Не чинити нечовештва

Патријарх српски Павле

... Да ли се те жртве исплате, да ли је слобода, и спољашња и унутрашња, слобода од греха, вредна тих страховитих страдања, макар само овог последњег рата? И друго: не би ли било боље за нас да ону корист коју су тим злочинима злочинци задобили, задобијемо и ми на исти начин? Кад бисмо то питање упутили овој нашој браћи, чије кости леже ево пред нама, убеђен сам да би њихов одговор био: Браћо, ако настане несрећа у којој другог изласка нема него само ово: или ћете ви убијати невине људе и бацати их и мртве и живе у јаме, или ћете ви бити онамо бачени, или ћете вадити очи живима и низати их на ниску, или ће ваше очи бити извађене и нанизане на ниску, не варајте се, не премишљајте! Останите људи и по ту страшну цену, а нељуди ни по коју. Ако већ мора да буде и избећи се не може, онда боље и мртав човек него жив нечовек. Јер пред Богом живим човек никад није мртав, а нечовек је мртав и док гази по овој земљи. То је кроз векове била поука наших мајки, не једне мајке Јевросиме: немој, сине, говорити ни чинити криво...Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу! То исто значи опредељење косовских витезова: земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека. И једно и друго опредељење истичу из истог еванђелског извора: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,28). Не потиче, дакле, овакав став из страха слабића, нити значи пасивност очајника. Него значи ово: кад је пушка ти је - пушка ми је, онда коме Бог и срећа јуначка. Али ако је њему избачена пушка из руку, голоруком вадити очи, сећи нос и уши и руке, то никад и за никад. То би нас и као појединце и као народ уништило и наше кости и у овом гробу преметнуло!