeće karakteristike. Najčešće društveno predubeđenje - socijalni stereotip bi bio »pretežak« pojam - koje se i kod nas ideološki eksploatiše i žurnalistički populariše, jeste ono koje polazi od toga da se nastavnik rađa za ovu profesiju. Zlonamerno ili ne, izreku da se »treba roditi za nastavnika« možemo protumačiti i tako da za obrazovanje i obučavanje nastavnika nije potrebno onoliko vremena koliko je potrebno za druge profesije. Zaboravlja se da je učenje »kako držati« nastavu doživotni proces; nastavni sadržaji se menjaju, generacije dece nikad nisu iste, društveni zahtevi rastu, odgovornost nije samo institucionalnog tipa nego ima »roditeljski« karakter itd. Drugo predubeđenje o nastavničkoj profesiji odnosi se na ideju da nastavnici imaju veoma malo slobode i da retko učestvuju u odlučivanjima koja se odnose na njihovu profesiju. Ono se ne mora odnositi na sve nastavnike jednako, ali je istina da se u našim školskim sistemima radna autonomija i učešće nastavnika u sastavljanju nastavnog plana i progama svodi na minimum ili uopšte ne postoji. Nastavnici u našim školama, za razliku od svojih kolega u SAD i evropskim zemljama, nemaju prilike da sastavljaju permisivne delove nastavnih planova i programa, nije im dopušteno da sami predlažu i realizuju delove nastavnih programa. Stoga je u našim školama nivo profesionalne autonomije i odlučivanja nastavnika mnogo niži nego u drugim zeljama Evrope. U odnosu na njih naši su nastavnici više tehničari nego profesionalci, to jest svoju ulogu vide u mehaničkom i birokratskom ispunjenju poslovnih zadataka postavljenih od strane državnog autoriteta. Ujedno, to je jedan od razloga njihovog niskog statusa u društvu, slabog ugleda i, na kraju, slabije nagrade za svoj rad. Promenu takvog stanja, koja se očekuje u uslovima globalne tranzicije društva, nastavnici bi morali dočekati zahtevom za punom profesionalizacijom, čime će izvršiti dodatnu kontrolu nad svojom tržišnom situacijom. Predubeđenje o nastavničkoj profesiji nije mimoišlo ni nastavničku etiku. Profesionalni etički kôd je prisutan »obsceno«, postoji izvan nastavnih okvira, a utiče ne samo na kvalitet usluga nego i na ponašanje nastavnika, i to kako u instituciji, tako i van nje. Spram nastavničke profesije društvena očekivanja i imperativi su ponekad mnogo jači nego oni koji postoje u slučaju lekara i advokata. Društvena očekivanja tipa: »On je nastavnik i zato mora to da radi« imaju svoj par u imperativu: »On je nastavnik i zato to nikada na mora da radi«. Nastavnik uvek ostaje nastavnik, čak i u svakodnevnoj društvenoj svesti. Pored toga, izgleda da se društvena vrednost nastavničke profesije ocenjuje na jedan ambivalentan način, što dovodi nastavnike u situaciju da se osećaju izolovanim i potcenjenim. Oni se suočavaju sa mnogo obaveza, složenim poslovima, teškim uslovima rada, potpunom odgovornošću (totalnom odgovornošću roditelja tipa: »Dati život za svoje dete«), a za uzvrat društvo im pruža premalo pažnje i podrške. Ovakvo stanje negativno utiče na etički kôd nastavničke profesije. Na kraju, treba istaći da su profesije postale interesantan fenomen koji želi istražiti veliki broj posebnih naučnih disciplina, a najaktivnija je sociologija profesije. Sociologija obrazovanja u svom domenu istražuje profesiju nastavnika. Literatura Attali, J. (1984): Kanibalski poredak - život i smrt medicine, Globus, Zagreb Barber, B. (1985): »Beyond Parsons's Theory of the Professions« u J.C. Alexander (ed.) Neofunctionalism, New York, Russel Sage Foundation Ben-David, J. (1986): Uloga znanstvenika u društvu, Školska knjiga, Zagreb Dirkem, E. (1969): »Solidarnost grupa zanimanja« u Talkot Parsons et.al (ed.), Teorije o društvu - osnovi savrmene sociološke teorije, knjiga prva, »Vuk Karadžić«, Beograd Dirkem, E. (1981): Vaspitanje i sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Gorz, A. (1982): Ekologija i politika, Prosveta, Beograd Greenwood, E. (1957): »Atributes of a Profession«, Social Work, No.2:44-55. Haralambos, M. & Heald, R. (1989): Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb Ilič, I. (1984): Medicinska Nemezis, »Vuk Karadžić«, Beograd Parsons, T. (1968): »Professions« u David L. Sills (ed.) International Encyclopedia of the Social Science, New York, Macmillan & Free Press Rus, V. & Arzenšek, V. (1984): Rad kao sudbina i kao sloboda, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb Savin, K. (1981): »O profesiji«, Sociologija, No.1/2:59-92 Savova, Julieta (1996): »Education and Teacher in Central and Eastern european Countries, 1991-1995«, UNESCO, Warsaw, Poland, Izveštaj Evropskog konsultativnog skupa za Međunarodnu konferenciju o obrazovanju (Ženeva, 30.9.-5.10) Spariosu, T. (1979): »Neka shvatanja deontologije nastavničkog poziva« u Zborniku Savremene koncepcije i perspektive obrazvoanja nastavnika, Pedagoški zavod Vojvodine, Novi Sad Šporar, Ž. (1990): Sociologija profesije, Sociološko društvo Hrvatske, Zagreb Weber, M. (1989): Protestantska etika i duh kapitalizma (drugo izdanje), »Veselin Masleša«, Sarajevo Zvekić, U. (1990). »Parsonsova sociologija profesije« u Sociologija društvene akcije Talkonta Parsonsa, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd Županov, J.& Šporar, Ž. (1986): »Profesija sociolog« u Suvremeno društvo i sociologija, Globus / Odsek za sociologiju Filozofskog fakuteta Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb |