Tumačenje pada

Svako je od nas rođenjem doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.

Od svakolikih živih stvorenja jedino čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja, prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?

Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja. Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja. Čovek bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena epilepsijom.

- - - - - - - - - - -

Ključ naše izdržljivosti

Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.

Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...

Automat

Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši... Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.

Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.

Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti...

Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost.

Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.

Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto "slast" zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da lažee video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine...

Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili...

Vežba nepokornosti

Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...

Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.

Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.