Čitajući roman “Otkriće”
autora Dušana Ninića,
kao prvo, imala sam pred sobom viziju
simfonije odsvirane, za današnje vreme,
nepoznatim instrumentima. Melodije
ipak dobro poznate ušima,
koju je autor na volšeban način uspeo da pošalje
frekvencijama
samo onima koji umeju da čuju, vide i osete.
Veoma mi je laknulo da mogu da kažem da
umesto obrazovanih slabića,
iz ustanova edukacije,
treba da izlaze
ljudi koji će biti sposobni da misle i rade,
ljudi koji su gospodari i tkači vizija,
a ne robovi okolnosti i predrasuda.

Jasnoća u mislima i hrabrost u uverenjima, potpis su
samo velikih ljudi.
Brz život lišava svakog pojedinca veze sa prirodom,
lišava ga mogućnosti i potrebe da prirodu posmatra
i shvati.
Pojam onog što je prirodno i moguće
počinje se kolebati, gubi se merilo za
apsurdnost onog što je nemoguće i neprirodno.
Šta je moguće?
Moguće je i postoji
sve što ljudski um može da zamisli.
Zbog toga Dušanovo delo ne bih svrstala
pod pojmom naučnofantastičnog.
Sve je realno
onoliko koliko ostkrijemo svet paralele u nama,
ili
koliko dopustimo spoljašnjim silama da podru kroz našu auru.
Da li je sve što vidimo stvarnost?
Dušan je sofisticirano provukao
poput niti do našeg uma
spoznaju o tome da je naša duša realna i materijalizovana
u svim njenim oblicima muzičke sinhronizacije
učeći nas
da disharmonija kao loša vibracija mora da postoji
da bi se razvrstala naša ovovremenska čula
kao plamičci u mraku koji će nas zaštititi
od lutanja.
Dušan nam ukazuje da svako od nas ima brata blizanca,
bez obzira na satnicu i način rođenja i
sa kojim smo povezani jednim samocepajućim genom koji živi
u materici ubrzanog vremenskog metronoma.
Ništa lepše od spoznaje da nismo sami
i da smo svuda.
Družeći se sa romanom „Otkriće”,
nailazim
na ljude kojima je sasut škorpionski otrov u srce.
Umesto bolnog jauka koji poput onomatopeje izlazi iz dubine reči,
koji se otima ljudskoj duši pocepanoj od nasrtaja bika razjarenog
zbog nemoći, spremnog da uništi jajašce
koje je oplođeno i od kojeg je nastlo ovo delo,
autor ipak nije ispustio gordijevim čvorovima upregnute želje.
Pod olujom i kišom meteorita izašao je
obučen samo u košuljicu svog rođenja, sa grčem na licu,
grčom deteta koje se rađa i ne boji
da strada od ruke koja ga je stvorila.
„Od stabla ne vidite šumu”
– poručuje autor jezikom gromova
parajući nebom, dok pucaju šavovi
naših kloniranih mozgova.
Realna i uverljiva slika praćena dinamikom udisaja
koji nas uvodi u Dušanovu realnost
i izdisajem koji nas izvodi iz nje,
otkriva nam boje
kroz koje nam autor kaže da ono
što često vidimo, tome se ne čudimo,
čak i ako mu ne znamo uzrok
– a ono kasnije što nismo videli, ako se desi,
smatramo čudom.
Složila bih se sa porukom autora
protkanom kroz stranice romna
– kad svi isto misle , znači da niko ne razmišlja.

Jasmina Jakšić

______________________________________