eseji

1, 2, 3 ... test, test ... da li me čujete?
1, 2, 3 ... test, test ... ovo je moja životna priča ...
  Sedim u kokpitu aviona, koji krstari na visini od 12 000 m. iznad površine zemlje u, meni, nepoznatom pravcu, ka samo jednom odredištu. Pokušaću ako mi to vreme dozvoli, da vam ispričam svoju priču. Pričaću je vama, kako bi shvatili da nisam ja kriv.
  Čak i ako me ne čujete sada, čućete me vrlo brzo. 25 godina moga života će se uskoro u vidu miliona malih iskri elektriciteta prostirati u metrima dugim smotuljcima žice crne kutije ovog aviona.
1, 2, 3 ... test, test ... da li me čujete?
  Ovo je moja poslednja karta u jednom pravcu. Ovo je moja životna priča...
  Na insturument tabli sam poredjao 4 mini bočice Džoni Vokera. Svaku za po jednu godinu rada. Svaku za po jedan plod tog rada. Svaku za po jedan motor na ovom avionu koji će me, kada goriva nestane, poslati u smrt.
  Moje ime je Marko Polo. U sirotištu, u kome sam odrastao, bio je običaj da se svoj bezimenoj deci dodeljuju imena slavnih ljudi. Na taj način starešine su želele da ukažu na to sa kolikim optimizmom posmatraju svoje štićenike. Da nam pokažu da se treba, za života, boriti za što veći uspeh, bogatstvo i ime. Većina je od svega toga dobila samo velika slova u čitulji. Za moj 12. rodjendan dobio sam člansku kartu gradske biblioteke. Bila je stara, pomalo iskrzana i uprljana po poledjini i glasila je na ime nekog Čarlsa Meja. Nije bilo fotografije. Starešine su mislile da je poklon idealan, čak su pokušale da me ubede da je to magična kreditna kartica, za igru koju su nam smislili, kako bi nam objasnili još jedno čudo modernog sveta koji nas okružuje. ¨Kredit će vam omogućiti da imate sve ono o čemu ste sanjali, a za šta nikada niste imali novca¨, govorili bi nam. Ova moja kreditna kartica ipak nije imala takvu ulogu. Pristojno sam se zahvalio na poklonu, istrpeo sva, više rutinska no iskrena čestitanja i izašao napolje. Biblioteku sam lako pronašao, verovatno zato što se nalazila samo jedan blok južnije. Gospodja na prijavnici mi je gotovo mehanički rekla da ostavim karticu pored pulta, za kojim je sedela, i predjem u odeljak za čitanje. Sa istom me je rečenicom dočekivala i narednih 8 godina koliko sam dolazio. Čitanjem sam ispunjavao gotovo svaki trenutak, za mene potpuno novog života. Polako odbacujući drugu tematiku, a zadržavajući se na hemiji, shvatio sam da velikih geografskih otkrića sa moje strane neće biti, kako su to očigledno zamišljale starešine mog prihvatilišta. Kada sam napunio 20 godina, vojska me je zaposlila kao čistača u jednom razvojnom centru. Radio sam u sektoru za snažna ubojita oružija. I kao što to obično biva, uvek sam bio u toku svih istraživanja, iako baš i nisam gurao nos tamo gde mu mesto nije bilo. Posle nekih tri meseca po prvi put su to i shvatili. Ubrzo su me, verovatno iz straha, unapredili u asistenta na hemiskim istraživanjima na zaostalom projektu ¨B7¨, ubojite vodonične bombe, koja je po zamisli svog prvog projektanta mogla da parira čuvenim bombama bačenim na Japan. Poveren mi zadatak, postajao mi je sve više i više opsesija. Četiri godine sam bio u potpunosti opsednut tonama kompresovanih hemikalija koje seju smrt po nečijoj odluci. Ta opsesija me je užasavala. Ali moji su apetiti neobuzdano rasli, želeo sam da uspem kao nikada pre.
1, 2, 3 ... test, test ... da li me čujete?
1, 2, 3 ... test, test ... ovo je moja životna priča. Ako ste se sada priključili, zamoliću vas da ne ometate druge. Preslušajte priču celu, od početka, ili pročitajte beleške od nekoga ko nije,kao vi zakasnio na čitanje crne kutije. Samo ću vam reći da je ovo moja životna priča i da kako god vam se činilo, ja nisam kriv.
  Prava katastrofa je verovatno počela onda kada je Vlada odobrila moj projekat izgradnje i testiranja probnih verzija svake, od 4 planirane ¨test¨ bombe. Testiranje prve je bilo zakazano za 8 sati ujutro, na dan mog 25. rodjendana, a za lokaciju je izabrano malo ostrvo Kosmoledo na Sejšelima. Poletanje sa Viktorije, kratak let do Kosmoleda, ispuštanje bombe i povratak na Viktoriju. Sve je bilo odlično isplanirano i proračunato i ništa nepredvidjeno se nije moglo dogoditi. Ništa nas nije moglo iznenaditi. Ali ipak jeste. Po planu, tačno 10 sekundi po eksploziji, sve na 100 kvadratnih kilometara velikoj površini Kosmoleda trebalo je da nestane.
  Bomba je bačena.
  Sve zgrade, kuće, vozila, makete, sve životinje i biljke, sve, sve je trebalo da nestane.
  Eksplozija.
  Isto onako kako bi nestao sav korov sa, kamenom, popločanog puta u bašti, kada se po njemu pospe koncetrovana sumporna kiselina.
  Prašina se polako slegla po površini okeana, koji ju je odneo u zaborav. Ta prašina je bila sve što je ostalo od ostrva. Odnesen talasima okeana, Kosmoledo više nije postojao.
1, 2, 3 ... test, test ... da li me čujete?
1, 2, 3 ... test, test ... vi slušate moju životnu priču i kažem vam ja nisam kriv. Ispijam prvu bočicu viskija, ugasio se prvi motor.
  Svi članovi počasne delegacije nemo su napustili sobu za projekcije u opitnom centru na Viktorijanskim ostrvima. Jedino je moj pogled i dalje bio prikovan za prozor i za pečurku dima i vatre koja se, stotinama kilometara daleko još uvek ponosito uzdizala ka oblacima. Još do kraja jutra, preostale 3 bombe su transportovane u glavni grad. Ja sam, sa slatkim osećajem trijumfa, krenuo kući.
1, 2, 3 ... test, test ... samo da vam saopštim da su se upravo ugasila još dva motora.
  Putovao sam prvom klasom, a na aerodromu me je čekala limuzina kojom je trebalo da stignem do svog novog stana. No, ipak sam odlučio da krenem peške. Noć je bila topla, a grad čudnovato tih i smiren. Gotovo nem i prazan. Tačnije, sem limuzine koja me je čekala, nije ni bilo drugih vozila na ulicama. Nije bilo ljudi ni životinja. Nikoga. Prestravljen, ali obuzet osećajem siline, trčeći nastavljam svoj put. Posle nekoliko minuta umor me je sustigao i morao sam da zastanem odmora radi. Nalazio sam se u jednom od onih stambenih kvartova sa visokim zgradama i velikim brojem stanova. Na svim prozorima je igrala ista slika svetlosti. Svi su gledali isti televiziski program.
  Limuzina mi se polako približila iza ledja i parkirala uz trotoar pored mene. Vrata su se otvorila, a duboki muški glas me je ljubazno pozvao da udjem u vozilo. Sem vozača i mene, nikoga drugog nije bilo. Na ekranu portabl televizora, na sivoj podlozi, ispisana velikim belim slovima, stajala je poruka:¨Specijalno obaveštenje, očekujemo ukljičenje iz kabineta predsednika.¨.
  Užurbanim korakom ulazim u glavnu zgradu aerodroma i krećem se ka ulazu 14, sa koga sam malopre izašao.
  Na televizoru se ubrzo pojavila slika predsednika, blago zamagljena, a iza nje kao pozadina stajala je zastava. Iza ove statične sllike, prevedeno na jezik nemih i jezik manjina, išlo je saopštenje iz kabineta predsednika.
  Prolazim kroz prolaz koji je povezivao zgradu aerodroma i avion, ulazim u deo za putnike 2. klase, pa deo za putnike 1. klase, deo za stjuardese i osoblje i konačno stižem do pilotske kabine. Sve glavne funkcije aviona su i dalje bile aktivirane.
  Prijatan glas, tonom nabijenim nekom suludom vizijom naciji je saopštio: ¨Danas u 8 sati ujutru sa lica Zemlje zbrisali smo deo Raja. Danas u 8 sati uveče, na Zemlju, svim našim neprijateljima donosimo deo pakla!¨
  Pritišćem dugme za otpuštanje kočnica i kako to u uputstvu piše, guram veliku polugu u sredini do polovine. Sada mi je još samo preostalo da odvezem avion na pistu i poletim. Sa ovakvim uputstvom, to mi nije bio problem.
1, 2, 3 ... test, test ... da li me čujete? Dužnost mi je da vas informišem da se upravo ugasio i poslednji motor, a moj avion polako počinje sa svojim poslednjim poniranjem. Gledam zvezde, u mraku, kako svetle. Gledam Mesec kako se i dalje uporno trudi da noću izigrava Sunce. Gledam ovu poslednju bočicu Džoni Vokera, koju bi sad trebalo da popijem i gotovo žalim što mi je poslednja. Žalim i zbog toga što se sve ovako završilo, nije mi to bila namera. Žao mi je.
1, 2, 3 ... test, test ... da li me čujete?
1, 2, 3 ... eh, da je samo Čarls Mej bolje čuvao svoje stvari ... 
1, 2, 3 ... test, test ... površina Zemlje mi se sve više i više približava.
1, 2, 3 ... ovo bi bio kraj moje priče  ...

mirko mirković
bgd. , 11.03.2002.