|
Projekat evropskog kulturnog identiteta ozbiljno računa na obrazovanje, za koje znamo da u svom institucionalnom obliku predstavlja evropski, eminentan helenistički izum. Obrazovanje ponovo dobija na značaju, a vera u njegovu čudesnu moć raste. Starim i prosvetiteljskim verovanjima u moć obrazovanja dodaju se nove aleksiterične osobine. Vlada snažno predubeđenje da obrazovanje može rešiti ne samo probleme formiranja i razvoja ličnosti nego i probleme koji se odnose na promene i razvoj društva. Osim prosvetiteljskog predubeđenja po kome »nas je vaspitanje učinilo onim što smo« (Helvecije) savremenom Evropom se širi novo predubeđenje koje polazi od toga da bi bez evropskog pedagoškog obrasca kulturni identitet Evrope bio mrtvorođen, ili, da se »zajednička kultura može roditi iz zajedničkog obrazovanja«, odnosno da »bez zajedničkog obrazovanja, ona ne može nikako da postoji« (Minc, 1989:202). Suprotno starim prosvetiteljskim i novim demokratskim predubeđenjima u samoj praksi je paradoksalno stanje. Naime, obrazovanje je i dalje glavna briga svake evropske države za sebe, i zato je »crna rupa« Unije. Pored zemljoradnje, koja zavisi od tradicije i starih struktura koje se ne mogu po želji i brzo menjati, školstvo je nesumnjivo područje gde su razlike među evropskim nacijama najveće i gde će se najduže održati. »Prosto je neverovatna raznolikost programa, pedagoških metoda i rasporeda nastave u školskim sistemima. To je pravi kaleidoskop« (Domenak, 1991:76,112). Najpreči zadatak demokratskog i liberalnog obrazovanja u etnički fungiranim evropskim kulturama bio bi doprinos obrazovanja uspostavljanju konjuktivnih međuetničkih odnosa, odnosno njegova pomoć da se disjunktivni odnosi svedu u kompeticijske okvire. Ne slučajno, Savet Evrope ogromne nade polaže upravo u irenički zadatak obrazovanja, vaspitanje za mir, edukativnu utopiju o nenasilnosti koja spada u politiku sazdanu na pacifikaciji sveta. Ireničko obrazovanje dobija zadatak da promeni filozofski i teorijski uvid, star koliko i Aristotel, po kome je mir cilj koji je inherentan ratu. Evropa je u oba svetska rata dovedena u poziciju Starog Rima odlučnog da Kartaginu razori. Pod modernim okolnostima eksterminacije razornog oružja Evropa se nakon prvog svetskog rata vratila totalnom uništenju (ne pravljenju razlike između civilnih i vojnih objekata: bombardovanju »otvorenih« gradova, ubijanju civila, genocidu, depopuliranju, etničkom »čišćenju«) kakvo je poznato još jedino Starom svetu, a koje je do detalja opisano u Bibliji. Ako bi Evropa to pokušala uraditi i treći put, čovečanstva neće biti. U uslovima regresije totalno vođenog rata, totalnog uništenja ili eksterminacije, gubimo pravo da na mir gledamo kao na cilj inherentan ratu. To još uvek ne znači da trebamo naivno verovati kako nasilja više neće biti. Nakon hladnoratovske radikalne promene suštine samog rata, kada je izgledalo da najbolju garanciju mira predstavlja hladnoratovsko takmičenje u naoružavanju, Evropa ulazi u »eru transpolitike«, a to znači terora, ucena, talaca, spazmodične erupcije nasilja, elektivne smrti itd. »Svi smo mi taoci, svi smo mi teroristi«, rezignirano opominje Žan Bodrijar (Bodrijar, 1991:34). Na putu smo da obrazovanje sve više smeštamo u kulturni i politički prostor Unije, tako da ga sve manje ostaje u nacionalnim zabranima etno-društava. Na mesto starih obrazovnih paradigmi koje se zasnivaju na domaćim ili, što je još određenije, etno-vernakularnim individualnostima, lokalnim etničkim vrednostima i drugim folklornim određenjima, na scenu stupaju novi obrazovni obrasci koji polaze od međunarodnih, evropskih, globalnih i pluralističkih sadržaja. Učestali su pozivi da se u odnosu na ograničena nacionalna određenja prihvati zajednički evropski kulturni prostor kao uzvišenija sudbina. Prihvatanje evropskog kulturnog prostora kao uzvišenije sudbine predstavlja svojevrsnu vokaciju (lat. vocatio, pozivati na, imati sklonost, posedovati dar) kojom kulturne posebnosti treba da daju snagu univerzalnom. Pozivanje evropskih kultura na univerzalno predstavlja negaciju nacionalnog identiteta, »istosti« po kojoj se do opšteg dolazi idući od posebnog kao uopštenog. Pozivanje na univerzalno isključuje dilemu, fatalno »ili-ili«: ili je Nemačka evropska ili je Evropa Nemačka. Upravo zbog pozivanja na vrednosti univerzalizma evropski kulturni prostor se ne može svoditi kako na Uniju tako ni na ma koju nacionalnu državu. Ako njega prihvatimo kao temeljni integrativni princip, primenljiv na sve pripadnike društva, u evropskom kulturnom prostoru će se i dalje razvijati kulture sposobne da daju snagu univerzalnom. One neće izgledati toliko specifične i posebne, nego potpuno prihvatljive, čime se obezbeđuje da je ponašanje svih standardizovano, predvidivo i, zapravo, uredno, uređeno ili civilizovano. Evropski kulturni prostor pretpostavlja, kao što smo rekli, razvijanje konjunktivnih odnosa, odnosa koji počivaju na saradnji, koji uvode ličnost i skup ličnosti »u polje privlačnosti Drugog«. Nasuprot njemu, etnocentrizam, koji počiva na odnosu »mi i oni«, sa nacionalnim identitetima, predstavlja neopravdano nastojanje da se vrednosti društva kome pripadamo uzdignu na nivo univerzalnih vrednosti. Etnocentrizam zavarava, opčinjava i, na način političke opscenosti, nacionalistički angažuje. »Etnocentrist je, moglo bi se reći, prirodna karikatura univerzalnosti; težeći ka opštem, on polazi od posebnog, koje zatim teži da uopšti...« (Todorov, 1994:19). Ukoliko se evropski kulturni identitet odnosi na unutrašnju »istost« (lat. idem /nl. identitas), na suverenitet kao svoje nacionalno ja, »alter idem« subevropske nacionalne kulture, i takav kulturni identitet bi odisao »evropskim nacionalnim osećanjima« tipa »amerikanizma«. Zajednica se više ne bi opažala kao »ličnost koju čine ličnosti«, kao zajednica koja spaja ljude, već kao monolitna gromada koja sjedinjuje države. Suverenitet, koji je već odavno za velike narode nešto apstraktno, postao bi važan. U prednacionalnim društvima evropski kulturni identitet je mogao počivati jedino na elementu koji zovemo »visoka kultura«. Da li u njoj, na koju, uostalom, najpre i pomisli tradicionalno obrazovan čovek, treba tražiti najznačajniji element savremenog evropskog kulturnog identiteta? Pozitivan odgovor je uslovljen time da »visoku kulturu«, koju bismo mogli odrediti kao kulturu koja omogućava »komunikaciju nezavisno od konteksta« (Ernest Gelner), svi dele i u njoj svi učestvuju. Tada bi i Evropu mogli definisati kao etnički pluralističko društvo koje obuhvata sve one koji prihvataju »visoku kulturu«. Ili bi, držeći se posebnog kulturnog koncepta, elemente kulturnog identiteta trebali tražiti u nekoj istorijski određenijoj Evropi, poput Evrope Karla Velikog ili, danas u nekim kulturnim krugovima mnogohvaljenog austro-ugarskog, bečkog koncepta, odnosno »Mittel-Europe«? Ili, treba težiti nekom drugom, verskom ili ideološkom konceptu. Zašto elemente evropskog kulturnog identiteta ne tražimo u dvestogodišnjoj istoriji država-nacija koje, suprotno svim drugim nedostajućim konceptima, ne oskudevaju u elementima identiteta? Ulogu zajedničkog etnonacionalnog kulturnog identiteta, koji čini temelj jedinstva i saradnje, najčešće su imali jezik, istorijsko ime, verovanje ili mit o zajedničkim precima, odnosno mit o »zajedničkim korenima«, istorijsko sećanje i vezivanje za određenu teritoriju. Činjenica da Evropa ne raspolaže tolikim brojem zajedničkih elemenata navodi na pomisao da bi vlastiti identitet mogla tražiti u iskustvu sličnom etničkim i nacionalnim grupama koje je čine. Šta Evropu u tome sprečava? »Evropske nacije su bolesne, sama Evropa je, kažu, u krizi«, tako je rekao Huserl u svom poznatom predavanju u Beču maja 1935. Ni danas, na kraju veka, ove reči nisu izgubile nimalo od svoje istinitosti; bar je to veoma rasprostranjeno mišljenje. Obuhvata li reč »kriza« celo društvo, označavamo li njome mnoge, raznovrsne pojave u različitim sferama; ili je »kriza« nesvodljivi strukturni momenat same »conditio humana«, nužna faza svakog mogućeg razvoja; ili je stanje u kojem se nalazi samo naše današnje, moderno društvo? I ako danas, u stvari, živimo u sveobuhvatnoj krizi, da li je onda reč o normalnoj fazi u razvitku koja se stalno vraća? Ili je to onaj poslednji, odlučujući, kritički trenutak u kojem je dalja egzistencija našeg oblika društva, naše kultura, naših vrednosti dovedena u pitanje, kako o reči »kriza« kaže Kšištof Mihalski, priređivač čuvenog zbornika o krizi (Mihalski, 1987). Na evropski kulturni identitet ne treba gledati ne samo očima etnocentriste, nego ni očima anacionaliste i mundijaliste. Videli smo kakva je priroda etnocentrizama i zašto u njemu ne nalazimo element evropskog identiteta, a kako stvari stoji sa anacionalistima i mundijalistima? »Uspostavljanju evropskog kulturnog identiteta ne smeta potvrđivanje francuskog identiteta, već njegovo slabljenje i njegova folklorizacija mogu da dovedu do rastvaranja evropskog identiteta u kosmopolitskoj magmi« (Domenak, 1991:140). Ako francuski kulturni identitet daje snagu univerzalnom, što je neosporno, onda je uspostavljanje evropskog kulturnog identiteta potvrđivanje francuskog i svakog drugog etničkog identiteta. Slabljenje francuskog identiteta, bilo kroz etnocentrizam, bilo kroz mundijalizam, štetio bi kako vlastitom, tako i evropskom kulturnom identitetu. Slično je i sa folklorizmom u kome veliki narodi vide realnu opasnost. »Braneći se na folkloran način samo tonemo u entropijsku supu koju nam je obećao Levi-Stros i koju nam već kuvaju preduzetnici i tehnokrati«. (Domenak, 1991:141). Posebno pitanje evropskog kulturnog identiteta predstavlja kulturna elita, bez koje nema »visoke kulture«. Ako uzmemo da je adekvatna vremenska jedinica za ljudsku istoriju »ljudski vek«, onih trideset godina koje u proseku dele dve ljudske generacije, onda ni jedna velika kultura (staroegipatska, hinduistička, kineska, evropska) nema više od trista generacija. Postoji li kulturna elita Evrope ili je sa smrću Žan-Pol Sartra nestala, kao što neki sude o duhu našeg vremena? Hroničari starih stabilnih kultura pričaju o talasima, koji traju najviše tri stotine godina (deset generacija). Evropa nije bez elite, ali savremena elita Evrope, zapravo, nije njena kulturna elita. Evropa nakon dva totalna rata i sloma dve totalitarne ideologije, naime, nije ostala samo bez političke elite, nego i bez kulturne elite, što joj otežava traganje za kulturnim identitetom. U ovom trenutku Evropa svoj politički slom (fašizam i boljševizam) pokušava preživeti kao kultura, kako na Međunarodnom simpozijumu o evropskom kulturnom identitetu (Pariz, januar 1988.g.) bez uvijanja opisuje belgijski profesor P. Merten. Sve češće se ponavlja apokrifna rečenica Žana Monea: »Ako bi trebalo ponovo da počnemo, počeo bih od kulture«. U savremenoj Evropi vladajuću elitu ne čine filozofi i književnici nego preduzetnici i tehnokrati koji veruju da se kultura može proizvoditi kao što se prave automobili ili kao što se usklađuju tehnologije. U Davosu se ne vode razgovori tipa Hajdeger - Kasirer nego preduzetnici transnacionalnih kompanija i predstavnici vlada. Jedino za preduzetnike i tehnokrate propadanje starih kulturnih paradigmi, etničkog i nacionalnog identiteta, dobija karakter željenih promena. Sasvim neuticajna, kulturna elita na to nije spremna. Preduzetnici i tehnokrate razaranje pretvaraju u unosne šanse za ponovni razvoj i obnovu; i samo njima dezintegracije deluju kao mobilizatorska i integralna snaga. Ono za čime su žudeli predstavnici tradicionalne (etničke) elite - a što možemo definisati kao dugotrajnu i sigurnu stabilnost - za savremenu elitu predstavlja sablast koja je stalno progoni. Za nju je meliorizam (promenom na bolje), koji predstavlja »dijaboličku« moć menjanja, princip postojanja. Izvan oblasti tehnokratije, u Evropi više nema društvenih projekata usmerenih na budućnost (Agneš Heler). A u vreme meliorističke groznice, kada društva poprimaju fluidnu i otvorenu formu, na drugoj, mračnoj i političkoj svakodnevnici, nevidljivoj strani Evrope, balkanske narode potresaju nacionalizam, šovinizam, etnocentrizam i ksenofobija. Dok veliki evropski narodi strahuju od provincijalizma i folklorizacije, balkanske narode, koji su svi redom mali narodi, zahvata etnička agresivnost, strast etnocentrizma i ksenofobija. Mali narod, beznačajan, ili malo značajan kao država i kulutra, »vredi što vredi samo sa svojim rasnim osobinama, sa svojom rasnom a ne kulturnom individualnošću«, pisala je Isidora Sekulić davne 1932.g. »Još, ta vrednost ostaje lokalizovana, ne prelazi u interesne funkcije sveta, jer mali narod živi, tako da se izrazimo, u međunarodnoj samoći. U samoći se, doduše, stiču znatni kvaliteti; ali u istoj toj samoći se i gube kvaliteti, i često i oni urođeni. Samoća više čuva rasu nego što razvija državu i kulturu« (Sekulić, 1966:124-125). Ulaskom u Evropsku Uniju balkanski narodi se nadaju da više neće živeti jednostavnim, tako da kažemo lokalnim životom, neće trpeti »međunarondu samoću«. Velike narode Evrope na to isto tera stah od njihove balkanizacije, strah od provincijalizma i folklorizacije. Balkan je »fraktalni objekt« Evrope, koji traga za vlastitim državnim granicama i svojim kulturama, a za Evropu su one (unutrašnja teritorija), kao i suverenitet, odavno nešto apstraktno. Jednom pređene granice - zauvek su ukinute granice. Znači li to da su ukidanjem državnih (unutrašnjih) granica ukinute sve druge granice? Uklanjanjem državno-etničkih granica pojačava se razmena dobara i ljudi, ali ne obavezno i razmena duha, upozoravaju dobri poznavaoci sadašnjih prilika. »Razmena ideja više ne prati razmenu roba«, zaključuje direktor Francusko-nemačkog instituta u Ludvigsburgu. U težnji za ostvarenjem zajedničke kulture, evropske razlike u kulturi mogu okrenuti u sasvim drugom pravcu, tj. ne u pravcu sklonosti i dara za univerzalno nego u pravcu fatalne strategije, zloduha etnoevropskog identiteta. Ova strategija bi predstavljala neku vrstu izvezene Američke revolucije, a dovela bi do »amerikanizacije« evropskog kulturnog identiteta. NJen politički cilj ne bi bio stvaranje otvorenog »evropskog građanskog društva«, nego zatvorene »evropske države«, evropske »etno-države«, Sjedinjenih Država Evrope (USE). Ne treba zaboraviti da strategija često nije delo stratega, nego je određena, uslovljena, nadmašena razvojem društva. Ali, Žan Bodrijar upozorava da »činioci napretka nisu ni moralnost ni sistem pozitivnih vrednosti jednog društva, već su to njegova nemoralnost i njegov porok« (Bodrijar, 1991:62). U ovom trenutku Evropa ima više strategija svog jedinstva. Tradicija i stare strukture nisu ostale bez uticaja. »Nemačka strategija je, naravno, krenula starim tragom Mittel-Europe. Najbolju kočnicu za to skretanje predstavljalo bi pomaljanje jednog evropskog građanskog društva dovoljno dinamičkog da prevaziđe razvoj tog i tog državnog društva« (Minc, 1989:211). Takva Evropa bi bila plod konvergencije evropskih kultura, a nikako rezultat njihovog spajanja ili stapanja (melting pot), tj. evropska kultura se ne sastoji od pojedinih kultura, već izražava zbir međuodnosa, odnosa unutar kojih se te kulture nalaze. Nasuprot takvoj strategiji nalazi se strategija »evropskog državnog društva«. Ona se ostvaruje prolazeći tri nivoa: osnovni, srednji i viši. Osnovni nivo se odnosi na zahteve kooperativnosti, srednji traži prilagođavanje odnosno privikavanje na druge, a viši na stapanje ili povezivanje u jedno, tj. uspostavljanje »evropskog državnog društva«. Evropska »etnodržava« tada postupa na isti način na koji su postupale Sjedinjene Američke Države - mobiliše svoje podanike tako što ih pretvara u ravnopravne građane, tako da Nemci, Francuzi, Španci, Italijani i svi drugi zajedno kao građani uživaju »krajnje prijatnu jednakost« (lovely equality). Primera za takvu strategiju ima na pretek ali se svi odnose na obnavljanje ili stvaranje nacionalne države kao osnovnog elementa nacionalnog identiteta. Najbolji primeri za to su Francuska revolucija, Velika Britanija, Poljska, Srbija, SAD, Turska i tome slično. Pitanje države se ponovo javlja kao najznačajniji element evropskog identiteta. Takva etatistička implozija evropskog društva ne bi doprinela, nego bi sasvim onemogućila uspostavljanje njegovog kulturnog identiteta. Nacionalna istorija Evrope bi se na globalanom nivou ponovila. Pitanje najznačajnijeg elementa evropskog identiteta prividno bi bilo rešeno: Sjedinjene Evropske Države (USE) kao država činila bi polazište evropskog identiteta. No, sve to kao da je slutio Žan Mone: »Mi ne sjedinjujemo države, mi spajamo ljude«. Strategija konvergencije evropskih kultura, pored konjunktivnih odnosa, mora ozbiljno računati i na disjunktivne odnose između kulturnih zajednica i, pre svega,etničkih grupa. Disjunktivni odnosi se dele na kompeticije (takmičenje) i konflikte (sporove), borbu kao najviši stepen disjunktivnih odnosa. Radi predupređivanja negativnih uticaja etničkih i nacionalnih struktura, strategija konvergencije polazi od toga da buduću Evropu treba pretvoriti u veliki broj provincija i »metanaciju«, tako da čini »veliki prostor« sa razbijenim legitimitetom hijerarhijskog nacionalnog suvereniteta. Zadatak vaspitanja i obrazovanja je da protežiranjem ireničkih vrednosti konflikte i sukobe (revolucije, reakcije i ratove) dovede na nivo osmišljavanja, da sami nude smisao, tako da se izbegne totalitarizam, destrukcija ili neko drugo »regresivno ludilo«. Drugo, ne treba zaboraviti da i samo masovno obrazovanje spada u istorijski inventar elemenata evropskog kulturnog identiteta. Humanizam, renesansa, reformacija, naučni racionalizam, liberalna misao, industrijska revolucija, romantizam i socijalističko učenje - mada raznolike i čak, u krajnjoj liniji, protivurečne evropske baštine - obrazovanjem čine osnovne pretpostavke kulturnog identiteta Evrope. Stratezi ujedinjene Evrope su, kao što smo videli, saglasni: »Zajednička kultura se može roditi iz zajedničkog obrazovanja; bez zajedničkog obrazovanja, ona ne može nikako da postoji. Otuda zahtev za evropskim pedagoškim obrascem, koji, između ostalog, pretpostavlja iste programe, planske razmene, začetke evropskog univerzitetskog sistema« (Minc, 1989:202). S druge strane, kako stratezi, tako i njihovi kritičari priznaju da »evropski pedagoški obrazac« nije »nimalo napredovao«, te da se do evropskog kulturnog identiteta preko nacionalno fungiranog obrazovanja može veoma teško doći. Evropski identitet počiva na kulturama - on nije kultura. Evropa će biti plod konvergencije evropskih kultura, a nikako rezultat njihovog spajanja, ističe veliki broj evropskih intelektualaca. Kao što modernizatorima školstva u čitavom svetu nije uspelo ponoviti prvobitni uspeh u obrazovanju masa, tako se sada sumnja da se putem »evropskog pedagoškog obrasca« može dospeti do evropskog kulturnog identiteta. »Evropa obrazovanja« je postojala u onoj meri u kojoj je - polazeći od »visoke kulture« i nacionalnih kultura - davala snagu univerzalnom, civilizacijski doprinosila razvojnim tokovima moderne istorije sveta, a posebno njegovom privrednom rastu. »Evropa obrazovanja« (renesansna i humanistička, liberalna i demokratska, naučna i tehnološka) označila je jedan novi odnos prema vremenu, pronašla istorijsku svest koja je srušila stara shvatanja o svetu i time doprinela pobedi ideje da ljudski poredak stvari, zasnovan na promeni, dođe na mesto kosmološkog i teološkog poretka zasnovanog na hijerarhiji bića. Nacija je posledica razvoja takve svesti: »Pojam nacije se pojavio kada su prosvetiteljstvo i revolucija razbili legitimitet hijerarhijskog dinastičkog kraljevstva koje vlada po milosti božjoj« (B. Anderson, 1983:18). Nacija predstavlja legalizaciju političke moći u novonastaloj sekularnoj eri, moći putem koje se čitavo stanovništvo, odnosno građani mobilišu za masovnu proizvodnju u industriji ili za borbu koja dobija karakter totalnog rata. U postindustrijskom društvu takva mobilizacija gubi na značaju, a samim tim ni nacija više ne može predstavljati legalizaciju političke moći. Na razvalinama nacionalnog identiteta postindustrijsko društvo traga za vlastitim identitetom. Postnacionalnoj Evropi nije toliko do sadržine promena, koliko do vrtoglave brzine kojom bi promene trebalo da se ređaju. Savremenu Evropu je zahvatilo pluralističko ludilo promena. Evropa živi u stalnom strahu da su te promene spore, što ostavlja osećaj nesigurnosti i straha od zaostajanja za Amerikom i Japanom. Strah od neučestvovanja, parcijalnosti i marginalizacije, lokalnog i folklorističkog, nestandardnog i maloserijskog tera narode Evrope na ujedinjenje. Sledstveno, nije reč o tome da ništa više nije izvesno ili utvrđeno i da će sve novo za tren oka postati zastarelo. Svaku smetnju, bez ostatka, treba otkloniti kako bismo na životni položaj, na međusobne odnose gledali »trezvenim očima«, bez predubeđenja. Skriveni cilj, obscenost edukovanja leži u njegovoj ulozi u pripremanju za promene. Sve zaobilaznice - državne granice, ostaci nacionalnih kultura, bljutavi prevodi na nacionalne jezike, nacionalna istorija - moraju nestati pred najezdom novog odnosa prema vremenu, novih vrednosti, potreba i normi. Umesto etnički obojene kulture, Evropa traga za »multikulturalnom Evropom«, »engleskim kao eminentno evropskim jezikom«, »prvom i pravom evropskom istorijom«. Postnacionalno edukovana Evropa zahteva da se iz istorije njenih naroda izbriše sve što smeta političkom jedinstvu. Identiteta nema bez sećanja (istorije), a zaborav koji zamenjuje sećanje ne može nadomestiti funkciju identiteta. Ono što čitamo u školskim udžbenicima je zapanjujuće - sve odiše nacionalnim osećanjima, žale se analitičari istorijskih sadržaja. Pitamo se da li se isključuju nacionalna istorija i istorija Evrope? Poznato je da još niko nije pokušao da sopstvenu istoriju zameni istorijom Evrope. »Kada mladi Evropljani budu smatrali 1914-1918. za građanski rat, kao što Španci misle o sopstvenom građanskom ratu, Evropa će napredovati više negoli u pet godina zajedničkog tržišta« (Minc, 1989:202). Po predviđanju Edgara Morena, Evropa će se istovremeno pretvoriti u veliki broj provincija i u metanaciju. »Vreme malih nacija je prošlo« (Lotar Gruhman) isto tako kao što je prošlo i vreme kolonijalnih sila. Svet se deli u nekoliko »metadržava«, u nekoliko »velikih prostora« sastavljenih od »saveza pomoćnih naroda«. Oni su bez privrede, politike i vojske, sastavljene od velikog broja regija i provincija (Ekmečić, 1996:274-331). Strategija ujedinjenja Evrope je veoma stara. Kondorse je sanjao da će pomoću »jednog opšteg jezika« omogućiti ljudima da »žive jednu jedinu celinu i da će težiti jednom jedinom cilju«. Anri de Sen-Simon je maštao o »svetskoj državi«, predlažući ujedinjenje kao rešenje ratovima izmučene Evrope. Zadatak »pozitivizma«, »jednog istinski univerzalnog učenja«, po Ogistu Kontu, jeste da pomogne kako bi »kroz određeno vreme čovečanstvo predstavljalo jedno jedino društvo« i to tako što bi akcija počela u Francuskoj, »jezgru Čovečanstva«, zemlji »središnjeg naroda«. Savremeni projektanti ujedinjene Evrope i veliki mundijalisti nude novu strategiju Evrope i sveta. Po Ogistu Kontu, »Zapadnjaštvo je samo poslednja priprema za pravo čovečanstvo« (Todorov,1994:36-46). On, kao i današnji tvorci projekta ujedinjene Evrope, veliku važnost pridaje vaspitanju. Preko njega bi došlo do ostvarenja »spontane konvergencije prema normalnom stanju čovečanstva«. »Vaspitanje elite je najprikladnije sredstvo za širenje Zapada po celom svetu zato što ono ima dve dobre strane: brzo deluje, i ne oslanja se na nasilje«, govorio je Ogist Kont (Todorov, 1994:44). Iako evropski pronalazak, nacionalne istorije kao da je bilo ali je sada više nema. Kao spoljna glazura država-nacija, sa njihovim nestankom i sama tamni. Pisci evropskih udžbenika istorije zagovaraju princip selektivnog pamćenja, ili, što je značajnije, filozofski ukazuju na nadolazeći »kraj istorije«. Treba se distancirati i apstrahirati od tradicije, prestati gledati u prošlost, svemu reći: »Zbogom«! Jer nacija, tradicija, običaji, navika, dijalekt, pa čak i nacionalni jezik nisu ništa više »kraj istorije« od kraja proletarijata. U maniru crnog humora, pronicljive i cinične stare Sarajlije, a preko ramena Franca Ferdinanda i Gavrila Principa, namiguju Evropi: »Sve je prolazno samo je ondulacija trajna!«. /Napomena: Za doterivanje kose da bude talasasta (fr. ondulation, talasanje, njihanje, lelujanje, valovito kretanje) u narodnom govoru kaže se »trajna«/. Sve je prolazno, samo je promena trajna! U Evropi je na delu strategija svekolike fragmentacije, prolaznosti i novog zaborava. »Valdhajmovska zaboravnost« - (pojam vezujem za slučaj Kurta Valdhajma, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i predsednika Austrije, za koga se znalo da je bio obaveštajni oficir Vermahta, zadužen za jugoistočni front i optužen kao ratni zločinac zbog progona Jevreja u Grčkoj i Srba na Kozari) - nažalost, ne obazire se ni na kakvu opasnost. »Zaborav istrebljenja postaje deo istrebljenja, jer je to i istrebljenje pamćenja, istorije, društvenog itd.« (Bodrijar, 1991:50). Ako je isterano iz pamćenja - zlo se vraća uvećano! Sve što nam se na ovom prostoru dogodilo u dva, za Evropu svetska, a za nas lokalna, civilna i građanska rata, a što smo pokušali zaboraviti ili ideološki potisnuti, opijeni komunističkom ideologijom, u ovom ratu je dobilo svoj nastavak. Istorija Balkana se za Evropu ponovila kao farsa, a za narode Balkana, posebno Srbe, kao multiplikovana tragedija. Razlika je treći put kobna. U poslednjem etničkom (građanskom, civilnom) ratu uočena je razlika između »etničkog čišćenja« i prošloratovskog ustaškog genocida. U jednom neviđenom propagandnom ratu o srpskom narodu se sudilo iz perspektive Evropske unije kao savremenog Vavilona u kome se gubi doživljaj pripadanja jasno određenoj etničkoj zajednici. U ime »multikulturalnosti« njeni kosmopolitski univerzalisti nastupali su - »valdhajmovski zaboravni« - pod geslom kojim se danas služe samo »metarasisti« (pojam Etjena Balibara): »Mada niko ne može opravdati ustaška istrebljenja Srba u drugom svetskom ratu, izvršenih pod nadzorom fašista i nacista, a niti nedavni egzodus, ipak Hrvatima ne treba osporavati pravo da insistiraju na tome da njihova zemlja ostane etnički hrvatska«. Na vandalske napade neonacističkih bandi na strane radnike u Nemačkoj danas tako reaguju nemački »metarastisti«. Delujući »idiotički« (grč. idiotes, privatni čovek iz nižih slojeva naroda koji nije upućen u državne poslove i koji nema u njima učešća), dakle, ispod praga svesnog političkog angažovanja, oni po pravilu sprovode »rasijalistički« (pojam Cvetana Todorova) politički program. Naime, oni se kriju u senci formalne demokratije i scijentizma. Na našu žalost, stratezi »novog svetskog poretka« - verovatno zato što su u strahu od Rusa »velike oči« - su slično reagovali na zahteve Srba u bivšoj Jugoslaviji. Evo dokaza za ovu tvrdnju. Odobravanjem programa da Hrvatska ostane »etnički hrvatska« opravdani su istovremeno i svi ustaški zločini u vreme fašizma, a ustaše su prebačene u tabor antifašista. Ponovo ohrabreni, hrvatski ekstremni nacionalisti, u još većem besu, danas dovršavaju posao koji ustaše nisu mogle dovršiti ni uz pomoć Hitlera. Tako se dogodilo da je pobedila »eurodestra«. Opredelivši se da bude strana u građanskom ratu u Hrvatskoj i Bosni, Evropa je ustaštvo podigla na kvadrat. »Metarasizam« je strategija po kojoj se srpski narod optužuje i etiketira na način na koji je etiketiran i optuživan jevrejski narod u vreme fašizma. Svetsko javno mnenje je pripremano da na Srbe gleda kao na »četnike«. Ali, ne samo »četnici«, i partizani su, mada otovreni antifašisti, time izjednačeni sa gubitnicima u drugom svetskom ratu. Navedeni primer ukazuje na posledice »selektivnog pamćenja« (Niklas Luman), odnosno »valdhajmovske strategije zaborava«. Ovakav odnos javnog mnenja prema srpskom narodu teško je razumeti. NJega je moguće objasniti evropskim ireničkim predubeđenjima da je Evropa »mesto gde rat postaje nemoguć«. Nakon rušenja berlinskog zida Evropa na sebe gleda kao uniju i društveno ustrojstvo koje neće počivati na nasilju već na uzajamnoj samouverenosti (peiden). Takav odnos prema upotrebi sile postojao je, istina samo na unutrašnjem planu, jedino u Grčkom polisu. No, i pored helenističkog običaja da se osuđeni na smrt ne pogubljuju nego se »nagovaraju« da pehar s kukutom sami prinesu ustima - jer je »fizičko primenjivanje nasilja u svim okolnostima bilo nespojivo sa dostojanstvom antičkog građanina« - ni oni u sferi koju mi nazivamo spoljnom politikom i međunarodnim odnosima nisu zazirali od najotvorenijeg i najgrubljeg nasilja (Arent, 7:6). Takvu dvojnu politiku praktikuje aktuelna vlast Sjedinjenih država. Na drugoj strani, građani Evrope su ukidanje homocida (smrtne kazne) doživljavaju kao najveću od svih utopija. Nastalo je uverenje da se mir može sazdati na pacifikaciji sveta. Po uzoru na Grke, Badenterova Komisija Evropske zajednice zadužena za pitanje pravnog priznanja secesije jugoslovenskih republika, tačnije njihovog »razdruživanja«, fizičko nasilje proglašava nespojivim sa dostojanstvom modernog evropskog građanina. Zbog nepristajanja na neprincipijelno vođenje takve spoljne politike, Srbi su prognani, prvo, izvan pravnog i političkog područja, a onda i sa prostora na kome su vekovima živeli. Pretvarani u evropske parije, proglašeni za varvare, njima su upućene Tukididove reči: »Moćni čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju«. Postali su »politički entitet borderline« - granični, posebni slučaj. Odobravanjem secesionizma jugoslovenskih republika, Evropa je doprinela uništavanju izvorne multikulturalnosti najvećeg dela jugoslovenskih naroda, i kao što je na srednjovekovnim kartama Jerusalim stavljen u centar sveta, nazvan »pupak Zemlje«, tako su novinari CNN, svetske informativne imperije, stavili Sarajevo u centar sveta i pretvorili ga u »pupak regresivnog ludila«. Kada pratim ili učestvujem u diskusijama o razornim posledicama takozvane mirotvoračke politike Evropske Unije, iza koje se kriju interesi »nemačke etno-Evrope«, obuzima me snažno, istovremeno ponižavajuće, osećanje déjŕ vu. Postavlja se pitanje hoće li kulturni identitet »Evrope obrazovanja« počivati na neetničkom principu zaborava ili na etičkom principu praštanja? Pravo na zaborav nema pedagošku legitimnost; na pravu praštanja kao posebnoj vrsti moralne odgovornosti moguće je graditi politički legitimitet i kulturni identitet Evrope. Na spoljašnjem planu Evropa gubi svetsko značenje. Naime, do sredine ovog veka sve što se događalo u Evropi dobijalo je karakter svetskog zbivanja: evropski etnički ratovi su postajali svetski ratovi, a evropska moda svetska moda. Uticaj Evrope u svetu se smanjuje, a njen sjaj tamni. Centri svetskog događanja pomeraju se izvan Evrope. Na unutrašnjem planu, zamorena velikim raspravama o opštim idejama, okreće leđa humanizmu, liberalizmu i socijalističkoj misli, socijalim revolucijama; doktrine proglašava prevaziđenim, ideologije nepoželjnim, revolucije tragičnim, tako da u njoj vlada klima sumnji, klonulosti, cinizma i nihilizma. Misao o opštem gubi na značaju, a sve stvari i odnosi potpadaju pod princip efemerizacije: sve gubi identitet i ničemu se ne ostavlja vreme da očvrsne. Evropa je u krizi, sveobuhvatnoj krizi; a njen svetski značaj upozorava da živimo na početku krize svetskih razmera, koja bi lako mogla da postane najužasnija od svih u dosadašnjoj istoriji čovečanstva. Čini se da je ovaj rasprostranjeni strah opravdan. Ali strah je loš savetodavac. Kriza je dijagnoza za moguću fulguraciju (lat. fulguratio, sevanje munje) njene kulture, za prelazak sa zakonitosti jednog stepena organizacije na zakonitosti jednog prethodno nepostojećeg sloja spajanjem specifičnog sistema u jedan obuhvatniji sistem (fon Vajczeker). Evropa krizu doživljava kao svoju suštinu. Ni u jednoj visokoj kulturi nije bilo političke stabilnosti koja je trajala duže od nekoliko stotina godina te je ne treba očekivati ni u Evropi. Literatura: Arent, Hana (1991): O revoluciji - odbrana javne slobode, Filip Višnjić, Beograd Anderson, B. (1983): Imagined communities. Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, Verso, London Bodrijar, Ž. (1991): Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad Bodrijar, Ž. (1991): Fatalne strtegije, Književna zajednica, Novi Sad Domenak, Ž-M. (1991): Evropa: kulturni izazov, Biblioteka XX vek, Beograd Ekmečić, M. (1996): »Susret civilizacija i srpski odnosi prema Evropi«, Letopis Matice srpske, februar-mart 1996., Novi Sad Mihalski, K. (ed.) (1987): O krizi, Književna zajednica,Novi Sad Minc, A. (1989): Velika iluzija, Radionica SIC, Beograd Sekulić, Isidora (1966): Analitički trenutci, Matica srpska, Novi Sad Todorov, C. (1994): Mi i Drugi, Biblioteka XX vek, Beograd |