ПРОЉЕЋЕ
Гле красоте, гле љепоте
Што се сада створи!
Гле како се љупка, мила
Тица пјесма хори.
Пупољци нам са свих страна
Своје главе дижу,
А мириси разног цв'јећа
У груди нам стижу.
Љубичица красна, мила,
Шири листе своје,
А славујак код ње стао,
Умиљато поје.
Челица нам лака, хитра,
Око цв'јећа л'јеће,
Прољеће је мило дошло,
Мировати неће.
Забруј'о је већ и поток
Студени и 'ладни,
Весел'те се сада и ви,
Сиромаси јадни.
Радостан је сада пастир,
Па уз фрулу свира,
Око њега мило стадо,
Па травицу бира.
Ратари се са свих страна
Журе својим ралом,
- Сада има и лептира,
Благо Ники малом! -
Долетјела хитра ласта,
Кроз зрак се вијуга,
Поносито стао славуј,
Гледа је из луга.
Хвала теби, мили Боже,
На оваком дару!
Још Србину уз прољеће
Пошљи славу стару!...
1887.
БОГ СЕ СМИЛОВАО
Тиха ноћ је, звијезде трепте,
Међу њима мјесец сјајни;
На све стране прољетнога
Шири с' цв'јећа мирис бајни.
Сва природа стишала се,
Свака душа мирно спава,
Само тамо једну собу
жижак слаби освјетљава.
У собици тужна мајка
Покрај своје шћерке клечи,
Бога моли да с' смилује,
Да јој шћерку излијечи.
Бог милостив смилова се,
Па подиже шћерку бону.
Од радости веље мајка
На земљицу доли клону.
А више ње шћерка стаде,
Пољупцима мајку осу; -
И зорици било драго,
Па на прозор зрачак просу.
1887.
ПРОЉЕТНА ЗОРА
Тихи вјетрић гране креће,
По ливади роса пала,
Са истока мила зора
Зраком нас је обасјала.
Сва природа поздравља је,
Радује се њеном бају,
А хвалу јој мале тице
Са умилном пјесмом дају.
Шарни лептир попаја се
Са љубице сјајне росе,
А челице хитре, лаке
У кошницу меда носе.
Царић мали на гранчици
Од весеља све скакуће,
Јер крилца му она мала
Обасјат' ће сунца луче.
Подигле се миле ласте,
Па у чистом зраку л'јећу,
Каткад опет спуштају се,
У поточић крил'ма крећу.
Б'јели јањци по пољани
Играју се, траву пасу,
А уз фрулу пастир свира,
Весели се зоре красу.
Ох, зорице дивна љетна,
Ко те такву нама ствара?!
Нико други, него онај
Што нам шаље сваког дара!
1887.
МОЛИТВА МАЛЕ ЗОРИЦЕ
Куд год оком гледнем
Тебе видим, Боже!
Па у срцу с' моме
Теби хвале множе.
Земљу, море, звијезде
Ти нама подари,
И потребне св'јету
Свакојаке ствари.
Ти нам даде зору,
Тици милног гласа,
Па и мене створи
Да тог гледам краса.
Прими моју хвалу,
Као мале тице,
Прими хвалу, Боже,
Твоје Српкињице!
1887.
СРБИНУ
Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.
Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.
Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват' нам мед.
Забрујаће поточићи,
Замирисат' бај-цвјетићи
Свуда упоред.
Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.
И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт' ноћ.
Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У божју помоћ!
У Мостару, 29. децембра 1887.
ЗВИЈЕЗДА ЈАТО
Тиха ноћца наступила,
Поче благо ширити се,
Небо плаво, без облачка,
Стаде зв'јездам' китити се.
Гледао сам како мило
Свака своје зраке даје,
Ал' сам глед'о најрадије
Јато од њих, што ту сјаје.
Упоредо све су стале,
Вођа им је прва била,
Па су небом путовале
Ширећ' своја златна крила.
Тад помислих: мили Боже,
Србадија кад ће тако,
Поћи скупа? А одговор:
- Кад неслогу спржи пак'о...
У Мостару, 1. новембра 1887.
НА ГРОБУ МИЛЕ МИ СЕСТРЕ
Милина се бјеше разавила,
Са цвијећем се гора окитила,
Природа се заодјела бајом,
Прољеће је обасјало сјајом: -
Кад се ђенух ја са тобом тамо
Да мирисом груди напајамо,
Да слушамо поточића зуја
И глас љупки умилног славуја.
Ми иђасмо. Бјеше данак сванô,
Зрак сунашца на цвјетиће панô,
А по њима росица се блиста -
Љубљаше им руменога листа.
Ти с' их брала, ао љута рано! -
А весело ја те гледах станô;
Ти китице савијати узе,
Па низ лице падоше ти сузе.
"Шта је сестро? Што ти срце пара
И на оку сузе ти отвара?
Шта је сестро?" - ја ти рекох тако...
Ао црна, ао хладна рако!
"Видиш киту овог шарног цвијећа,
Што је добих на дар од прољећа?
'Ваку киту више никад нећу
Ја убрати... Ацо, умријећу,
Јер ми боља моје груди мучи -
Грка боља, грка попут жучи.
Сваки дан ми моје тијело слаби,
Скоро ће ме смрт црна да зграби".
То ми рече, а то се испуни.
Шеснаес' година живила си пуни',
И ето те сада земља крије,
Црни "кордун" на крсту ти с' вије.
Са вијенца, што те мртву краси,
Сићани ми сад долазе гласи
Од листића веће пожућели'.
Кô да један сад ми од њих вели
"Та не тужи, заман туговање,
Гробница је сваком вјечно стање.
Ко се рађа тај мријети мора:
Био сирак ил' из царског двора,
Загрлиће сваког ледна смрти,
У пепео жиће му сатрти.
Ништа стално на свијету није:
И сунце ће једном да се скрије,
Кроз вијекове све ће бити тама;
Звјездице ће остати без плама.
Бог је вјечан, а остало што је -
То вијекови у нестанак броје.
Сека т' спава, пробудит се неће;
С анђелима душица јој лијеће".
Још на гробу зборит бих ти стио,
Ал' сунашца зрачак се већ скрио;
Помрчина, ено, шири крила,
По обзорју свуд их је развила.
Збогом, селе, ја одлазим сада.
Спавај мирно, сестро моја млада!
1887.
ЉУБИМ ЛИ ТЕ?
Љубим ли те, ил' су гласи
Пјесме моје пуста варка?
Ја те љубим, српско чедо,
Из љубави огња жарка.
Зори, када јутром свиће
И пурпурни плашт свој шири;
Лахорићу, кад несташно
Кроз ружице мале пири;
Звјездицама, тихом ноћи
Кад појезде у висини;
Славујићу, када сјетан
Прижељкује у тишини;
Поточићу, бистром врелу,
Нека гором, дољом гласи;
Чистој роси, што круницу
Миришљавог цвијећа краси;
И тичици, кад пјевуши
Вијући се лаким летом; -
Свему велим да те љубим
Вјерне душе ватром светом.
1887.
РАЊЕНИК
"Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, - крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек...
Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај...
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај...
Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат' од рода мог...
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с' за дом бори, тог воли Бог!
Ја падох, ево, ал' слава стоји:
За род сам дао живот и св'јет...
Од моје миш'це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!
Славно је, славно гинут' за народ,
Ширит' му стазе куда ће поћ',
И палит' зубљу, нек вида даје -
Кроз густу таму, голему ноћ!
Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат' те ја...
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја...
Али ћу мирно испустит' душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит'
К'о сваког - ко је Милошев сој!"
То рече свети рањеник млади
А срце стану - умукну глас. -
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.
1887.
У СЛАЂАНОМ ГЛАСУ...
У слађаном гласу твоме
Сами анђ'о миља збори;
А у оку премиломе
Пламен светог раја гори.
Топлим жаром тога плама
Ја слабачке згр'јевам груди; -
Загрљено милинама
У срећи се срце буди...
Порушени двори нада
У души се опет дижу;
Мјесто туге, бола, јада
Ружичасти санци стижу...
Како су ми топла крила,
Ох, како се кр'јепи жиће!
К'о челица када мила
Спусти крило на цвјетиће.
Ох, па ходи, рајски створе,
Да пламеном ока твога
Снажим душу, дижем дворе
Порушеног нада мога...
1887.
НА МЈЕСЕЧИНИ
Звјездице се небом злате,
Међу њима мјесец плови,
А по кућа цијела села
Свијетле се свуда крови.
По шумици гласак бруји,
Тичице га миле дају,
А бубица ситна зуји
По мјесечном лети сјају.
Пирка вјетрић са свих страна
Па цвјетиће залелија,
А душа се моја млада
Рајевањем ту напија.
Ту сам сио на травицу,
Крај потока, мека, бајна,
Уз'о ситну тамбурицу,
Па уживах свијета сјајна.
Уздахн'о сам два, три пута
Пјевајући прошлу славу...
Тамбурицу милу спустих,
И подигох небу главу:
Кумовску сам сламу глед'о,
Зв'језде глед'о како сјају,
И бац'о сам, српско чедо,
Поглед сваком неба крају.
Замислих се: ко то тајно
Красно, плаво небо створи?
И са милим да се бајно
Звјездицама блиста гори?
Ко сунашце жарко даде,
И оне му златне зраке?
Ту природу ко саздаде
И милине просу сваке?
Тада ми се издалека
Нешто милим гласом јави:
Бог све створи - и човјека -
Њега љуби, њега слави!
Ја се тргох - гласак чујем -
Па са страхом прошапута':
Тебе љубим, тебе штујем
Неизбројно, Боже, пута!
1887.
ТИЦИ У ЗАТВОРУ
Гледам тебе, тицо мала
И скучене твоје дворе,
Па се питам: како ти је
Без твог друга и без горе?
У тавноме сјену круга,
Гдје се бол и туга слама,
Зар ти срце јоште живи
Милим гласом у пјесмама?
Лахки полет твога крила
Свезала је жица пуста;
Мјесто горе над главом ти
Тврдих жица мрежа густа.
Изумрли слатки часи
Кад се оно сунце роди,
Ти са гране поздрављаш га
Слатком пјесмом у слободи.
А сад туде, у закутку,
Међ' зидинам' мрачног двора,
Нити знадеш кад је вече
Ни кад сунце буди зора.
Иста увијек тавна сјенка
На жичани двор ти слијеће,
А ти пјесму милу пјеваш
Кô да ј' срце пуно среће.
Ко ми може пјесму узет
Што потиче из мог срца,
Са пламена мог огњишта,
На ком надом врије крвца?!
Ко ми може пјесму узет
Кад љубави извор текне,
По таласи мог извора
Моја пјесма да зајекне?!
Ланац! Гвожђе! Ломно тијело
Малаксаће у том бијесу,
Дух мој чили слободан је,
Мисли моје слободне су.
Што год живи изумријеће:
Неко с тугом, неко сладом;
Ја ћу с пјесмом на устима,
А у срцу врелом надом.1888.
НЕМИЛОСНОМ БОГАТАШУ
Попô си се сред милина,
Двор ти злато, свила краси;
Богаташ си од давнина -
Ал', човјече, прашина си.
Сиротиња тужи, цвили,
У јаду јој теку часи;
А ти лежиш у тој свили -
Ал', човјече, прашина си.
До ушију допиру ти
Сиротињске муке гласи;
Ти презиреш тај глас љути -
Ал', човјече, прашина си.
Ти је гониш, а не видиш
Како сузом лице кваси;
Ти си силан, ти с' не стидиш -
Ал', човјече, прашина си.
Замало ћеш, ој смртниче,
На свијету тако бити,
Замало ћеш, ој смртниче,
Јер ћ' и тебе земља скрити.
Преминуће сва милина,
Оставићеш своје дворе;
И они ће бит прашина,
Времена ће да их соре.
Имај срца! Буди човјек!
Нек те дјела дижу свуде,
Па ћеш тако живит довијек' -
И кад тијело прах ти буде.
У Мостару, 16. новембра 1888.
Мати, мати, мила мати,
Ох, да ми је само знати
Моју љубав исказати
Према теби што ми сја!
Видјела би да ј' врелија
Од сунашца штоно сија,
И од сузе да ј' чистија,
Од љубице њежнија.
Али, опет, није тако
Узвишена, бујна, јака,
Врела, топла, силна, жарка,
Мајко моја милена,
Као што с' у твојих груди
Према твоме синку буди,
Без престанка гдје му руди
Среће зора румена.
Па шта ћу ти, мила мати,
За ту свету љубав дати?
Каквим ће те даривати
Даром добри синак твој?
Како теби да исплати -
Ох, да му је само знати! -
Мила моја, добра мати,
Око њега труда зној?
Ох, чујем ти ријечи миле:
"Награда ми сва је, сине:
Чини добра и врлине,
Вјеран буди роду твом!
Чувај језик, вјеру своју,
За њу гини и у боју -
Нек гуслари слијепи поју
О твом дјелу јуначком!"
Па ја ти се кунем, мати,
Да ћу име чуват знати;
Кунем ти се небом, мати,
И свом муком рода мог:
До посљедњег дана, трена
Да ћу као крута стијена
Стати чела узгорена
На бранику дома свог.
У Мостару, 23. октобра 1888.
Гледао сам поток бистри
Како складно бруји,
А прате га раздрагани
Са пјесмом славуји.
Па ми срце задрхтало
Од тог складног хора,
Задрхтало, а ја кликнух
Кроз тишину гора:
"Чуј ме небо, чуј ме Боже,
На престолу гори!
Чуј, што срце млађано ти
Србиново збори:"
"Дај и нама таквог склада,
Ка'но склад славуја,
Па да с' онда не бојимо
Никаквих олуја!"
У Дубровнику, 17. августа 1888.
На истоку зора свиће,
Бисер ниже на цвјетиће,
А Српчића јато мило
У чарну је гору стигло.
Стала Српчад оштра ока, -
Ал' их краси загрљај! -
Па из горе, са висока
Поздрављају пјесмом мај:
"Добро дошло, чедо мило,
Наше славе, наше среће!
Љубимо ти златно крило
И по њему росно цвјеће.
Ти си слика што нас чара,
Што нам тугу срца крије;
Из сјајнога твога пехара
И сиротан среће пије.
Ти разагна густу таму,
Сунашце нам жарко врати;
Ти нам пружаш милост саму,
Ведрост дана умиљати.
По долини и по гори,
Растрије нам ћилим баја.
И поточић сад жубори
Умилније, препун сјаја.
На поздрав ти све устаје -
Свуда радост бујна влада,
Само... само... јоште - да је,
Ускрснула српска нада...
Али и ње скоро ето,
Да Србина обрадује,
Јер је Србин воли свето
Он је штује.
Без ње би му живот био,
Сами јади, пуста тама,
У срдашцу не би им'о
Одважности, нити плама.
Па здраво нам чедо мило,
Наше славе, наше среће! -
Љубимо ти златно крило
И по њему росно цв'јеће".
У Мостару, 7. маја 1888.
На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве,
Наше српске славе.
Скрстих моје руке двије,
- Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао,
И њу отпјевао:
"Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја,
Молим ти се ја!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај
Робовању крај!...
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води,
Нек се слога роди.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог,
Што им даде Бог.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан,
Тужни Видов-дан!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр'јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар,
Прегнуће и мар!"
1888.
У Мостару, 20 октобра 1888.
На рад, нек' нас слога води!
Кога српска мајка роди,
Нек' не жали труда свог!
Та здраве су наше груди,
У њима се пламен буди
Челиком нас створи Бог!
Презиримо л'јеност, пак'о,
Поскочимо хитро, лако,
Сложно, браћо, сви на рад!
Са радом се мети стиже
И новој се слави диже
Чврст и сталан јаки град!
Сјетимо се прошлог доба.
Сјетимо се да у гроба
Многа стара срећа спи!...
Са одважним вољним радом,
С поуздањем, вјером, надом
Можемо је дићи ми!
На рад, нек' нас слога води!
Кога српска мајка роди,
Нек' не жали труда свог!
Та здраве су наше груди,
У њима се пламен буди
Челиком нас створи Бог!
У Дубровнику, 15 аугуста 1888.
Са обале сињег мора
Гледам једну ст'јену голу,
Шибају је б'јесни вали,
Предавају љутом болу.
Она трпи све ударе,
Трпи муке, јаде саме.
Та стијена усред мора,
На твој живот потсјећа ме.
И тебе су боли трли,
Ломила те црна туга,
- Ал' ти ниси, Ђуро, врли,
Ником хтио бити слуга. -
Трпио си... Немилосно,
Судбина ти јаде слала,
Ал' за милост није с' ником
Твоја глава преклањала.
Имао си дивну вилу,
Мехлем твојих љутих рана,
Њој си пјев'о пјесму милу,
Лучом светом обасјана.
Па и Српству пјевао си,
Моћ му пјесмом срцу лив'о; -
Твоју пјесму слава носи,
Вјечност јој је Бог дарив'о.
Они многи, што су били
За времена тужна твога
У кадифи и у свили,
Сред гроба су леденога.
За име им не зна нико
- К'о да нису нигда били -
А теби се, наша дико,
Ловорови в'јенци свили.
Твоје име свијет знаде,
Тебе Србин обожава,
Јер га твоја пјесма кр'јепи
И души му снаге дава.
Па док српско сунце блиста, -
Ког, в'јекови кивни, гасе -
Допираће теби гори,
Ти ћеш чути рода гласе;
"Нека му је вјечна слава!
За Српство је рад полаг'о,
Пјевао му ноћу, дању -
Оставио њему благо!"
1888.
Тицо моја, тицо мала
У затвору,
Зар ти срце, мало срце
Јад не мори?
Зар те боли не сломише,
Што те туди
Затворише, усамише
Гр'јешни људи?
Зар ти јоште и у ропству
Сија нада?
Зар је жица злокобница
Не савлада?
Та зар ти је пјесма јача
Од свих зала,
Те још и ту пјеват' можеш,
Тицо мала?
"Та зар може љубав
Затрт' која сила,
Љубав што се у горици
Разавила?
Зар и пјесму може когод
Да загуши,
Догод траје искре жара
Још у дужи?
Зар ко може ишчупати
Мирис цв'јету? -
Зар без нада може живит'
Роб на св'јету?
Над и љубав пјесме моје
Снажају ме, -
Богу лете, Бог их чује,
Бог разум'је".
1888.
Ој звјездице наше миле,
Што ширите трептав сјај!
Поиграјте лаке, чиле,
Држ'те братски загрљај.
И ми ћемо загрљени,
Пјеват', ширит' кола сплет,
Нек се њиха премилени
Од пјесмице горски цв'јет.
Пјесмом ћемо славит' Бога,
Поздрављати српски род,
И рећи му: " Само т' слога,
Обновиће славни ход.
Засјат' ће ти сунце среће,
Расвијетлит' тавну ноћ,
А са сваке стране - тећ' ће
Врела, што ће дават' моћ.
ПаŃће оков сред понора,
Твојој муци доћ' ће крај;
Пјеваће ти вила с гора,
Минуће је љути вај.
А соко ће летит' сиви,
Удешават' бурни клик,
Кад ти слога, хој оживи,
Кад цјеливаш њезин лик!"
Роду ћемо тако рећи,
Нас малених чуће глас;
Зближиће се слози, срећи
Куцнуће им жељни час.
Дед звјездице бајне, миле,
Раширите кола сплет.
И ми ћемо с вама, чиле,
Играт', пјеват', славит' св'јет!
1889.
Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!
Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!
Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!
Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!
Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!...
1889.
Имаде вас много - та ко би вас могô
Избројати,
Свијех знати?!
Имаде вас много богатих госпара,
Са сребром и златом, милионим' пара.
Двори вам се вељи у висину дижу,
Али никад, знајте, до неба не стижу, -
У небу је вјечност, у њима је није,
Вријеме ће да их све с прашином скрије.
Имаде вас много сивих соколова!
Ријечи су вам јаче од бурних валова,
Ал' соколи никад не пузе, не гмиле
Ни онда кад на њих јурну грома силе,
А ви знате, знате, ој "соколи с ријечи",
Пузити кô црви, сред прашине лећи,
Оставити браћу нек их душман таре,
Само да стечете "обећане даре"...
Имаде вас много са благијем ликом,
Е би рекли: о злу не мислите ником,
Е би рекли: да сте с неба анђô прави,
Што истину љуби, који бога слави,
Ал' у души вашој ништа друго није
До црног демона, - ту се злобно крије.
Имаде вас много... Каквијех вас нема?!
Али вас је мало
Којима је стало
До народа свога
Тужна, паћенога.
Мало вас је, мало са поштења да се,
Са врлина ваших имена вам гласе;
Мало вас је, мало на бранику права,
Мало вас је глава, -
Мало вас је, мало са срцем у груди,
Мало вас је - људи!
У тврдом стегу ланца обје му руке стоје;
У густи мрак је бачен, не види свјетлости зрака,
Около њега гује и акрепи се роје,
Мемла га бије јака.
Али му ипак лицем по која радост сине:
У небо поглед шаље, молитву богу пјева,
Сред овог црног мрака, сред ове мрске тмине
У нади срце згријева.
Надај се, патниче, надај, и сањај санак свети!
У тврдој вјери наде тјешит се, кријепит знај,
Та бог ће чути молбу, пукнуће ланац клети
И ропству биће крај!
1889.
Из слободне горе миле, домовине њему свете,
Нагнаше га безбожници у гвоздене шипке клете.
Немилосно немилосних фијучући бич на њ пада,
Да му лавску снагу свлада.
А он само поносито узгореном главом стоји,
Без јаука и без писке фијучући бич он броји;
Нијемо стоји, трпи, сноси, а у оку искра сијева
Праведнога светог гњева.
Хај, бијте га и мучите, справљајте му јаде нове,
Безбожници без милости, гадне душе демонове,
Ал' пузити никад неће лав пред вама сред прашине,
Воли херој да погине.
1889.
У Мостару, 24. априла 1889.
Баш кад свану прамаљеће,
Кад изниче шарен цвијет,
Кад с' пробуди пунан среће
Из мртвила цио свијет;
Кад мишљасмо превесели
У зелени ходит гај
И уживат они врели,
Тај јутарњи сунчев сјај;
Кад мишљасмо трчат гори,
Уз весели пјесме глас, -
Зао нам се удес створи,
Плач и туга стиже нас.
Ти нам оде, оче драги,
Баш на свети Ђурђевдан;
Тебе зовну боже благи
У небески вјечни стан.
Ти издахну изнебуха,
Тек за један тили час.
Љута боља тебе свлада,
Не нађосмо теби спас.
Обвио те санак вјечни,
Твом животу дође крај...
Ти уцвијели синке твоје -
Чујеш ли нам, оче, вај?
Збогом, оче, дико наша,
Спавај мирно вјечни сан!
Бог ти дао српској души
У свом рају свети стан!
Збогом, оче!... На гробу се
Опраштамо с тобом ми,
Ал' у срцу синак' твојих
Твој ће спомен живити.
Слатки санче, мили драги друже
Младалачке заношљиве душе!
Ао санче, шта би од нас било,
Да нас твоје још не тјеши крило?
Ти нас чараш, ти нам души ствараш
Нове дане славом обасјане,
Ти нам враћаш увехнуто цв'јеће,
Ти нам враћаш оно сунце среће
Што је давно с нашег неба пало,
Па се у гроб хладни стропоштало.
Ти нам враћаш, ао санче мили,
Нову снагу изгубљеној сили...
Ти нас дижеш на престоле моћне,
И од таме растављаш нас ноћне.
Све то, санче, ти нам души ствараш,
Све то, санче, нама обећаваш.
Али, санче, све је то бадава:
Јер у гробу српска слога спава...
Презрена је од синова своји'!
Усамљена с тугом дане броји...
Ао, санче, све је, све бадава:
Јер брат брата за злато продава,
Пљује име, вјере се одриче,
У души му црни пак'о ниче,
Не зна Бога - не знала га срећа! -
Крста хули, Христова распећа,
Невјерник је - своју вјеру м'јења,
Нема душе нит' има поштења;
Са јатом се туђијем удружи
Па на штету рода њему служи...
Роду плете оштре биче мука -
Пратила га клетва као Вука!
Кољено му утрло се црно,
У понора вјечнога посрн'о,
"А земља му кости измећала"
- Ој Србине, теби срећа цвала!
1889.
Србадијо, ватро жива,
Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!
Утри сузе чемер јада
Нек' умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!
Патили смо пет-сто љета
Ал' је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л' ће знати
Србин борбу одржати,
И к'о соко са врлети
Трзат' ланац врата злог.
Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај -
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, -
Она рађа славе сјај!
1889.
Спалише на Врачару
Светог Саву,
Предадоше огњу, жару
Српску славу.
У пеп'о се створи т'јело
Светитеља;
Намршти се Србу чело
С јада веља.
Проплака му усред горе
Б'јела вила,
А тама му св'јетле зоре
Сломи крила...
Бич подиже на њ судбина
Тешких јада, -
Моћ му паде, с њим тавнина,
Мрак завлада.
Сузу проли и узда'ну
Из дубине...
Сунце среће њему пану
Са висине...
Ал' гле чуда - божјих сила!
Вихор слети,
Па подиже свеца мила
Пеп'о свети!
Подиже га на крилима
У висину,
Па га лако крајевима
Српским вину.
А пеп'о је Србу сваком
Срцу пао,
До данас га с вјером јаком
Одржао!
Кр'јепио га, будио му
Врелу наду,
Тјешио га у горкому
Своме јаду.
Кад му небо поста тавно
С мраком гори:
Он га диже, да се славно
С мраком бори!
Да разбије тмину клету
Што га таре,
Да угледа зору свету
Славе старе!
Да му опет домовина
Срећом пјева,
Да га опет са висине
Сунце згр'јева.
Па хвала ти, ој пепеле
Српске славе, -
Па хвала ти, ој пепеле
Светог Саве!
Србин ће те поштовати
Докле живи!
У души те његовати
Соко сиви!
Са тобом ће ув'јек снажно
Гинут', мр'јети!
И журит' се он одважно
Својој мети!
1889.
Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;
Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;
Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;
Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;
Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;
Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!
Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...
Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!
Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.
Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!
1889.
Питао сам једног старца,
Кога красе с'једе власи,
Ком' ће скоро самрт хладна
Слаби живот да угаси:
"Је ли, старче, да поштоват' -
Ц'јенит треба оног само,
Који има сребра, злата -
Ког имућним називамо?
Који мирно и спокојно
На меканој лежи свили -
А не чује сиротињу,
Како јада, како цвили? -
Који има винограда,
Равних поља, плодних њива, -
За богатством и за славом
Чија душа само снива?
Што се воза у кароцах
Су четири коња врана, -
Ком' је испод достојанства
Погледати сиротана?"
Осмјехну се старац на то
Па ми благо одговара:
"Не штују се, синко, таки,
Што имају само пара.
У ког срце за род бије,
Ком' је љубав света, мила,
Ком' је душа чиста, св'јетла
Као сунце - божја сила; -
Који неће малаксати
Пред свакијем искушењем;
Који не зна за пороке
Већ се кити са поштењем;
Који народ не продаје,
Братска клетва ког' не прати,
Који љуби име своје,
Па см'је за-њ и живот дати;
Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!
Гдје такових људи нема,
Тај је народ право робље,
Тај је народ без свјетлости,
Тај је народ пусто гробље".
1889.
Хајд'мо, хајд'мо, браћо мила,
Будимо се из мртвила,
Из л'јености, пакла тог!
Братску руку руци дајмо,
На посао похитајмо,
Благослов ће дат' нам Бог.
Да нам дани разведре се,
Да са себе терет стресе
Тешких јада мили дом:
Треба мука - презримо и'!
Пред очима нек' нам стоји:
Служит' треба роду свом!
Нек' нас свуда трње срета
Нек' нам светом циљу смета,
Не маримо за то ми:
Иза трња цв'јеће ниче,
Побједом се лави диче,
Иза борба крвави'.
Зато напр'јед! - јер друкчије
Добра нема, среће није,
Оставиће вјечно нас;
На посао, Србадијо,
Ако ти је свет и мио
Домовине драге спас!...
У Дубровнику, на Бадњи-дан 1889.
Шта би она тица мала у тавноме сјену круга,
У сплетеној мрежи жица без слободе горског луга?
Шта би онај поток мали што долином вијуга се
Сваке зоре, сваког дана, да не прати твоје гласе?
Зар би тако слатко снивô испод дрвља пастир млади,
Да му звуком божанскијем пјесма душу не заслади?
Шта би она дивна мома кад залива мирис цвијеће,
Кад јој око жарке душе слатка нада облијеће?
Шта ли момче кад угледа запламтјело око њено,
Бујне груди, мирис-косу, бијело лице и румено?
Зар би могô винути се сури орô више свега?
Ти му силом кријепиш крила, ти висини дижеш њега!
Шта би онај слијепац тужни у вјечитом мраку ноћи,
Да му срце не загрле божанствене твоје моћи?
А роб шта би кад га душман туче ланцем и ханџаром,
Да му срце не згријеваш твоје ријечи светим жаром?
Шта би онај што у тами тужи, чами петсто љета, -
Шта би Србин с тол'ко јада, да те нема, пјесмо света?
У Мостару, 5.маја 1890.
У Дубровнику, 1890.
Ходи, Српче, ближе мени,
Ход', соколе мој,
Гледај црва како пузи
У прашини тој.
Испотаје гризе, трује
Са корјена цв'јет,
И највишој плодној воћки
Буде злотвор клет.
Од св'јета се вјечно крије.
Али за то знај:
Ко се крије ништа није,
Кукавица ј' тај.
Ногом лупни, погази га,
Сваком црву смрт!
Који гмили у прашини, -
Трује цв'јетни врт.
Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак -
Соколски ми стој!
У Дубровнику, 14. фебруара 1890.
Кад остави Срба срећа,
И гони га судба црна,
И тужноме, мјесто цв'јећа,
Пружа оштра в'јенац трна;
Кад му име, вјеру, части
Газила је злоба врага,
Под насиљем пакла страсти
Служила му сеја драга.
Кад под ада стравом мрском
Земља му је сузе лила,
А његовом крвљу српском
Змија душу кријепила.
За одбрану части, вјере
Трзао је Србин мача,
Да слободе цв'јеће бере -
И душмане да надјача;
Да сатану гадну смрви
Презир'о је муке љуте;
Газио је море крви,
Ширио је слави путе.
Ал' оружја јачег има
Што нам црну поноћ слама,
А окове ропске снима
И власт силе пружа нама;
Проводи нас кроз мракове
До дворова моћи славне,
Слободе нам златне, нове
Буди ведре, св'јетле дане.
То оружје што све слама
чили дух је пунан моћи;
Бистри разум, гдје се тама
Није свила, нит' мрак ноћи;
Што је срамно и презрено;
Што пред срџбом судбе није
Ледном тугом оборено;
А с браника светог права
Не отступа, не скрива се, -
Са смјелошћу гордог лава
Трпи муке и ужасе.
То оружје, што све ори
И до златне води мете,
Чисто ј' срце, у ком гори
жар истине, правде свете.
Што се труди да саплете
В'јенце славе роду своме;
Да разагна тмине клете,
Што му мајци груди ломе.
С тим оружјем, даром неба, -
Напр'јед, брате, свуд без страха!
То оружје теби треба
Србадијо, муњо плаха!
С тим оружјем смјело ходи
И циљу ћеш ближе бити,
То оружје срећи води -
Са њиме ћеш поб'једити!
Гледао сам младу зору,
Када јутром исток краси,
И румено лице своје
Купа мора у таласи.
Пред чаробним ликом њеним,
Пред зрацима силне моћи -
Дрхти, стрепи, пада, бјежи,
Ишчезава тавна ноћи.
Па и мени кад се смркне,
Кад ми болест груди слама -
Ја погледам тебе, зору,
И с душе ми бјежи тама.
Срце плане врелим жаром,
И нада се дигну двори,
Па тад кликнем: "Пјевај, срце,
Та пред тобом зора зори!"
У Дубровнику, 1890.
Слатко ти спава малено чедо -
Пупољак дивни, неразвијен цвијет,
Слатко ти снива, тихо почива, -
Санак је њему најљепши свијет.
А брижна мајка, лебдећ над њиме,
Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,
И ти га гледаш, а суза ето
Заблиста једна у оку твоме.
О, знадем сузу - из бола душе,
Разум'јем боре на челу сјетне;
Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,
У санку часе уживај сретне;
Кад љета тебе на ноге дигну,
Минуће санак, спокојство благо,
Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,
Плакаћеш, чедо, очева снаго!
На сваком путу, на свакој стази,
Куда те жеља водила буде -
Трње ће тебе сретати само,
Груди ти сламат' ледене груде;
Слушаћеш уздах очаја горког,
Из груди гора, дома ти мила,
На гробу српске пропале славе
Слушаћеш како тугује вила"...
Ти тако велиш, ој оче српски,
У болу јада, очају тешку, -
Па зашто тако саламаш јадом
Витешки сине, душу витешку?
Не тужи, стани, па врлог сина
Уздање твоје, злаћану наду,
Зарана јоште учи га, свјетуј
За борбу душу нек спрема младу!
Учи га оче: да муком само
Дижу се храми славе и среће,
Да муке само и тешки труди
Дарују плода мирисно цв'јеће.
Учи га: нека пред силом грома
К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;
Нек младу душу небеском пјесмом
Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!
Па кад ти синак утуби р'јечи,
Кад појми смис'о очевог збора:
Сл'једиће стазом, што небу води,
Гдје љепше свиће данак и зора!
У Мостару, 21. 1890.
Ви, те вам слаба душа у мору сујете тоне,
У кругу што се чује ваш родољубља глас,
Ви, те вам у малом срцу пусте се жеље гоне
Снивајућ славу, час', -
Покаж'те вашим радом, прегнућем вашим, дјелом,
Дому, народу своме ваш родољубља мар,
Стан'те на браник права узгоренијем челом
За општу свету ствар.
Бацајте маску с лица, отвор'те ваше груди
Чистој истини неба. Маните празан глас
И разметање ваше. Будите дјелом људи,
И народ славиће вас.
У Мостару, 25. марта 1891.
Слушао сам слатки жубор
И струјање горских вала,
Љупку пјесму, што је јутром
Небу шаље тица мала.
Слушао сам благи шапат
Што се с росом љуби цв'јеће,
Свету химни, што је анђ'о
У тишини зв'језда креће.
Слушао сам звук зефира,
У бокору ружа млад',
И у сјенци густа грања
Мили цвркут славујчади.
Ал' твој говор, мила мати,
Слађи је од сваког гласа,
Слађи него звук зефира
И брујање са таласа.
Твој је говор мили поздрав,
Који тако срце диже,
Са њиме ми рајска пјесма
У млађану душу стиже!
Твој је говор света химна,
Коју небо славом прати;
Ја сам срећан, ја се дичим,
Што се Србин могу звати!
У Мостару, 21 јануара 1892.
Ниси само срцу мила,
Што ти чедност лице краси,
И што дахом рајског цв'јета
Миришу ти меке власи;
Ниси само срцу мила,
Што ти око сунцем грије,
Што су твоје р'јечи благе
Анђеоске мелодије;
Ниси само срцу мила,
Што осмејак уста твојих
У дубини душе младе
Диже олтар нада мојих;
Ниси само срцу мила,
Што си чедо раја света,
Већ и стога, што си пупољ
Српске гране, српског цв'јета!
Мостар, 4. јуна 1893.
У пламу рујне боје
Даљни се исток сјао,
С љубављу пјесме своје
Славуј је ружу звао;
Вечерњег звона звуке
Вјетрић је носио широм -
Ти си скрстила руке
С побожним, слатким миром.
Молила ти се благо
За боље рода свога,
За своје Српство драго
Звала си Спаса Бога;
Твоје су усне мале
Шаптале р'јечју тајном,
И чисте сузе сјале
У твоме оку сјајном;
А ја сам у теби, чедо,
У теби, зв'јездо чиста,
Најљепши цв'јетак глед'о
У роси како блиста.
Мостар, 19. јула 1894.
Гле како је ситна, мала,
Тек је чујеш кад полети,
Мала чела, ал' је зато
Величанствен рад јој свети.
Хајд', завири скромну кућу
Гдје челица вр'једна живи,
Хајд' погледај, па се чуди
И великом дјелу диви!
У кошнице радне челе
Нико благо метн'о није.
Сама чела својим трудом,
Слатким медом напуни је!
Никад није чела марна
"Дај ми!" као просјак рекла,
Рано ранећ', касно каснећ'
Сама себи благо стекла.
Па хајд', браћо, к'о челица
Да смо ув'јек духа чилог,
Да збирамо слатке плоде
У кошницу рода милог.
1895.
Ја никада тебе мрзити не могу
Тебе, б'јели св'јете, ком је многи дао
Име црног пакла, а на подсмјех Богу,
Што те светом мишљу ускрснути знао.
Не могу те мрзит'! Ту под небом твојим
Ја осјећам љубав, што ме с тобом спаја,
Ја пред твојим ликом с побожношћу стојим
Као чисти анђ'о пред дверима раја.
Јест, на брзој струји, којом живот броди,
Често испих пехар пун јада и туге, -
Ал' кад златно сунце на небу се роди,
Ил' кад спазим тамо величанство дуге;
Кад прољеће младо дарове донесе
И кад росом преспе љубичице плаве,
Па се с лаком шевом душа ми узнесе
Далеко, далеко, у висине плаве:
Ја у томе часу заборавим боле
И све сузе мајке, што их душа рони,
Моје усне шапћу, тихо Бога моле,
И ја чујем како глас небеса звони.
Па утјешен вјером загрлит' бих хтио
Небо, сунце, брда завичаја мога,
Па да с њима зборим и шапућем ти'о
И љубим их тако до издаха свога!
1897.
Просијајте луче благе
Сврх етира звјезданога,
А ви српске сеје драге
Од Тимока до Јадрана
Берте ките с лавор грана,
да уз трепет златног сјаја
Саплетемо в'јенац славе,
Око чела, око главе,
Нашег Змаја!
Друже зв'јездам', сунцу јарком,
Ти љубимче божјег сјаја,
Ти си својом пјесмом жарком
Кроз облаке наших јада
Слао искре нових нада -
Што клонуле с вјетром спаја; -
Од Тимока до Јадрана
Био мелем љутих рана,
Уздисаја...
О, мален је в'јенац пао
На то чело, дични Змају,
Ти си виши в'јенац дао
Своме роду, нараштају;
У њ си с неба сунце снио,
Зв'јездама га окитио,
Од Тимока до Јадрана
На вихору мутних дана
Да род грију!
Слава жару - срцу твоме
На коме се Србин грије!
Слава духу великоме
Над ким златно небо бдије!
Слава пјесми што се вила
По стољећа српском крају,
Слава гласу твојих вила!
Слава твоме умном сјају! -
Слава Змају!
1899.
Ори поље, ори боље,
Да слободан развој буде;
Родиће ти мило поље,
Раденику Бог ће дати,
Раденик ће злато брати
Оштрим српом с миле груде.
Ори поље, ори боље,
Мушком снагом а без ника,
Јер уз снагу кад је воље
Сама срећа ближе броди,
Изобиље собом води
Под кров часног раденика.
Ори поље, ори, ори!
Чуј! Како те шева хвали,
У слаткој ти пјесми збори:
Благословен твој труд био,
Небо дало све, што хтио
'Ранитељу тица мали'!
Ори поље, ори даље,
Ено лаган облак плови,
То Бог добри росу шаље,
Да спуштено сјеме поји
И да дјело руку твоји'
Изобиљем благослови!
1899.
У ТУЂИНИ
Другу Јовану Дучићу
На далеком небу златно јутро гори
У свјетлилу дана, као поздрав мио,
Благи звук се хори.
Росна жита шуме, а с пропланка ти'о
По модроме класју санан вјетрић блуди
Па капљице пије.
Лептирица плава ђурђевку са груди
Слатки пелуд краде, с неба златно бдије
Па је мило грије:
Ал' ја, сморен путник, утјехе не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!...
На мрком гребену, на самотној јели,
К'о згужвани дувак почивају ти'о
Облачићи б'јели;
Под њима дубоко поточић се скрио,
Прелива се, шуми, а талас му мио
Као злато сјаје.
Са српом у руци преко њега гази
Милоока млада, пред њу момче слази
И на пут јој стаје...
Ал' ја, сморен путник, радости не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!
Низ обале ходим. Ракита се млада
У јутарњој сузи прелива па мири;
Љубичица вири,
У присјенку тихом челици се нада,
И чашицом пуном, у слађаном санку,
Очекује знанку,
А далеко тамо, гдје се пјесма хори,
Дивља ружа пламти и к'о рубин гори
На б'јеломе данку.
Ал' ја, сморен путник, радости не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!
С расцвалог дрвећа лагано се крећу
Пахуљице б'јеле, као пољуб драги
На усне ми слећу,
Милују ме, љубе и свој мирис благи
У њедра ми сипљу, и сјећају дана
Кад сам љубљен био...
И мој дух без мира, к'о тица са грана,
Узвија се, лети пут далеких страна,
У завичај мио...
Ал' ја, сморен путник, утјехе не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!
1900.
Пустите ме! Мени није
У тој вреви живот драг;
Гдје 'но љепше сунце грије
И плаво се небо свија,
Гдје 'но златно класје њија
Слаткин дахом вјетрић благ;
Тамо, тамо, за том гором
Гдје плодове штити Бог,
И гдје рано, рâном зором,
Уз шуштање бистрих врела,
Звоне звонца мирних села -
Тамо нађох мира свог!
Тамо, тамо у самоћи,
На ме чека невен мој...
И у дану и у ноћи
О њему ми душа снива, -
У два она ока жива
Гледа сунце и дан свој!
Не треба ми другог блага -
Свега ми је дао Бог!
Моје благо моја драга,
Са ње ми је живот мио,
У њој ми је свијет цио
И сва радост срца мог!
О, слатка су њена уста -
Пољубац јој тако благ!
А коса јој мека, густа,
У њедрима руже двије,
Под ружама срце бије,
Дивно срце - алем драг!
Пустите ме! Тамо, тамо,
Гдје 'но слатки слушам пој,
Гдје ме радост срета само
И гдје љепше сунце грије,
Тамо ми је, тамо ми је,
Небо моје, живот мој!
1900.
ХИМНА
Српског Црквеног Пјевачког
Друштва у Д. Тузли
Боже силни
Наших дједâ,
Ти, у ком је моћ и влас',
Данас братство
У те гледа -
Благослови, Боже, нас!
Благослови
Срцâ ови'
Свети пламен силом свом!
Ти нас буди,
Да нам труди
Слави воде мили дом!
Не дај да нам
Силе клону,
Нека буде врагу лом!
Пошљи благу
Милост ону
И помози Србу свом!
Ој, помози,
Да у слози
Дивље чете нађу нас!
Нек се плаше
Силе наше,
Боже силни, чуј нам глас!
1900.
Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче Српства, колијевко лâвâ!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно -
А наша будућност, гдје је она? - Спава...
Вјеровасмо у њу кô у свети ћивот
Василија светог што клонуле снажи;
Вјеровасмо у њу кô у вјечни живот -
Вјерујући у вас, о орлови наши!
А сада вјера наша умире и гасне
Мутно око гледа у небо без зрака...
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне,
Јер остаде земља без својих јунака...
Браћо, зар вас душа нимало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?
Зар вам није жао, на огњишту оном
Гдје вас огањ гријô, што ће туђин бити,
Што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?
Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди,
Оставити брата, без снаге, у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?
О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба...
Треба мушке снаге и витешких рука,
Треба Обилића и слободних лâвâ;
Треба ваше смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава...
1902.
Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,
Овдје нема сунца што ме тако грије,
Сунца, милог сунца, сунца мога раја -
Мога завичаја.
Ја не могу овдје. Моја душа воли
И лијепу Рону и воду Лимана,
И далеке шуме што се виде доли
У подножју хладном вјечнога Монблана;
Моја душа воли овај крај слободе,
Ову земљу људи, једнакости, права.
Ал' тамо, врх кршâ гдје облаци броде,
Тамо, с голих брда гдје мирише трава,
Тамо, гдје су моји другови и браћа,
Тамо, роду своме душа ми се враћа.
Ја не могу овдје. Тамо гдје увече
Врх далеких брда као ватра плане,
Испод црног Хума гдје Неретва тече;
Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,
Гдје се моја браћа за род Богу моле;
Тамо гдје сам снивô оне златне снове,
Тамо моја душа плачући ме зове.
Ондје нек ме једном и у гроб сахране.
Женева, 1902.
Не застани! Све даље и даље,
Тамо гдје те твоја вјера зове!
Бог, који ти своју милост шаље,
Водиће те на подвиге нове.
Не дај срцу да га слутња свлада,
Нити оку да га суза роси;
Тамо куд те зове снага млада
Свој крст тешки на плећима носи!
Благо оном кога провиђење
Под бременом пут Голготе спрема!
На њ свијетло чека васкрсење
И његовој слави конца нема.
Пред њиме ће поникнути злоба,
Што му негдје оштри вијенац сплела,
Кад он силан дигне се из гроба,
А зâр божји загрије му с чела.
Не застани! Кроз маглу дубоко
С крстом ступај уз голетну страну!
Своје чело подигни високо
И радуј се васкрсноме дану!
1902.
ВЕЧЕ НА СЕЛУ
Јанку Веселиновићу
Ево мога села, ево радовања!
Ево тихог мира гдје ми душа сања,
Гдје се срце снажи па весело бије,
Као да ми нигда заплакало није!
Ево мога села! На зеленом платну
К'о да, пуну душе, гледам слику златну -
Једну слику живу што је Господ ствар'о
Када се на земљи с љубављу одмар'о!
Гле, домови мирни кроз дрвета стара
Како мило руде од вечерњег жара,
А горе високо, при заходном блеску,
Прелијеће ор'о ширину небеску.
А тамо, од села, по стрмêни брдâ,
Ено блâга, ено, пребијелих крдâ!
Ено горе момче на врх ст'јене сједа
И далеко тамо пут запада гледа.
Гле под густим дубом, тамо гробљу ближе,
Гле како се скромно мала црква диже,
И кроз меко лишће, што се над њом сплело,
Како мирно гледа своје мирно село!
Док широким пољем, као сребро чиста,
Лијепа ријека трепери и блиста,
Па жубори, хуји и к'о да ми мрмља
Да обали сађем у сјен густог грмља.
Али ја ћу тамо гдје још ратар браном
Брана плодну њиву, што га храни храном,
И старим рукавом таре знојно чело,
Гледајући вôљан своје драго село.
На груди ћу ове загрлити брата -
Мученика часног, што за руљац хвата,
И крвавим знојем, под пламеним небом,
Клас одгаја плодни, што га храни хљебом.
Он ће мени скромно своју руку дати
И дому ме своме на починак звати,
А ја ћу ижљубит' поштено му чело,
Па ми, онда, збогом, остај, мило село!
1902.
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће...
- Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...
Ја јој назвах селам. Ал' мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...
1903.
ЗНАШ ЛИ, БРАТЕ, НЕВЕСИЊЕ РАВНО?...
Ове је стихове говорио, као пролог, г. Атанасије
Шола на забави коју је приредило 19. децембра
1902. српско пјевачко друштво Г у с л е у
Мостару у корист пострадалих Невесињаца.
Што се оно тужна суза сјаји
На икони светитеља Саве?
Што кандила трну на олтару,
И што анђ'о на дверима цвили?
Што пуцају на гуслама струне?
Што се тресу гробови отаца?
Што се горе јадовањем оре -
Што нам плачу на извору виле,
Као мајка за јединим сином,
Као сестра за братом рођеним?
Лако ти је погодити, друже,
Ране љуте што нам душу муте.
Знаш ли оно легло соколова,
Знаш ли она поља од покоља,
Што 'но су их крвљу благодарном
Натапала прса од јунака,
Мушка прса слободна горштака?
Знаш ли земљу, гдје 'но за крст часни,
За крст часни и слободу драгу
Леже кости заточника храбрих?
Знаш ли тамо оно мјесто славно,
Знаш ли, брате, Невесиње равно?
Тамо браћа у невољи цвиле:
Мрачна чела поникнула ником,
Следила се срца у јунака,
Следиле се душе у јунака,
Јер невоља опасала јака:
Зла година и зли јаничари,
Кроз кошеве празне вјетар дува,
Глад се цери, мученике мјери,
Окива их веригама љутим,
Соколима лака ломи крила,
Да нам земља остане без крилâ;
Соколове са гнијезда гони,
Да нам земља соколова нема,
Отаџбина да проплаче љуто,
Да оплаче заточнике драге
Српске славе и имена српског;
Небо наше да звијезда нема,
Вјера наша да извора нема;
Црни врани да загракћу црно
Над гробницом нашега уздања...
Браћо! Сестре! Очеви! О, људи!
Ако вам је српско име свето,
Ако вам је домовина драга,
Ако знате шта је суза мајке,
О, не дајте да нам тешки гријех
Дом окаља и притисне душу!
О, на дајте да кости отаца
Прокуну нас из гробова својих!
О, не дајте да уздахну на нас
Оне чисте, оне српске душе,
Они диви, Обилићи живи,
Што су роду вијекове дуге,
Као света луча са небеса,
Свијетлили у дубокој ноћи,
И ступали, у крви од рана,
На сусреће васкрснога дана.
Дајте, браћо, помоћи им дајте.
Не помоћи, само дуг им дајте!
Они за род и живот су дали -
Крвљу својом по стотину пута
Топили су стазе и богазе;
Умирали по стотину пута,
Остављали куће и огњишта
И свој стијег дижући високо
На крваву ступали Голготу,
да васкрсно засвијетли сунце,
да огрије сужње и невољне,
Да нестане оних љутих рана,
Љутих рана од Косова дана...
Дајте, браћо, помоћи им дајте!
Не помоћи, само дуг им дајте!
То вас моли она тужна суза
На икони светитеља Саве;
То нам зборе гробови отаца
И крв света што је негда пала
На жртвеник свијетле слободе;
То нам зборе тамнице дубоке,
Гдје су оно у мучењу дугом
Дивни борци, један до другога,
Праштали се с душама витешким;
То нам збори кандило што гори
Пред ћивотом Василије светог;
То нас моли анђео што цвили
На дверима нашијех олтара;
То нас моли крв, братство и вјера,
Сузе, муке Отаџбине драге
И све душе што их јади гуше...
1903.
ХИМНА
Београдског Певачког Друштва1903.
Заиграјте, срца жива,
Једном жељом рода свог!
Што Авала давно снива
Нека благи даде Бог!
Као звона Васкрс-дана,
Која вјером дижу нас,
Да одјекне про Балкана
Српске славе бурни глас!
Боже, што си од в'јекова
Челичио српски над,
Благослови нас синова
Повјековни труд и рад!
Блегослови и пробуди
Наша срца силом свом,
Да и отсад наши труди
Прослављају мили дом.
Благослови стијег ови,
Благослови, пјесму, пој,
Да слободу дани нови'
Свуда јави браћи свој:
Тамо гдје се чују клетве
Са Косова жалосног,
И са Дрине и Неретве
Све до Мора Јадранског.
Благослови и обдари
Наше горе, њиве, плод,
Св'јетлом зором ти озари
Српске земље, српски род!
Као звона Васкрс-дана
Која вјером дижу нас,
Да одјекне про Балкана
Српске славе свети глас!
Горе наше пропојте весељем:
Јарко вас је походило сунце,
Јарко сунце Богом даровано,
Да вас новим огрије животом
И напоји изворима живим.
О, радуј се, лавро седмовратна
Света Жичо на Морави хладној!
Ужди своје пламене олтаре,
Отпој славу Богу великоме,
Задужбино Богу посвећена;
Испод твојих мирнијех сводова
К'о глас божји кад спасење јавља
Нек' зазвоне звона освештана
Благим звуком васкрснога славља!
О, радуј се, Шумадијо равна -
О, радуј се, мајко Обилићâ:
Бирчанинâ и Лазаревићâ,
Хајдук-Вељкâ и Хаџи-Рувимâ,
Чарапићâ и храбрих Мутапâ,
Синђелићâ, Лома и Главаша!
О, радуј се вјечним радовањем:
Жељно ти је заиграло сунце
На истоку спрам Авале плаве,
Теби мајко љубљена и драга,
Вјечна правда, ево, опет врати
Из даљине сина рођенога,
Да му чело украсиш вијенцем,
Да високо, у облаке сиве,
С благословом Бога великога
Подигне ти заставу слободе,
Уз одјеке побједнијех труба
Да се тамо златна завихори
Прô Балкана до светих Дечана
И још даље, далеко, далеко,
Тамо, тамо, гдје је тужно гробље,
Гдје 'но цвили оковано робље
А без зоре и бијела данка,
У дубокој ноћи без осванка...
О, радуј се, постојбино драга,
О, радуј се вјечним радовањем,
Благо теби отсад до вијека,
Благо нама на оба свијета:
На унуку лава тополскога
Одсијева круна Лазарева!
Блистај, круно, и сретно ти било,
Србија се зажељела сјаја,
Србија се зажељела дана,
Србија се зажељела тића,
Обилићâ, орлâ и полета, -
Ти полети дједовскијем летом,
На бедему српскијех крвника
Нека звекне убојно нам гвожђе,
Да те с неба благосиља Ђорђе;
Од Вардара до сињег Јадрана
Уз брујање васкрснијех звона
Да пропоју душе милиона:
Слава оном који ланце скида!
Слава оном који ране вида!
Слава оном који ломи гвожђа -
Слава крилу бесмртнога Ђорђа!
1903.
МОЛИШ СЕ...
Молиш се...
Скрушеним, кротким гласом призивљеш љубав оца,
Његовој вјечној слави високо дижеш лавре
И његовијем ликом украсио си олтар;
Пред њиме клечиш, падаш и у прах челом рониш, -
Молиш се, хвалиш, вјерујеш...
Но да л' си душом својом појмио слово благо?
Јеси ли крвљу светом опрô гријехе дуге?
Је ли те вјера твоја вјечној доброти дигла?
И да л' си срцем виђô истину откровења?
Јеси ли брату своме донио мехлем рана
И пружио му срце у часу страдања тешких?
Да ли си земљу ову освештô миром светим,
Прелио потоке крви сузама покајања
И грохот крваве борбе докончо са презрењем?
Јеси ли чуо јаук многих племена земних,
Судбом понижених, чије се кукавне наде
Мрзну и гину вјечно под јармом суровости?
Јеси ли био сјеме општих плодова добра?
Страдањем, смрћу својом, дајући живот другим,
Јеси ли чуо бога!...
Пењеш се: умом хваташ вјечност и атом сваки;
Покорио си себи силу надземних власти -
Обуздао си снагом вољу громова сињих;
Пребродио си чамцем пучину океана,
У понорима морским нашô си благо себи,
И сву си куглу ову жељезним ланцем свезô.
Но можеш ли се хвалит вишом влашћу којом,
Врлошћу мисли оне рад' које богочовјек
Искапи чашу до дна с праштањем и с благословом?
Јеси ли душом својом презрео прошлост гнусну?
И је ли с тобом господ, љубиш ли оца вјечног?...
Не, ти си џелат стари. Ти ниси срцем виђô
Истину откровења, ти ниси чуо бога,
Поругано је тобом његово слово свето, -
Кајине, с твојих рука још капље крв братовља...
Покај се! Јадни црве, што вјековима гризеш
Мисао спаситеља и самог себе, покај се!
Лукава вјера твоја није те к небу дигла -
Осјећô ниси мрака и ниси виђô свјетлост,
Окован злом и паклом у понору си остô
Немоћан, слаб и ништаван...
О, пузи, гмижи тако, и чекај у праху гнусном -
Док свето откровење не подари ти крила
Да се узнесеш небу и будеш божји син...
1904.
ЖИВОТ
М. М. Ракићу
Не дај ми, оче, земне прећи путе
Док плод смрти будем и да живим
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.
Ко никад није горио на огњу
Рођеног срца и гријао друге,
Ко није познô моћ љубави дуге
И чуо како благосиља бог њу;
Ко никада није један живот дао
Извором живим крви богом дане,
Кô здраво стабло плодове и гране, -
Тај је с проклетством из утробе пао.
Он није био сјеме свете њиве,
Ни атом тијела што држи и спаја;
Он је издајник људских нараштаја -
Убица оних што у њему живе.
Сва блага земна милости бескрајне
Презрô је срцем и душом немарном,
Нити се гријô свјетлошћу олтарном
И био жарцем вјечне мисли сјајне.
И кад доконча и, без једне сузе,
Кад заспу земљом врх лешине мртве,
Доли, у мраку, погребне жртве,
Проклеће оца што им душу узе.
Па зато, оче, не дај ми да путе
Довршим земне док плод не одњивим,
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.
1904.
Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.
Кад у дну поља јутро ме затече,
Па чујем топло појање са грана,
И гледам како, преко родних страна,
Ријека покрај златних жита тече;
Ил' када тихо по брдима плавим
Вечери миле блага црвен плане,
Ја у те часе, знам, Господа славим!
Примиш ли у дом онога што грца
У сињем јаду под студеним небом,
И утјешим га са сољу и хљебом,
И огријем му ране ватром срца;
У светом чувству када силно горим,
Па руке ширим да загрлим свијет,
Све људе, земљу, сваки грм и цвијет,
У ове часе, ја знам, с Богом зборим...
Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.
1904.
Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име-
Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,
Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,
Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!
1905.
НОЋ ПОД ОСТРОГОМ
Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.
Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.
Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.
Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.
У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.
Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.
Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти'о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.
О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води -
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!
Гледајући тебе ја, пун снага нови',
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.
Ја знам: једног дана са обала твоји'
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.
Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни'
И кандило славе на српском олтару.
Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, -
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!
1905.
На престолу, у порфири, сједи тиран мрачна лика,
Око њега ропске слуге, сами крвник до крвника. -
Његова је душа гротло, црни понор и страхота,
Гдје се клупко хладних змија у отрову своме мота.
Сваког дана нове жртве гавранови гладни кљују,
Сваког дана народ пишти и дуге се клетве чују.
Све, што није ропски знало да пред грешни престо гмиже,
Све, што бјеше часно, свето и пред њиме главу диже,
У подземљу дубокому, на гомили од костурâ,
Све ледену самрт нађе од џелата и тортурâ.
Стрепи земља, народ дршће, и тирански јарам влачи,
Тражи Бога, сунца хоће, ал' се пусто небо мрачи.
Тако траја дуго, дуго, док прекипи мука многа,
И брат брату руку стеже и закле се крвљу Бога:
На лешину свог Пилата, свог крвника, ногом стати,
И његову мрску главу гавранима гладним дати,
Са бедема отаџбине нек заори глас слободе,
И на мрачном, пустом небу васкрсне се зв'језде роде.
Спремна дружба чека, вреба, ал' продаде Јуда брата:
Оковане осветнике доведоше пред џелата.
Мрко гледа крвник стари на педесет дивних глава,
На педесет пламенова, на педесет младих лава.
Мрко гледа, а сатански на лицу му осм'јех игра,
И сурова душе жедни дивљом жеђу дивљег тигра:
"Тражите ме!... Добро дошли!... Ја ироје таке славим! -
Чекаћете у мом двору, док дарове за вас справим"...
И на врата од тамница, чуј кључеви тешки звоне, -
Као сунце на смирају, дивна дружба у мрак тоне...
Радује се грешник црни и игра му срце хладно,
Па премишља: каквим даром да дарива робље гладно.
Мисли џелат, а око му к'о крвави блесак мача!
"Слуге, рече, к мени брже доведите два ковача"!
За час било и пред њиме стајала су по два роба,
До два брата мученика - два костура из дна гроба.
Премјери их звијер жедна па сатанском мржњом гори,
И, држећи жезло сјајно овако им крвник збори:
"Мислите ли да вас вратим вашем дому и слободи,
Чујте вољу вашег краља, кога вишња правда води:
сакујте ми тешке ланце, каквих јоште било није,
Сваки колут нека дере, нека чупа, нека рије!
У те ланце, зажарене, повезаћу псине љуте,
Што ми русу главу траже и мој вјерни народ муте.
Нек' се вију црви гладни, нека сикћу као змије,
Нек' их гвожђе усијано у подземљу гладном згрије;
Нека знаде трулеж пуста, какве муке с неба слазе,
Кад невјерни на свог краља руку дижу и трон газе!"
Сретоше се два јунака, на рукама синџир звекну,
Ал' к'о талас када грухне, глас дубоки кроз двор јекну:
"Тиранине, не било те, својих душа ми не дамо!
Ланце коват' браћи својој, крволоче, ми не знамо!
Ево главе! Ево крви! ради од нас шта ти драго,
Али ланце не кујемо за све твоје гнусно благо!"
- "Шта?!" - краљ рикну... Гавран гракну, на небу се облак хвата,
Пред џелатом крвавијем два крвава леже брата.
И дан гасне, сунце тоне и дршћући, тужна лика,
Ореолом сјајном кружи мртве главе мученика...
1905.
1905.
Боже, на поља
Земље ове
Васкрса златним сунцем сјај!
Победу, венце
Славе нове
Краљу и роду српском дај!
Вером отаца
Што слободу
Прелише крвљу, даруј нас!
Да нам у свету
И у роду
Остане светлих дела глас!
К'о шарна светлост
Дуге пуне
Што с неба гони црни мрак,
Нек' драги камен
Српске круне
Спасења српског буде знак!
Нек' бели ор'о
Прене, сине,
И нове славе да нам плод;
С Авале плаве
Нек' се вине -
Јединством светим спасе род!
Немој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,
Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.
Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
И сваки ће прозор засути бехаром,
Да пробуди срца што љубе и горе...
Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!
1906.
Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом кô од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И свјетлија си од њеног ђердана.
Никада се тебе нагледао не би'!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.
И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се господ јави,
Кад орлови наши високо заброде
И са твојих рука пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда,
И да с тобом славим дан златне слободе!
1906.
ХЉЕБ
Пароброд спреман. Море се колеба.
Пошљедњи пламен на западу трне;
Сутон се рађа и с јесењег неба
Полако пада на хридине црне.
Палуба пуна. Руке уздигнуте
Поздраве шаљу и рупцима машу.
У мноштву овом видим чељад нашу,
Наслонили се на перваз па ћуте...
Земљаци моји, докле ћете, докле?
"Тамо далеко! Јер нас усуд прокле
И на нас паде тврда туча с неба..."
А зар вам није завичаја жао?
"Жао је брате... Бог му срећу дао...
Но хљеба неба... Збогом! Хљеба...хљеба..."
1906.
Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара -
Гризе, кô чежња једно срце боно.
Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињства, милоште.
Овдје сам прве стихове написô,
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари.
Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари...
1906.
СЛОБОДА
Петру Кочићу
Она ће доћи! Из смрти, из гроба,
Из мука наших васкрснуће небу,
Да збрише сузе остављеног роба,
Што рањен живи о крвавом хљебу...
Она ће доћи! Ја видим: кроз таму
Пробија свјетлост божанскога лика,
Тирани гнусни даве се у сраму -
Док ланци прште силних мученика.
Она ће доћи, свијетла и чиста
К'о суза мајке, као љубав Христа,
Да сужње води из тамничких врата.
Ах, моја душа већ је ћути близу -
Ја видим њену божанствену ризу
И чујем ропац крвавих Пилата...
1907.
МИ ЗНАМО СУДБУ...
Стевану Сремцу
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô -
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
1907.
1907.
Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива -
Ја не видим нигдје рала и орача...
Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.
Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.
У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.
О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче...
ХРИСТОВ ПУТ
Овдје нема храма; овдје нигда није
Зазвонило звоно празничкијех дана;
Ал' мени се чини преко ових страна
Да сам господ ступа и благослов лије.
Пољима се овим свето сјеме сије -
Сви су људи браћа, плод са једних грана;
Ту крв пала није са братских мејдана,
Ја чујем гдје свуда једно срце бије.
Овдје нема храма. Ал' света и чедна,
Ту у сваком срцу стоји црква једна,
Гдје се служи служба праведна и чиста...
О ви што се лажно молите у храму,
Не идите амо! Остајте у сраму!
Јер ту гдје вас буде неће бити Христа!
1907.
НЕ ЧУВА СЕ ТАКО ОБРАЗ И ПОШТЕЊЕ
Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, -
Он не пузи, он се уз Голготу пење.
Заставу ти своју бјеше народ предô,
И за тобом пође и у борбу стаде,
Ал' ти ето, вођо, посрну и паде...
Гдје ти очи бјеху? Што нијеси гледô?
Зар ти што до јуче бјеше орô смјели,
Ти у ког је вјера заложена била,
Зар блатом да сада каљаш своја крила?
Пред тираном нашим да поклекнеш, је ли?
Он ти пружи части, он те у вис диже,
А до јуче, знаш ли, с њиме си се клао!
Гдје је људски понос? Он је ето пао -
Преваљени соко у прашини гмиже.
Може ли ти народ простити то дјело?
Јесу ли то пути душа свијетлијех?
Не, то је знај, вођо, један тешки гријех
И љага што каља јунаково чело.
Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, -
Он не пузи, он се уз Голготу пење.
1907.
Ко пошкропи твоје косе, Јело,
Ко ороси твоје лице б'јело?
"Јутрос стајах испод јоргована,
Па ме роса покапа са грана".
Право кажи, а не лажи нани,
Гдје су, шћери, са грла ђердани?
"Што бих ти се, мајко, криво клела?
Јутрос сам се на јоргован пела.
За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована".
Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?
"Рано зором, не карај ме, мати,
Ја у башту одох руже брати;
Са севлије плахи вјетар прхн'о
Па ми, мајко, сва њедра разгрн'о".
Што су мутне твоје очи тако?
"Ноћас нисам заспала никако,
Негдје славуј пјеваше са гране
Па га слушах све до зоре ране".
А зашто ти плам уз лице бије?
Јао, шћери да врућица није?
"Није мајко! та што бих ти крила!
Малоприје код ватре сам била.
"Плаха ватра удари у лице,
Па ми с тога горе јагодице".
Хајд' на извор, расхлади се, Јело,
Уми лице и то грло б'јело.
"Хоћу мајко!..." Цури срце бије,
Густ јоргован младо момче крије...
1907.
1908.
Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.
У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.
И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
ВОДЕНИЦА
Старо мјесто моје! Под сјенкама грана
Радобоља мрмља, вере се и прска;
Мрке хриди стреме високо са страна
Пуне густих зова, смокава и трска.
Све је исто, старо... Само, као прије,
Не чује се хитри точак да удара;
Кô бол један што се у дну душе крије,
Остављена ћути воденица стара...
Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави
Само студен гуштер полагано шушне,
Не јавља се млинар са шалом на глави,
Нити видим оне очи простодушне.
Много ли сам пута ја овдје, у хладу,
У вечери љетне на одмору био,
И, дижући очи на млинарку младу,
Из ведрице, жедан, хладне воде пио!
Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља
Пуна грмјелица, сребра, адиђара...
И док златно вече пада поврх грмља,
Накривљена ћути воденица стара.
1908.
Обешчашћено и кукавно доба,
Епохо мрља и ругобе трајне
У дубокијем тамницама гроба,
Гдје леже сунца и истине сјајне,
У твоме мору блата разум грца,
И нигдје копна и обала тврди'!
Лешино гњила расцрвана срца,
Са твога смрада траг богова смрди.
Плодови твоји златни су кумири,
Издајство мисли, тортуре, синџири,
Губа и пород гнојевијех груди.
И ја се, ево, твојим смрадом трујем,
И свој нос стискам и на тебе пљујем,
Ругобо гнусна без части и људи.
1908.
Возаре, похити! Распни једро, ходи!
Одвези ме, тамо, на острво мирно!
Као бели галеб, низ море прозирно,
Нека лети барка!... Вади ленгер, броди!
Знадеш ли на жалу, крај кућице саме,
Где врт један сања, где шедрван прска,
Уз бокоре ружа и високих трска?
Онде с чежњом слатком она чека на ме...
Ове ноћи, кад се позни часи јаве,
Ја ћу миловати њене косе плаве,
Уз бистру фонтану при сребрној луни...
Ено, сунце просу задњи сјај по води!...
Возаре, похити! Распни једро, броди!...
Месечино, грани!... Хитри ветре, дуни!...
1908.
КРАЉ И ПРЕПЕЛИЦА
"Препелице, стани, не развијај крила,
У моме би двору тако срећна била!"
"Најљепши су двори с кровом од звијезда,
Моје среће нема без мојих гнијезда".
"Пазио бих на те што бих знао боље -
Имала би хране све до миле воље".
"Просјаци су они што их други храни;
Моја храна само плод је богом дани".
"У мене је блага, све хрпе на броју,
Обасућу благом сваку пјесму твоју".
"Моја пјесма није пусто робље с лађа, -
Моја пјесма, краљу, слободно се рађа!"
1908.
У сјенкама врба, купине и грма,
Малена ријека блиста се кô срма.
На обали чича са чибуком стоји
И димове вуче и говеда поји;
На домаку тамо, куда стаза иде,
Неколике ниске колибе се виде;
Пред једном, у хладу јабука и дуња,
Једна баба преде и помало куња;
Над њом се грање разрасло и сплело; -
Село.
Попео се петô на буњишта мрка
Па крилима бије, пјева и чепрка;
У близини хукти воденица стара,
Пред њом сањив млинар с неким разговара;
Док у тихој сјенци купине и драче
Живо цврчак цврчи све јаче и јаче;
На његове танке и сребрне гласе,
За високим плотом, грокће једно прасе
И чека да с грана пане воће здрело; -
Село.
На путањи, мокрој од скорашње кише,
Пуна кола шкрипе све више и више.
Успоредо старац тромо гази путом
И волове, каткад, опомене прутом.
Прљаво дијете - унуче му, ко ли -
Викну га и стрча са бријега доли
И уза њ се приви весело и жудно,
А старац се смије благо, доброћудно;
Саже се и гољу пољуби у чело; -
Село.
У присоју жарком, испод брда гола,
Хрву се и ломе два разрасла вола;
Скупили се момци, јаран до јарана,
Па чекају конац љутога мејдана.
Негдје шева пјева; пољем пуним росе
Мило звоне звуци наоштрене косе;
Док брз коњиц један у даљини рже
И у чопор граби све брже и брже.
На истоку давно трепти јутро врело; -
Село.
1908.
Пошљи, господе,
Утјехе у мраку,
У овој ноћи
Што се живот зове
Даруј ми духу
Свијетлу вољу јаку,
Да увијек ступам
На подвиге нове.
Славећи тебе,
Да истину зборим
Другу и брату,
Силнику и робу;
За правду да се
Уз праведне борим
И с њима шибам
Пороке и злобу.
Охрабри срце
Да, у часу сваком,
Вјерује, љуби
И опрашта злијем,
Кô твоје сунце
Нескврњеном зраком -
Да њиме свуда
Смрзле душе гријем.
Пошљи, господе,
Утјехе у мраку,
У овој ноћи
Што се живот зове
Даруј ми духу
Свијетлу вољу јаку,
Да увијек ступам
На подвиге нове.
1908.
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?
Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.
Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране -
И снова пати, сељаче, и трпи...
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кô псу у синџиру...
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...
И нико неће чути јад ни вапај -
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
1910.
ЗИМСКО ЈУТРО
Борисаву Станковићу
Свану. Мујезин виче на мунари:
Салепчија се чује: "Врућо! Тазе!"
Отварају се газдинске магазе
И браве шкрипе и ћепенци стари.
Поледица је. Згурени метлари
Трљају руке. Низ Махалу Доњу
По који Турчин пројаше на коњу,
А за њим стижу хрти и огари.
У берберници скупљају се аге,
Пуше и срчу каву. Из оџака
По њима титра ватре црвен лака,
И окна сузе од паре и влаге.
Понека цура с ибриком, сва једра,
На чесму пође, и док вјетар мете,
Нануле клепећу о голе јој пете,
И пуна, здрава тресу јој се њедра.
У дугом ћурку погнути, са штапом,
Трговци крачу и називљу бога.
Покоји лиска, полунагих нога,
На вјетру трчи за раздртом капом.
Пролазе краве и ричу. С кантаром
Већ баждар чека. У вреви и буни
Хљебар се криви: "Сомуни! Сомуни!"
И даље чучи за мангалом старом.
Све живљи бива сокак и раскршће,
Под теретима друмом шкрипе кола,
Бич пуца... Тегле, стењу кљусад гола,
И хладно јутро над Мостаром дршће.
1910.
Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.
Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.
Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.
Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је кô поток текла срећа кротка:
Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.
Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.
Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.
Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже
Кô симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.
У то би халка закуцала. - "Петар!"
- Ускликне отац - "Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
Отворите му!"... - И ми сви, кô вјетар,
Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.
Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.
Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.
И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.
Затим би отац, ведар кô сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...
О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...
Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.
Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема... Сам, кô камен ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...
Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола -
Из мојих књига, са прашњава стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.
Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге -
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.
Сањам ли? Ил' би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, Кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.
Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.
Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,
Кô да би хтјела збрисат сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни кô лук младе дуге:
"Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију -
Света смо жива породица теби!
Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.
Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!
Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло кô кап сунца златна"...
И акорд звони... Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...
1910.
Све ме срце моме пријатељу вуче!
Он је бачвар. Овдје станујемо оба.
Још од ране зоре па до глухо доба
Он теше и бије и маљима туче
Ми смо једно исто - људи са занатом,
И с нама се само чедне мисли друже:
Ја стихове гладим, а он дúге струже,
Па велика дјела стварамо алатом.
Међу нама сасвим разлика је слаба,
Само то толико: док он своје ствари
Продаје за новце и поштено ћари,
Ја стихове своје вазда дајем џаба...
Мој сусједе мирни, нек благослов Духа
Увијек те прати да си добре воље.
Само, ја те молим, одсад лупај боље,
Јер оглухнух, брате, на обадва уха.
1910.
Вече је. Градом трепти сјај лампада.
Гомиле стижу. Шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада
Са женског грла сија се и бљеска,
Као да дуга из вечери плаве
Просипа боје и свијетла небеска.
У кочијама с лакајем се јаве
Велика лица у озбиљној пози -
Мудре и за пук прослављене главе...
И повор кличе, и добри матрози
Народног брода мотре милионе
И главом климну... Мајци Долорози
Са катедрале гласи звона звоне,
Молитва тече и спокојство броди.
Сва престолница топи се и тоне
У пуној срећи, сјају и слободи...
И нигдје суза да се веђе скупе -
По асфалтима само радост ходи...
Но док све више, сред вреве и лупе
И бљеска, вече силази сврх града,
И мјесец гледа у шалоне скупе,
Ја самац лутам као сјенка сада
По једном крају престолнице сјајне,
И ћутим како све по мени пада
Лед... Је ли ово стан људи? Не. Тајне
Пећине то су што сузама пиште,
Гдје мемла бије и гдје ноћи трајне
С оловом својим бораве и тиште...
Гле, неко руку, кô костур из гроба,
Пружа ми; моли, кору хљеба иште:
"Обрвала ме мука и тегоба,
Не могу даље! Рад ми снагу узе
И обори ме до скота и роба".
Рече и двије потекоше сузе.
Сад опет неко по камењу ледну
Преда ме тромо влачи се и пузе.
У погледу му, усахлу и жедну,
Пријекор, уздах и молитва дуга:
"Богаљ сам. Имам само ногу једну,
На бојном пољу остала је друга.
Помози! Баци који новчић худи
Ономе што је постô црв и руга"...
Гле опет тамо! Раздрљених груди
Уз ватру сједи суха жена нека
И погледима по жерави блуди.
На прсима јој чедо. Но млијека
У пресахнулим дојкама, што висе
Кô сузе, нема ни кап од лијека...
И мали цвили покрај празне сисе,
А мајка само, у грозници јада,
За срце каткад руком ухвати се
И јекне... Градом трепти сјај лампада,
Гомиле стижу, шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада
Са женских грла сија се и бљеска...
1910.
"УСТАВ"
- 7 (20) фебруара -
Ни бриге те више, мој ускрсли роде,
Ево твог јутра, ево ти слободе.
Нек ти одсад душу невоља не копка,
Па сад мирно тако, моја снаго мушка,
Нек те сан љуљушка!
Нестало је суза што ти муте око
Твоја суза више није љути ôс...
Гле, над тобом срећа сад виси високо
Као слатка крушка,
Само чувај нос!...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!
Плетимо вијенце! Ово је дан красан,
Купимо се редом на залогај масан,
Па пирујмо славно, нека звече чаше,
Уз борије, бубње (И уз ланце наше)
Нек се свуда чује глас из наших груди,
Да нам зора руди!
Ранама су стигле љековите биљке,
И ми смо већ, ево, постали род људи...
Од радости све нам с чела тече зној...
Ранама су стигле љековите биљке,
У тамници својој при сјају свјетиљке
Сад видимо боље дуги ланац свој...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!
Сад шпијуна нема... Под заштитом правде
Слободна је ријеч (отишла одавде).
Ако нас што тишти, то рецимо само,
Па господа одмах позваће нас тамо,
За наше ће боле лијека да справе -
(С ону страну браве).
Па сад мирно тако, роде, снаго мушка,
Нек те сан љуљушка!
Нестало је суза што ти муте око,
Твоја судба није више љути ôс...
Гле, над тобом срећа сад виси високо
Као слатка крушка,
Само чувај нос!...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!
1910.
У модром небу,
Тамо далеко,
Избија зора рана.
Из једног округлог окна,
Што се једва црвени
Над оштрим планинским ртом,
Помаља лице своје
И радосно се смије,
Кô душа ведра,
Кô мило биће неко
Што нам насусрет хита
И топле руке пружа
Да нам се јави.
Са њеног сребрног њедра,
Пуног пурпурних ружа,
Кô први лептирови
Разлијећу се плави
И меки бијели снови.
Неки високо, тамо,
У мирно небеско кубе
Дижу се и губе,
Док други доли,
По раном зеленом злату
Зелених круна,
Падају тихо,
И с раним прољећем шуме,
Њишу се, поздрављају ме, -
И моја душа
Као да слуша
Јецање харфиних струна
Како све ближе
Стиже
У глухи планински крај.
Још дуго чекати нећу,
И младо ускрсло сунце
Све небо запљуснуће
Пехаром златне крви,
Да пошљедних звијезда
Угаси сребрни сјај.
Већ чујем далеке гласе
И зоре шири је полет.
Ја овдје, на врху крша,
Усамљен стојим.
Пода мном водопад бије,
Пада и рије,
И разбија се;
Струји
И хуји,
Тутњи и грми
Низ понор стрми,
Кô вјечна дубока пјесма,
И сјајним сребрним прахом
И рубинима својим
Засипа дивљу травку
И сиву голет.
Тамо, дубоко доли,
Гдје лебди магла плава,
Језеро спава
И плодна раван лежи.
Около, уз голе гране,
Убого стоје
Колибе раштркане;
И гдјегдје пламен свјежи
Букти и баца
Веселе искре своје.
И тамо, под горским пасом,
Из тјеснаца,
Бик један широким гласом
Поздравља рани дан.
По замагљеној равни -
Широм ораних њива
Кô црне мичу се сјенке
Први сијачи наши;
Жилавом машу руком
И њихов широк и ланен
Рукав лепрша.
О, како златно зрње пада
У младе свјеже бразде,
У материна њедра
Што му топлоту нуде,
Да надојено снагом,
Пошље кратког сна,
У сјају благослова
Ускрсне снова
И, као златан талас,
Зашуми с родне груде!
Ја гледам и гледам,
И мени све се чини:
За сваком стопом
Радника оних
Остаје једна
Свијетла стаза,
И капи златне крви
По њој трепте и горе
Кô крупни расути рубини;
И кô да из сваке бразде
По један висок израста ловор
И сагиње се доли,
Па врхом зелених круна
Милује знојна чела...
Слушај!
Са озарених брда,
Што им на сњежне врхе
Јутро корале сипа
И кристал сам,
Чују се гласови крда,
И претходника златног
Весело звоно звони,
И сва ширина плава
Постаје један храм,
И света служба тече:
Пуна смарагда сјајних
Радосно врела шуме,
Кротко се свија грање
Молитве пуно,
Мирисом травке младе
Свод широк каде,
И у свјетлости благој
Будна се вију јата,
И кротке душе поје и славе
Прве дарове оца.
Тамо, високо, гори,
Пред ведрим олтаром неба,
Као кандило једно,
Пламени колут гори;
А пред њим, у златном блијеску,
Своја широка крила,
Развија орô један
И кликће.
Каква љепота!
Свега ме покрило сунце
Топлим свиленим пурпуром,
И танке његове стријеле
Забадају се свуда,
И свуда кô да тече
Златна румена крв;
Док тамо, доли,
Гдје у вијенцу трскâ
Језеро бистро ћути, -
Умире магла сива;
И са студених њива
Кô да све више и више
У плави круг
Расту и гори дижу се,
Под једним широким крстом,
Робови вјечни...
И кô да ћутим по мени како
Из њихових жуљавих шака
Све здраво пада сјеме
И расипа се сјајно
Кô раздробљене звијезде;
И кô да једна рука,
Из чијег прозирног длана
Црвене капи бију,
На њихно знојно чело
Полаже трнов вијенац
И ореолу сјајну...
И света служба тече,
И кроз широки храм
Све звони један одјек сам:
Осана!
Осана!
1910.
ПОД ОСТРОГОМ
Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије,
И доли мирно тече Зета плава.
Још позни мјесец на видику није,
Одблесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије
Притајен вјетар из грмова стари'.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари
И црвен баца по рачвама грана,
С кивота светог сјај чудесни сину,
И сребрн блесак паде преко страна...
И видјех: уз крш свети отац мину,
На челу носећ једну мутну бору,
И сјајан на врх Острога се вину.
Пјесму звијезде почеше у хору,
И видар бола у одежди стану,
Погледа тамо према Дурмитору.
Клекну и поче да моли, и кану
Суза му једна... Као никад прије,
Небо затрепта, и над врхом плану
Пун крвав мјесец... И са страна свије'
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије,
Жалосно звоно зацикта са торња.
1910.
Овамо, доли са шиљтета! Доли
У пук и народ гдје пуцају ребра
Суха и муком измучена себра,
Што с црним хљебом само смочи соли.
Овамо! Чујте невоље и боли
Оног што никад среће ружу не бра,
Док ви за оке свог злата и сребра
Градите лонџе... Доли! Доли! Доли!
Ако сте вјерни прописим' курана,
Сунца што блиста сред ноћи и дана,
Овамо, гдје се ломи снага мушка
Невољног брата, што рад сухе коре
За драчу хвата, стење, вуче, оре,
Док вас на шиљти мирно сан љуљушка.
1911.
ВИШЊИЋЕВЕ ПЈЕСМЕ
"Кад се шћаше по земљи Србији"...
Вишњићеве пјесме читам. Извор врео
Слушам срца јаког... И горим, и пламтим,
И дижем се, растем, и високо спрам тим
Врховима стојим, горд, силан и смјео...
Овдје је повијест мог рода и роба
Што замахну ланцем и збаци тегобу,
И згази у крв, и полети гробу,
И с барјаком славе ускрсну из гроба...
Вишњићеве пјесме читам. И стих сваки
Ја слушам гдје бије као удар јаки
Громова, с којима рађа се сјај врео
Прољећа... И читам, и горим, и пламтим,
И дижем се, растем, и високо спрам тим
Врховима стојим, горд, силан и смјео.
1912.
КОСОВКА
Сјени Владете Ковачевића
Овамо на Шару! Погледајте доље:
Кô да хрпе круна блистају из траве!
Оно крсташ слете на Косово Поље,
Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве
Ту на старо гнездо спусти се и паде.
Сестре, црни вео скинимо са главе -
Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,
Нека нам се душа у свилу обуче:
Што Косово узе Косово нам даде.
Скрхали смо грубе вериге и кључе -
Јутрос на вратима мученика свије'
Својом златном алком бела зора туче.
Појмо! Откад сунце рађа се и грије,
Све откада звезде у висини броде,
Још Косово нигда лепше било није.
Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,
Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,
Змај Авале сиве. Са лучем слободе
Он калпаке гази тиранскијех трупа.
На молитву! Звони. Одјеци се хоре -
Сва се Грачаница у гримизу купа.
Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.
Ура! Сатана је пао, гротло тавно
Прождрло га... Милош попева из горе...
А уз алај-барјак, као јутро славно,
Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.
Погледајте! За њим низ Косово равно
Васкрснули трепте оклопници стари...
1912.
Орлуј, кликћи, орле бели,
Светом сунцу води нас!
У те гледа народ цели,
Орлуј, кликћи, орле бели,
Уз тебе је Бог и Спас!
С мора крви благородне
Свој Србији сину сјај!
Наша поља, њиве плодне,
Реке, горе непроходне,
Памте славни окршај!
Орле бели, прени, сини,
Нове славе дај нам плод!
С Авале се плаве вини,
Ослободи, уједини,
Мило Српство, мили род!1912.
Призрене стари, капије раствори,
По праговима, сагове разгрни,
Скерлетом тешким доксате огрни -
Твоје се царство враћа! Гле, у зори,
Великој зори, Бог над тобом бдије!
Призрене! С песмом српскога усташа,
Жезло то носе два орла крсташа,
Мила два брата, златне круне двије!...
Заљуљај звона нека Васкрс јаве!
С Ловћена тврдог и Авале плаве:
Сјутра, уз трубе, под стјегом у зори,
Витези силни, громови у боју,
Јездиће гордо уз калдрму твоју -
Призрене стари, капије раствори!
1912.
Свану... Скопље засја... Мустај-беже, склони
Мрак облака што је по челу ти пао.
Победу је ову нама Алах дао,
По Његовој вољи и ти се поклони!
Пружи руку! Ове душе нису јетке -
Не отимљу шћери нити њима ћаре...
Ми дођосмо само у домове старе,
У њима да мртве опојемо претке.
Под њиховим кровом хладна мемла веје
И последње робље да смрви и сатре;
Ми жртава светих носимо им ватре,
На огњишту да нам смрзлу браћу згреје.
Ваша срца беху зима што све дави
И прождире као проваљена јама;
Ми у срцу лето доносимо вама,
Где светлила трепте и видици плави.
Ви не чусте нигда бол дубоких рана,
Но за сестре наше ковасте ханџаре;
Ми камење драго, бурме, адиђаре,
Носимо им, ево, за венчаног дана.
Ви харасте само блага ове груде -
Она у раздрту посрта оделу;
Ми ћемо је, беже, оденути целу
У одору царску, да сва светла буде.
У њој нам је ник'о први царски ловор;
Па и ти си само њеног стабла грана -
Њезина су њедра била твоја храна,
И твој говор то је српских деда говор.
Па прегори мртву славу турских орда -
Под ловором лепшим Вардар гледа на те.
Беже, шенлук чини! Уз наше гранате,
Нека јекне твоја кубурлија горда!
1912.
Где сте? Вашу песму не чујем из луке,
А то, децо, љуто боли ме и вређа.
Непрестано мотрим, испод сухе руке,
Хоћете ли доћи са далеких међа.
Орању је доба. У плавоме небу
Поздрави се чују ластавица рани'.
Старати се треба о насушњем хљебу,
А ја сам оронô. Ко ће да нас храни?
Момчило, Милојко, Мргуде, мој диве,
Хоћете ли скоро узорати њиве? -
Хоћете ли жњети кô што лани жњесте?
Еј, плугови ваши без вас пусти стоје...
С болом на темена унучади своје
Суху руку спуштам... Моја дјецо, где сте?
1913.
Још јабука сунца заронила није,
Кô да с врха гледа оно царско дјело,
Гдје витези, јачи од џинова свије',
У Ријеку Црну загазише смјело.
Са бедема ричу топови и грме;
А далеко, низ то поље водоплавно,
Са ријеке, звони пјесма кô од срме:
"Ој Мораво, моје село равно!"
Новембарска студен пробија и реже.
Они само газе и не чују више,
С метериза, турских, све теже и теже,
Како пљусак пада од оловне кише.
Посрћу и тону, и високо сврх ти'
Гомила се вија врана јатô тавно,
А кô једна позната молитва још дрхти:
"Ој Мораво, моје село равно!"
Сви упиру очи... Свима лице грану...
Гле, пред њима, као башта адиђара,
У вечерњем сјају заблиста и плану
Стари Битољ с гором бијелих мунара.
"Ура!" грмну, јекну... За врх сунца рони,
По хрбату греда руди борје давно;
А с ријеке јоште топла пјесма звони:
"Ој Мораво, моје село равно!"
1913.
Мрем... Са мојих њива ено други жање...
Тамо више нема старе куће моје -
Под очевим кровом страна чељад стоје,
И шљемена српских све је мање, мање...
О лијепа поља! О лијепе луке!
Не носим вам ништа доли душе голе,
Жуљева и рана, што пеку и боле,
Невоље и глади и скрхане шљуке...
У теби ми неће, моје родно село,
Погладити нико руком мрачно чело,
Нити ли ће чути вапај биједан...
Ја знам, ништа више за ме немаш тамо,
Али једну жељу испуни ми само:
Под гранама твојим о дај ми гроб један.
1913.
"Кажи ми, дете, што си се покрио
Земљом и травом? Зар ти хладно није?"
"Не, мати. Овде тако топло ми је
Кô да уз наше огњиште бих био."
"Прени се. Пођи својој родној луци -
Кућа те чека, моја славо жива."
"Не могу. Ту се тако слатко снива
Кô да на твојој заспао сам руци."
"Вај, рано ли те сан студени срете!
Када ћеш из те постеље оловне
Устати, сине?" - "У моравске чете
Када ме, мајко, нова труба зовне."
"Сунце се враћа. Ево тица, гнезда,
А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци,
Шта љуби рећи?" - "Отишô је, реци,
На небо, за вас да набере звезда"...
1913.
Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: "Пркоси вихорима зала!"
Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик'о...
Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит на груди...
1913.
Пробуђене трепте даљине и међе -
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе...
Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије',
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.
А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље... Трепте даљне међе -
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.
1913.
НА ВРХУ КАЧАНИКА
Живојину Ј. Ранковићу, потпуковнику
У гримизу зоре, леп кô плод са грана,
Кô поље где рујни макови се жаре,
Са литијом народ хрли са свих страна
Уз клисуру покрај Неродимке старе.
С децом у наручју ведре мајке ходе;
Трче цуре, момци, зажарена лика;
Нејаку унучад седи старци воде,
И сви би што брже на врх Качаника.
Онамо је Марко дојездио данас -
Шарац копа, рже, силан Марко пије,
А на трави сабље саломљене двије
И два копља бојна... И Муса Арбанас,
Распорен, држећи још балчак од сребра,
Лежи наузначке. Грдосија права.
Три му срца пламте испод троја ребра,
А на једном, ено, љута гуја спава.
"Тебе бога хвалим!" шуми лишће с грма.
Поју реке, баште, гајеви и врела,
И све... И док звона свуд звоне кô срма,
И кô круне трепте градови и села
У гримизу зоре, леп кô плод са грана,
Кô поље где рујни макови се жаре,
С литијом народ хрли са свих страна
Уз клисуру покрај Неродимке старе...
1913.
Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!
Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!
1920.
Сам седим овде, на врху стене што небу
Ускочити би хтела,
И гледам доле уске путељке и реку,
И наша убога села.
И видим хрпу великих, јаких људи
На јутру ведром и јасном,
Где замахују у тврду, зараслу груду
Мотикама и красном.
Још је у земљи остало корова доста,
И своје грубе вреже
Он је расплео свуда, и многа лепа клица
Под њима клону и леже.
Но оне јаке, оне жуљаве руке
Све ће им разрити жиле,
Јер оне тврде, набрекле руке носе
У себи Христа силе.
Оне су само страдалницима жедним
Пружиле крепости чаше,
И разбијале црна тамничка врата
И тешке вериге наше.
Оне су с неба скидале лучеве светле
Недокученом моћи,
И сејале их с пурпуром крви своје
По мраку велике ноћи.
Оне на нашим гуслама посвећеним
Вишње су запеле струне,
И саковале од чиста, жежена злата
Сва наша жезла и круне.
Оне су јуче на победноме стегу
Донеле орлове беле -
Да нам радости и да нам славе наше
Слатку нафору деле.
Оне нас руке крилате дижу и носе
И својом снагом бране,
И оне црне, благословене руке
Нас белим хлебом хране.
Ви златне руке краљевског покољења,
Ви руке часнога дела,
Са ове стене ја ево засипам цветом
Све вас и ваша села.
И скидам капу и на колена падам,
И склапам два своја длана,
И гласно појем: ви, руке животодавне,
Осана вама, осана!
1923.
СЕЉАНКА
Павлу Поповићу
Снег пада и веје. У сеоској луци
Све је пусто. Само, као сенка тупа,
Низ пртину уску, са штапом у руци,
Погрбљена, бледа, једна жена ступа.
Ступа и једнако испод борна чела
Погледује тамо у костуре ива,
Где се на домаку реке, у дну села,
Сеоскога уче стан самотни скрива.
Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче
И засипљу сметом путеве ратара,
Она сваке дневи одлази код уче,
Па учи и сриче слова из буквара.
Сви се чудом чуде у селу и зборе:
"Сирота, полуђе!" Но светла кô свила,
И чврста кô рало што црницу оре,
Све је ближе циљу њена жеља била.
И скоро кад жита зашумеше јара,
Кад под стрехом ласта кликну песму њену,
Једно јутро с учом опрости се стара,
Низ прагове сиђе и путањом крену.
Постигла је сврху. У свакоме куту
Њезинога срца нова снага дршће,
Нити она гдегод одахне на путу,
Но с дреновим штапом корача све чвршће.
Већ је на крај стазе. Сада брвно води
Преко уске реке што кривуда луком;
Старица не стрепи, она напред ходи,
И слободно хвата за доруке руком.
Испред воденице, што наслања на њу
Своје рачве сиве један орах свео,
Божи је и зове млинар, и на пању
Са дечаком седи, сав од млива бео.
Но она све даље корача, и само
Каткад суху руку стави изнад чела,
Па погледа брегу, где, из храшћа тамо,
Са планулим крстом вири торањ села.
Корача и носи и радост и јаде
У туробној тами својих позних днева;
И још два-три крока, па под брегом стаде,
Где споменик с орлом двоглавијем сева.
Прекрсти се, мермер целива и очи
Подиже. Ту горе златна слова стоје.
И у првом реду, на мраморној плочи,
Угледа имена лепе деце своје.
Полагано сриче уклесана слова:
"Ратко, Ђорђе, Дејан" , па грца и стане,
Срце стиска, затим сриче, сриче снова,
А при сваком слову нова суза кане.
Под кров њене душе, кô селица летом,
Враћају се светле успомене дана
Кад је децу дивну, као стабла с цветом,
Гледала крај орних плугова и брана.
Пред њом свићу јутра жетвена, и она
Све стубове кутње, младе кô кап росе,
И дичне и светле кô краљеви с трона,
Гледа међу класјем са одсевом косе.
Она снова види све вечери касне,
Кад је у колеби сваки кут грохотô;
Види сва три сина, све ликове красне,
Огњиште и ватру, вериге и котô.
Све види и чује. И понори туге
Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,
Сад колеба ћути, и сад, место дуге,
Као паучина сврх ње виси тама.
Скупила се чељад. Сви гледају у њу,
Са дубоким болом скрушени и свели;
И сви ову бледу сељанку у гуњу
Сузама би својим утешити хтели.
Но старица само тресе се и грца
И упире поглед у споменик бео,
Сврх ког устремљени орô светломрца,
Као да би мајку огрејати хтео.
И дани све теку, а мраморној плочи
Свако јутро, рано, у појање петла,
Тихо мати дође, па подиже очи,
Моли се и дуго сриче слова светла.
И док она тако, скрушена и сама,
Пред мрамором стоји, ту, у врху села,
И док рана звона звоне с торња храма,
Обруч златан дршће око њеног чела.
1923.