Pošto nikada nisam saznao za čim idem po ovom svetu, još uvek čekam onog ko bi mogao da mi kaže za čime ide on sam.

*

Na pitanje zašto su monasi koji su ga sledili bili tako ozareni, Buda je odgovorio da je to zato što ne misle ni na prošlost, ni na sadašnjost. Smračimo se, naime, čim pomislimo na jedno ili drugo, a smračimo se sasvim čim pomislimo na oboje.

*

Ono što odvraća od očajanja: zatvorilti zadugo oči da bi se zaboravila svetlost i sve što ona otkriva.

*

U divljenju, kao i u zavisti, oči se naglo pale. Kako razlikovati jedno od drugog kod onih u koje nismo sigurni?

*

Uvek imamo nekog iznad sebe: čak više od boga, uzdiže se Ništavilo.

*

Nestati! - ta reč koju volim mimo svih, i koja mi, dosta čudno, ne sugeriše ništa nepopravljivo!

*

Taj tako veličanstveno promašeni univerzum! - to je ono što u sebi ponavljamo kada smo raspoloženi za ustupke.

*

Razmetanje ne ide zajedno s fizičkim bolom. Čim nam se telo oglasi, svedeni smo na svoje normalne dimenzije, na najuvredljiviju, najrazorniju izvesnost.

*

Oduvek se umire, a smrt ipak nije izgubila ništa od svoje svežine. U tome i počiva tajna nad tajnama.

*

U svim godinama otkrivamo da je život zabluda. Samo, s petnaest godina, reč je o otkriću u koje ulazi drhtaj strave i malčice čarolije. Vremenom, to otkriće, degenerisano, okreće se u očiglednu istinu, i tako zažalimo za dobom kada je ono bilo izvor nepredviđenoga.

*

U proleće dok sam šetao parkom psihijatrijske bolnice u Sibiuu, u Transilvaniji, prišao mi je jedan "pansionar". Razmenili smo nekoliko reči, potom mu rekoh: "Dobro je ovde." "- Razumem. Vredi bili lud", odgovorio mi je. "Ali ipak ste u nekoj vrsti zatvora." "- Ako hoćete, ali tu se živi bez imalo brige. Štaviše, približava se rat, znate to kao i ja. Ovo mesto je sigurno. Ne mobilišu nas a, zatim, ludnica se ne bombarduje. Na vašem mestu, odmah bih se dao zatvoriti."

Zbunjen, zadivljen, napustio sam ga i potrudio se da više saznam o njemu. Uverili su me da je zaista lud. Lud ili ne, nikad mi niko neće dati pametniji savet.

*

Svaki put kada naiđem makar samo na jednu budističku izreku, obuzme me želja da se vratim toj mudrosti koju sam pokušao da usvojim u toku dosta dugog vremenskog razdoblja i od koje sam se delimično, neobjašnjivo odvratio. U njoj počiva ne toliko istina, nego nešto bolje... i njome se pristupa onom stanju u kojem smo čisti od sveta, na prevom mestu od iluzija. Nemati više nijednu, a da se ipak ne rizikuje slom, zaroniti u razočaranje, izbegavši pri tom ogorčenost, oslobađati se svakog dana malo više zamagljenja u kojem se vuku te horde živih.

*

Ako su odnosi među ljudima tako teški, to je zato što su stvoreni da jedni drugima razbijaju njušku a ne zato da imaju "odnose".

*

Čovek će nestati, bilo je to dosad moje čvrsto uverenje. U međuvremenu sam promenio mišljenje: on mora nestati.

*

Mišljenja, da; ubeđenja, ne. To je polazište intelektualne gordosti.

*

Čovek se utoliko više vezuje za neko biće ukoliko je njegov nagon za održanje nesiguran, da ne kažemo ništavan.

*

Nisam sreo nijedan jedini poremećni duh koji je neradoznao za boga. Treba li iz toga da se zaključi da postoji veza između traženja apsolutnog i raspada mozga?

*

Bilo koji crv koji bi se smatrao prvim među sebi ravnima smesta bi dostigao status čoveka.

*

Velika, jedina originalnost ljubavi jeste da čini da se sreća ne razlikuje od nesreće.

*

Tek što smo izgubili jednu manu, kada se se druga žuri da je zameni. Naša ravnoteža je po tu cenu.

*

Svojstvo bola jeste da se ne stidi što se ponavlja.

*

Jedino se biljka približava "mudrosti"; životinja je za to nesposobna. Što se tiče čoveka... Priroda je trebalo da se drži rastinja, umesto da se diskvalifikuje ukusom za neobično.

*