Katari
Na početku XIII veka oblast sada poznata pod imenom Langdok nije zvanično bila sastavni deo Francuske. Bila je to nezavisna kneževina čiji je jezik, kultura, političke ustanove imale menje zajedničkog sa severom nego sa Španijom - sa kraljevinamaLeon, Aragon i Kastilja. Stanovništvo su dobrim delom sačinjavali Jevreji. Kneževinom je upravljala grupa plemićkih porodica. Cvetala je kultura koja je u to vreme bila najnaprednija, najistančanija u celom hrišćanskom svetu, sa mogućim izuzetkom vizantije, sa kojom je imao mnogo zajedničkog. Šitrile su se škole posvećene kabali - drevnoj ezoteričkoj tradiciji judaizma. Vladala je civilizovana, opuštena verska trpeljivost - nasuprot zanesenjačkom žaru koji je odlikovao ostale delove Evrope.
|
|
To su bili jeretici, koje inače srećemo pod raznim imenima - 1165.g. bili su osuđeni na jednom crkvenom saboru u Langdoku u gradu Albiju. Zato, ili možda zato što je Albi i nadalje bio jedno od njihovih središta, često su ih nazivali albižanima. U drugim prilikama, zvali su ih katarima (Cathars - Cathares - Cathari). ( http://perso.wanadoo.fr/c.n.r./cathar1.html -)
Često su bili žigosani imenima mnogo starijih jeresi - arijanske, markionske i manihejske.
Katari su, uglavnom, prihvatili učenje o reinkarnaciji i priznavali ženski princip u veri. Propovednici i učitelji katarskih verskih skupova bili su oba pola.
Istovremeno katari su odbacivali pravovernu katoličku crkvu i odricali osnovanost svim crkvenim jerarhijama, svim zvaničnim i ustanovljenim posrednicima između čoveka i Boga. U srži ovog stava ležalo je jedno značajno katarsko načelo - odbacivanje "vere", bar onakve kakvu je crkva zahtevala. Katari su tražili neposredno i lično saznavanje, versko ili mistično iskustvo doživljeno iz prve ruke - koje je bilo nazvano gnosis (od grčke reči za znanje). Za katare je ono imalo prednost nad svim verama i dogmama. Uzevši u obzir takav naglasak sa neposrednim spoznavanjem Boga, sveštenici, kao i ostala crkvena vlast, postali su suvišni. To bi ukratko bila suština njihovog opredeljenja, ali nije nam potrebno da ovde idemo detaljnije.
Ovo jeretičko mišljenje može se podeliti u dve različite religije koje su dolazile iz Vizantijskog Carstva - čija je crkva prekinula sve veze sa Zapadom posle “istočne šizme” 1054. godine naše ere.
-
Gostici – oni Hrišćanstvo tumače kao jednu vrstu spiritualističko-intelektualističke filozofije, gde se duhovno odvaja od materijalnog. Hrtista stavljaju u centar, ali Crkvu odbacuju. Suština je u odnosu boga i materije. Materija je beživotna masa, a Bog joj daje formu, značaj i život, putem slanja duhovnih suština, koje se zovu eoni. Svi eoni zajedno čine duhovnu punoću, pri čemu su savršeniji oni proistekli iz vrhovne suštine. Poslednji eon kao najslabiji upao je sam u materiju, a kako je sam po sebi duh reda i harmonije, on se trudi da to učini i sa materijom. On se zove demijurg i on je duša sveta. Ipak ovo duhovno načelo želi oslobođenje od materije, što dovodi do borbe duha i materije.
radi oslobađanja i potpunog ovladavanja duhovnog načela, bog šalje većeg eona, Hrista, koji se sjedinjuje sa čovekom Isusom. Cilj njegovog dolaska nije da ljude iskupi već da ih nauči religijskom znanju i pokaže srestva za borbu sa materijom. |
|
Jedna od dve religije, bogumilstvo, pojavila se u Bugarskoj i stigla je do Carigrada početkom jedanaestog veka. Prema njoj su se odnosili kao prema jeresi i proganjana je mačem i vatrom iako je u stvarnosti bila veoam bliska pravoslavlju. U njoj se mogu pronaći stare doktrine prema kojima je fizičko telo Isusa Hrista (verovatno i Marije) imalo obmanjujući, privid duha. Bogumili su bili antijudaisti: Za njih je Bog iz Staroga zaveta bio Satana.
- Druga doktrina katara koja je u potpunosti zamenila prvu u Provansi posle 1167. (datum Sabora katara u Sen–Feliks-d–Loraže na kome je učestovao vizantijski episkop Niketije), bila je revitalizacija jedne stare jeresi, origenizma otaca iz Nitrijanske pustinje u četvrtom veku naše ere. Katari origenisti (ili albižani) koji su ispovedali oblik radikalnog dualizma za razliku od umerenog dualizma bogumila, posedovali su doktrinu koja, i pored sve svoje povučenosti, nije bila uskraćena za izvesne veličine, kakav je naročito malo poznat mislilac Jovan od Lugija (moguće Lugana), lombardijski jeretički prvak iz Bergama oko 1250. godine.
Godine 1209. naše ere, pokrenut je krstaški rat protiv albižana (albigenza). Napad je vodio profesionalni vojnik Simon de Monfro, koji je sa zemljom sravnio cele gradove i sela, ne praveći nikakvu razliku izmedju jeretika i dobrih katolika.
Kasnije - mnogo umereniji, krstaški rat je postao rat za osvajanje južnih nezavisnih feudalnih teritorija od francuske krune, i završen je pobedom krune posle pada poslednjeg i glavnog katarskog uporišta u Montesegiru (1244). No, ipak, čini se da je katarska vrhovna hijerarhija imala vremena da prebegne u Lombardiju, gde su se ne dugo posle toga pojavili čuveni lombardijski bankari i trgovci.
Katari su bili dualisti. U krajnjoj liniji, i sva Hrišćanska misao može biti shvaćena kao dualistička, jer se uporno drži sukoba između dva suprostavljena načela - dobra i zla, duha i tela, višeg i nižeg. Ali, katari su ovom dihotomijom otišli mnogo dalje nego što je to pravoverni katolicizam bio spreman da prihvati.
Za katare ljudi su bili sablje kojima su se borili duhovi, dok niko nije video ruke. Neprestan je rat harao vaseljenom između dva nepomirljiva načela - svetla i tame, duha i materije, dobra i zla. Katolicizam postavlja jednog vrhovnog Boga, čiji je protivnik, đavo, njemu krajnje podređen.
Katari su propovedali postojanje ne jednog Boga - već dva, sa menje više sličnim statusom.
Jedan od ovih bogova - onaj "dobri" - potpuno je bestelesan, biće ili princip čistog duha, neokaljan trunčicom materije. One je Bog ljubavi. Ali, ljubav je smatrana potpuno nespojiva sa moći, a materijalni svet je izraz moći. Prema tome, za katare, materijalni svet - sam svet - je istinsko zlo. Sva materija je istinski zla. Vaseljenu je stvorio "bog uzurpator", bog zla - ili kako su ga katari zvali - Kralj sveta - Rex mundi.
Ipak postoji razlika u vrstama dualizma:
Etički dualizam - na ovoj ideji počiva katolicizam. Zlo se, iako možda prevshodno potiče od đavola, pojavljuje prvenstveno kroz čoveka i njegovo delovanje.
Kosmološki dualizam - njega su zastupali katari i on preplavljuje celokupnu stvarnost. Za katare je ovo bila osnovna pretpostavka, ali se razlikovala od sekte do sekte.
Prema nekima svrha čovekovog života na zemlji je prevazilaženje materije, trajno odbacivanje bilo čega povezanog sa načelom moći i dostizanje, na taj način, jedinstva sa načelom ljubavi.
Prema drugima - čovekova svrha je da ukori i ispravi materiju, da je produhovi i preobrazi.
Na kompleksu egipatskih spomenika vidi se žena sa krunom na glavi. Ona drži u jednoj ruci krst sa ručicom kao simbol večnog života, a u drugoj skiptar sa cvetom lotosa koji je simbol inicijacije. To je boginja IZIDA. Ona se ispoljava u tri vida - smisla:
Prvo, ona je tipski izraz žene, dakle univerzalne žene - ženskog roda. U komparativu ona personifikuje celinu zemaljske prirode povezane sa svim konceptivnim (rodilačkim) moćima, dok u superlativu simbolizuje nebesku i nevidljivu prirodu, elemenat svojstven dušama i duhovima, duhovnu i inteligentnu svetlost koja vam daruje posvećenje.
Simbol koji odgovara IZIDI u tekstu KNJIGE POSTOJANJA i u judeo-hrišćanskoj duhovnosti je EVE - HEVA - večna žena. Ta Eva nije samo žena Adamova, ona je još i supruga Boga. Ona čini tri četvrtine njegove suštine, jer ime večne EVE od kojeg je netačno nečinjen JEHOVA ili Jahve se sastoji od JOD i imena EVE... |
|
Odricanje značaja raspeća i krsta - Pošto je materija nerazlučiva od zla, katari su odricali da je Isus mogao učestvovati u materiji, ovaploditi se i još uvek biti Sin Božiji. Neki katari su smatrali da je bio potpuno bestelesan, biće čistog duha koje nije moglo biti razapeto.
Ipak, većina katara je gledala na njaga kao na proroka. Smrtno biće koje je zbog principa ljbavi umrlo na krstu.
Nije bilo ničeg mističnog, ničeg natprirodnog, ničeg božanskog u raspeću.
U svakom slučaju svi su katari žestoko odricali značaj raspeća i krsta podjednako - možda zato što su osećali da su ove dogme bezvredne ili zato što ih je Rim tako veličao, ili zato što surove okolnosti smrti Prorokove nisu izgledale vredne obožavanja.
Na sam krst gledalo se kao na simbol kralja materijalnog sveta (Rex Mundi), samu antitezu principa iskupljenja.
Ovo je bila vera koja je preplavila Langdok i susedne pokraine do te mere da je pretila da zameni sam katolicizam. Mnogi plemići su postajali parfeji. Procenjuje se da je 30 od 100 parfeja poticalo od plemstva Langdoka.
Katari su nastali iz nečega što je na francuskom tlu bilo ukorenjeno vekovima. Izgleda da su nastali skoro neposredno od jeresi ustanovljenih i utvrđenih u Francuskoj na samom početku hrišćanske ere, ali tu su i druge izazovnije tajne vezane za katare.
Žan de Žoenvil piše: "Kralj Luj IX mi je jednom pričao kako su neki ljudi među albižanima otišli grofu Monforu... i zvali ga da dođe i vidi telo našeg Gospoda koje je postalo meso i krv u rukama njihovih sveštenika."
Šta možemo zaključiti o ovome zagonetnom pozivu?
Kakva vrsta obreda je u pitanju?
Ostavljajući po strani misu koju su katari i onako odbacivali, šta je uopšte to moglo biti: "Telo našeg Gospoda je postalo meso i krv"?
Da li su oni stvarno uspeli da materijalizuju Hristovo telo i krv? U Pravoslavnoj Liturgiji se to dešava, ali na duhovnom nivou.
______________________________________
sledeći odeljak
|