Mene je fotografija privlačila još u osnovnoj školi ali prvi kontakti potiču iz gimnazijskih dana, dok sam sa roditeljima privremeno boravio u Kumanovu, u današnjoj Makedoniji. Tada je bila moda medju djacima da se slike filmskih glumaca preslikavaju kao siluete na staklene ploče - vodenom crnom bojom crtaš negativ na staklu, na suncu kopiraš i tako praviš slike. Znam da sam u to doba precrtavao slike Džeki Kugana i Širli Templ.  
Ali moje pravo drugovanje sa foto-aparatom u stvari počinje nekako istovremeno sa upisom na Ekonomski fakultet, 1937. godine. Te godine, negde u rano proleće, mislim da je bio mart, sreo sam druga iz osnovne škole, Milorada Ćirića, docnije poznatog slikara i karikaturistu, koji se bavio planinarstvom. 
   - Hajde sa nama na Avalu -, predloži mi. Već sam se zanimao za skijanje i planinarenje pa pristanem. U zimu te godine odem na Kopaonik. Kopaonik je bio veoma privlačno mesto za okupljanje svih ljubitelja zimskih sportova, planinarenja i fotografije. Na Kopaoniku sam se upoznao sa Debeljkovićem a naročito dobro sa Ratkom Stefanovićem. U Srpskom planinarskom drustvu je postojala foto-sekcija koju je vodio dr Petar Kostić. U toj sekciji su već bili i Debeljković, Arkadije Stolipin, mislim, i još neki drugi drugovi koji su se od ranije bavili fotografijom. Tako, tu sam napravio prve korake, medju njima naučio osnovne stvari, naročito uz pouke iskusnijih kolega, i tu počeo prvi put da fotografišem i da sam pravim pozitive.  
   U to vreme (oko 1936/37) kupio sam svoj prvi fotografski aparat od jednog Čeha, inženjera Kobličke. Bio je to jedan stari rolejfleks, star kao da je prototip, a sav iskrpljen, izlepljen crnim flasterima, ali, na moju veliku radost, taj aparat je vrlo dobro slikao. Bio je to jedan vrlo rani model, objektiv 4,5 Cajs Tesar (Zeiss Tessar), ali sa njim sam bio veoma zadovoljan jer je pravio vrlo oštre slike. 

Tih godina je ste postali član Foto kluba u Zagrebu?   

U medjuvremenu, dok nismo osnovali foto-klub u Beogradu, ja sam počeo da šaljem svoje fotografije na izložbe preko Foto kluba "Zagreb". A njihov član sam postao zahvaljujući Braniboru Debeljkoviću. Tada sam radio u Državnoj hipotekarnoj banci, u filijali u Zemunu. Debeljković, koga sam upoznao u SPD-u, već je pre toga bio član zagrebačkog kluba, i sugerisao mi da se i ja tamo upišem. Tako sam i uradio i postao sam njihov dopisni član.  
Odlazio sam tamo, jednom je, čini mi se, bila je neka izložba, mislim 1937... 

Kako stoji stvar za drugim fotografskim jezgrima u Srbiji, i Beogradu, pred rat?  

Ne, uistinu ništa od toga, krajem tridesetih godina, nije istinski funkcionisalo. Sve je to bilo više deklarativno i na papiru.  
   Što se tiče foto kluba dr Ace Kostića, stvari stoje ovako: Postojao je taj klub, ali sa njima nije bilo kontakta i to njihovom krivicom. Oni su težili da se izdvajaju, držali se kruto, kao: oni su elita... a sem toga i da nije bilo tako bili bi za nas neupotrebljivi. Bili su isuviše konzervativni. Pa mi smo od takve fotografije pobegli iz Srpskog planirskog društva, i to svakako nismo hteli. Tako, i da su bili otvoreniji, ne bi smo im prišli. Uostalom, posle 1938, za njih se više nije čulo, a mi smo tek tad počeli da rastemo... 

Gde ste se u to vreme snabdevali opremom, fotomaterijalom, literaturom? Da li ste pratili domaću scenu, ko su bili fotografi u to vreme? Da li ste imali informacije šta se na tom planu radi u Hrvatskoj, Sloveniji?   

Bio je jedan Jevrejin u ulici... Uskočkoj, mislim, gde je sad Usuf-ova galerija, koji je prodavao fotomaterijal i opremu. Ja sam se uglavnom kod njega snabdevao. Ne sećam se tačno, ali treba da je na firmi pisalo Mandilović, ili možda Koen, tako nekako?  
*** 
  

PEDESETE...  

Snimao sam - posle petogodišnje pauze - već posle 1946. ali ne tako intenzivno. Učestvovao sam na zatvorenim izložbama našeg foto kluba (Foto klub Beograd), mada to uglavnom jedva da je sačuvano, a ni kataloga tada nije bilo. Moji prvi ozbiljniji radovi nastali su na radnim akcijama, 1950. i 1951. godine...  

Kao fotograf, radili ste paralelno u više tema. Na Vašoj retrospektivnoj izložbi, 1979, pokazalo se da ste oblikovali nekoliko zanimljivih ciklusa. Počeli ste, izgleda, najpre s Beogradom kao temom?   

Da, obnovio sam svoju fotografsku aktivnost, posle oslobodjenja, snimajući beogradske motive, i to najpre tamo gde sam počeo i tridesetšeste, na pristaništu, na Savi. Tamo je uvek imalo šta da se slika, motiva napretek, ladjari, brodovi, deca, pecaroši... jedna od prvih fotografija je onaj dečak koji stoji na ladji... Mislim da je nastala oko četrdeset osme ili tu negde.  
   Zatim, tih godina, odlazio sam u sela oko Beograda, Mali Mokri Lug, Slance, Mirijevo... i dalje, tamo negde iz Avale... A obično je Miša Pavlović, moj klupski kolega, planirao gde će se ići, jer on je imao motorcikl, i onda nas dvojica, zajedno... a kad stignemo na teren, razdvojimo se, svako traži svoje motive. Seljaci me zaustavljaju, pitaju:  
   - Je l to za novine?  
   - Jeste, kažem, i slikam dalje... Gde da im objašnjavam da me zanima umetnost... 

Nekad se u Klubu pripovedalo o zajedničkim odlascima na snimanje. Za Vas znamo da ste zagovornik foto-safarija. Da li ste i Vi, ranih pedesetih godina, učestvovali u zajedničkim ekskurzijama, radi snimanja?   
  
Nisu to bile neke velike ekskurzije, u stvari, odlazilo se u manjim grupama, a obično po dvoje. Zapravo, samo bi zajedno odlazili ali tamo, na terenu, svako je tražio svoje motive. Bili su nam naročito omiljeni vašari, ili seoske svečanosti, npr. svadbe, preslave. Miša je voleo da ide sa mnom.  
   Sećam se da smo negde u proleće 1950, išli u Mali Mokri Lug, radi slikanja. To je tada bilo malo zabačeno selo izvan beogradskog atara. I ja sam tamo snimio neke moje kafanske motive. Mi smo se podelili, razdvojili, Miša je slikao jedno, ja drugo....  
* 
Početkom pedesetih godina Foto klub "Beograd", postaje vodeći u zemlji i organizuje Medjunarodnu izložbu fotografske umetnosti. Prema jednom tekstu objavljenom u Politici, 1952, (polemika sa Skriginom) zna se da ste bili jedan od organizatora te manifestacije?   

Bila je to 1952. godina, prolećni meseci... Tada je bio u izgradnji ceo onaj kompleks zgrada gde su danas bioskop "Beograd", Bezistan, apoteka na uglu... To je u tom trenutku još bila nedovršena gradjevina, možda i pod nekim skelama.  
   Već su bile poslate propozicije za izložbu, stigao je neočekivano veliki broj radova, i sad je trebalo naći odgovarajući prostor za izložbu. Miša Pavlović i Debeljković uoče tu nedovršenu gradjevinu na Terazijama kao zgodan prostor, ako se malo preuredi... i stupe u kontakt sa Mitrom Mitrović, ona je bila žena Milovana Djilasa a inače bog i batina za kulturu. Ona im obezbedi neko grubo platno, ono od koga se prave džakovi. I onda oni oblože tim platnom sve stubove u današnjem Bezistanu, zagrade prostor, umesto zidova, i unutar tog prostora beše priredjena Prva medjunarodna izložba fotografske umetnosti, maja 1952. godine. (...) 

Izložba  je izazvala veliku polemiku u štampi? 

Da! Naime, Žorž Skrigin, koji se tada medju našim fotografima smatrao pravovernim i u fotografskom a i u partijskom smilu, a već je započeo afirmaciju kao filmski režiser, a i sam je u svemu hteo da ima poslednju reč, napisao je kritiku izložbe u kojoj je solio i kadio žiriju koji se, eto, usudio da bira slike a "ne razume tokove fotografije, niti razlikuje šta je vredno a šta ne". Kada se danas čita ta kritika vidi se nepojmljiv konzervativizam... 

U prvoj polovini pedesetih odlazite, službeno, za predstavnika Turističkog saveza Jugoslavije, u Englesku. Da li ste tokom boravka u Londonu ostvarili i neke fotografske kontakte? Uopšte, da li je, i koliko, na Vaš fotografski rad uticala engleska fotografija?   

Postojao je tamo London Camera Club, članarina 20 funti godišnje, a to je mnogo... trećina moje tadašnje plate. Ali, ja sam to platio... i postao član. A klub, nalazio se u jednoj velikoj zgrada od pet spratova u centru Londona, na Mančester-skveru, neposredno iza velike robne kuće. Odlazio sam, sećam se... tamo ima restoran, udobne fotelje, kamin, tipičan britanski klub u koji ulaze samo članovi - ali i Indusa koliko hoćeš... oni vole na tudj račun da žive... ima svega, i kad pitaš šta može da se popije, kao aperitiv, kelner odgovara: - "Ser, ima svega, od viskija do razvijača i fiksira..."  (...) 
* * * 
  
 
ŠEZDESETE 

Krajem pedesetih ja sam trebao da idem u Ministarstvo inostranih poslova da vodim anglosaksonske zemlje. Radio sam još uvek u Investicionoj banci, a generalni direktor se potrudio da mi onemogući prelazak u to Ministarstvo. Zato sam odlučio da napustim Banku i prihvatim ponudu da budem komercijalni direktor, zapravo šef izvoza spoljnotrgovinskog preduzeća "Elektrometal", zadužen za afro-azijske zemlje.  Puno sam putovao i uz kataloge robe koju sam prodavao nosio sam i foto-aparat. Iz tog doba potiču mnoge moje fotografije. Nisam zbog toga zapostavljao svoj posao, dosta sam prodao, ne samo naftarica nego i frižidera, zamrzivača, bele tehnike...  
 Tunis mi se najviše svidjao. Pre svega to je najkulturnija arapska zemlja, mala, a ljudi veoma obrazovani. Mi smo, kao zemlja, bili sa njima u veoma dobrim odnosima.  
   U Maroku, sedeo sam sa dvojicom Jugoslovena, zatim prošetao levo-desno, i slikao, kad jedan Arapin poče da me juri... i oće da me bije što sam mu slikao ženu na ulici. Jedva sam se izvukao. Mnogo zaostao narod, taj marokanski. A pre nego smo otišli tamo, obavestili su nas da je Maroko jedna fina zemlja, oni deluju prosvećenije nego ostali islamski svet. Maroko često nazivaju "ukradeni deo Evrope" jer je sličan i po sastavu zemljišta, i po kulturi, i po svemu. Ipak.... ja zamalo od njih ne dobih batine...  

Poznate su neke Vaše fotografije iz tog razdoblja na kojima ste uspešno spojili dokumentarni, etnografski, dakle folklorni pretekst sadržaja sa idejom eksperimeta. Npr. Arapska fantazija se donekle oslanja na ispitivanje medijskih svojstava fotografije, na sažimanje sugestije pokreta, slično modelu koji je već ranije korišćen u Skoč-kolu (1953).   

Fantazija je neka vrsta utakmice, takmičenja u trci kamila... To se moglo dati i sasvim oštro, svetlosti tamo ima napretek, ali bi se onda izgubila suština. Ja sam ih snimio baš u trenutku starta, pa se vidi da neki već odmiču a drugi tek što su krenuli. Ali namerno sam produžio ekspoziciju da bi dobio utisak pokreta... otud onolika neoštrina na toj slici...  

Mnoge Vaše fotografije su iz Afrike: Kenije, Ugande, Zambije..._ 
 
Zambija... Južna Afrika... išao sam tamo poslom, a i sam, kao turista. U Zambiju sam išao specijalno u foto-safari, posebna tura radi turista koji se bave fotografijom. Hotel je bio nešto pre vodopada. Bio sam sam u sobi, put je naporan pa odlučim da ipak malo prilegnem, da se odmorim. Legnem, i šta vidim: plafon se zeleni, vrvi od skakavaca. Brže-bolje izadjem, i požalim se na recepciji, neću da spavam tamo, još će skakavci da mi uskaču u usta. Ali oni kažu: - Ne brinite se, oni tako stoje ne pokreću se danima, čekaju mušice. - Vidim, nema druge nego da se prilagodim. Vratim se u sobu, temeljno pregledam da nema još i neka zmija u krevetu, zatim legnem i, po onoj vrućini - pokrijem se preko glave!... (...)  
* * * 
 
SEDAMDESETE   

Sudeći po zapisima na kutijama Vaših dijapozitiva (Tunis 1975, zatim iste godine Iran, Jordan, Sirija, Liban, Irak, Grčka, Hilandar...), i sredina sedamdesetih Vam je bila poslovno plodna, i bogata putovanjima?   

U proleće 1975, opet odoh na službeni put u Afriku, ovoga puta u Tunis. Tamo smo prodavali belu tehniku, a i zidali nešto. Hotel u kome sam odseo hvalili su do neba zbog neobične arhitekture - zgrada je bila konusna, dole uska a kako ide u nebo sve šira, slikao sam ga. Kad se gleda izdalje stiče se utisak da će da padne na jednu stranu, levo ili desno, svejedno. Molio sam boga da me smeste negde u sredinu, ali, kao za inat, dobijem sobu pri vrhu zgrade, pa još na jednom od onih isturenih krila, na samom špicu, na ćošku. Kad pridjem prozoru ispod mene nema ništa, samo vazduh, provalija. Ne znam kako sam zaspao, sve u strahu da soba ne padne... (...) 
A to sa turistima je obično ovako bivalo: dodjemo u neko mesto, oni svi zaglave u hotelsku baštu, piju pivo, a ja zapucam pa po gradu. Posle, kad podjemo iz grada, oni me pitaju šta je imalo da se vidi? A autobus već odmiče iz tog mesta... Ja sam stalno lutao, lutao svuda...  
   

OSAMDESETE  

Pariz sam prvi put fotografisao 1948. godine. Od tada, pa do mog poslednjeg boravka u tom gradu, mislim negde 1987. godine, boravio sam tamo bar trideset puta, ako ne i više. I uvek sam fotografisao. Tokom pedesetih godina je to bio jedan drugačiji grad... Hale, Latinski kvart, one stare uličice.... a onda je vremenom nešto od toga nestajalo, ti motivi starog Pariza su se gubili i ustupali mesto novim vizurama, a sa njima je izgleda evoluirao i moj pogled na taj grad. U jednom periodu sam pomalo bio zasićen svim tim novotarijama, je l da. Ali odlazio sam tamo, obilazio izložbe, muzeje, kupovao fotomonografije... Negde početkom osamdesetih otkrio sam potpuno novi Pariz...  

... sudeći po zapisu na jednoj kutiji slajdova to je bilo u aprilu 1980...   

... da, tako nekako... Naime, u medjuvremenu jedan po jedan deo tog grada je rušen, nestajao, a zidalo se novo naselje, La Defance. To sam otkrio kao novost. Tokom osamdesetih sam odlazio u Pariz svake godine, i snimao crno-belo i u boji, ali pretežno na lajka formatu, taj novi deo Pariza, to me je neverovatno okupiralo.  

Tu se dogodila neka promena u Vašem stavu, u načinu  razmišljanja, u odnosu na sve što ste ranije snimali. Jer, gotovo sve Vaše prethodno snimljene fotografije, pored životnog sadržaja, ili istražuju fenomene atmosfere, iznenadnih upada svetlosti, ili otkrivaju izvestan romantičarski prizvuk. Ovde se, pak, kompozicija oslanja na naglašenu geometriju?   

Jeste, zaista, tu me je privukla neka geometrija i modernost linija. Sama forma mi je postala važnija nego dokumentnost prizora. Čini mi se da je baš u Parizu, u novim kvartovima koji su nikli na mestu nekadašnje pijace Hala, utemeljen takav moj pogled a docnije će biti nastavljen, a možda najviše izražen u dijapozitivima koje sam snimio u Kanadi i Americi, sredinom osamdesetih godina.  
   Obišao sam svet, ali nikad pre nisam bio u Americi.  Odlučim da krenem na put, turistički, preko "Putnika". Bila je to zanimljiva tura, 1983, vreme divno, maj, snimao sam isključivo u boji, dijapozitive.  
 Najpre Amerika, Njujork, Vašington. Penjali smo se, gore, u Svetski trgovački  centar... one dve zgrade... slikao sam unutra... Ali, liftovi, kancelarije i balkoni... staklo i beton... ništa naročito. Izlazili samo i na vrh zgrade, izvanredan vidik, gore je vidikovac sa durbinima. Odande sam snimao panoramu grada... ceo Njujork na dlanu... sad je to srušeno! Jer vidikovac se nalazio na vrhu Trgovačkog centra.  
   Ali... evo, ovo ce nekoga možda razočarati... meni je cela Amerika delovala nekako... prazno... ne samo veliki prostori... već duhovno, zatim zgrade kopije antičkih, pseudoklasicizam, ali sve deluje nekako nakalemljeno, neprirodno, jer tu zaista ne pripada. Nije ni čudo... bez tradicije... ko dodje iz Evrope to odmah uoči. Dobro, ukusi su različiti, je l' da... ali, imalo je šta da se slika... (...)   
* * * 

DEVEDESETE 

Sećam se da su me zavitlavali, ovi, stariji... jednom, znam da je neko doneo neku sliku, malu, 13 h 18 cm, a na njoj  ništa naročito. Eto, tako, lepo tehnički napravljeno, ali likovno i sadržinski slabo, ništa, ništa... Ali ja sam pohvalio autora, rekao sam da je napravio - divan ram! Ustvari, kažem: - Kako si samo uspeo ovako lep okvir da daš? - Šalili li su se na moj račun, posle. Rekoše: Voja je srpska majka... 

Pitanje literature... Vi ste se snabdevali u svetu...?   

Kad je fotografija u pitanju, Pariz je nešto posebno, je l da. Izložbe, knjige... Eto, te knjižice [Marinković pokazuje na seriju džepnih izdanja, mini fotomonografija, medju kojima čitamo naslove: Robert Doisneau, Walker Evans, Les Anes noir...] prodaju se preko puta našeg Kulturnog centra u Parizu, u Boburu. Tamo postoje mnogi izdavači, i to mali, kad udješ vidiš samo jednu malu knjižaru, ali on izdaje odlična dela, ima tamo npr. Camera lucida, pa Contrajour, Chambre noir, i tako dalje...  

Vi ste izraziti optimist, sklon humoru, uvek okrenut radostima života. Da li vas je nešto ljutilo, da li je bilo i nepravdi...?   

Znam, da su neki bili protiv mene, i govorili su: Šta će Voja medju nama kad je on čist amater, hobista? - U stvari, tako i jeste, ja im ne zameram.... ja zaista nisam imao vremena da se posvetim fotografiji koliko sam to želeo. Imao sam sreće... polazilo mi je od ruke... U stvari, ja sam uvek bio amater, ali sam imao dobro mesto i medju profesionalcima. Možda je to nekima smetalo, možda nije, ne znam, ali to se primećivalo, a ponekad i komentarisalo. (...) U jednoj rečenici? Bio sam uspešan i neuspešan! Eto! U stvari, dobar mi je bio život. Zadovoljan sam. Retko ko je imao to zadovoljstvo, i tu šansu, da toliko putuje. Zatim fotografija...  
   Za fotografsko potomstvo, eto, to treba da se zabeleži, ja ću ostati čist fotograf-amater, zaljubljenik koji živi za fotografiju ali ne i od nje. To je svakako retko u praksi, da i pored uspešnog bavljenja fotografijom nisam otišao u profesionalce. Verovatno sam zato i zadržao svoj stil rada i ljubav prema motivima koji me okružuju, prema ljudima i običnim stvarima (...).  
* * *  
 

(odlomci iz knjige)