Будући да је, по Ивану Карамазову, хармонија немогућа, он иде корак даље у своме порицању: он жели да уништи лик човека у Богу. Ако је утопијска Божија замисао о човеку, онда је неминовно утопијска и мисао о Ваплоћењу и искупљењу које се на њој заснива.

Аљоша подсећа свога брата на "онога који је Једини без греха, и на Његову Крв". Иван то добро зна, "крст је страшан доказ"; стога он свом доказу и посвећује своју Легенду о Великом инквизитору. Осовина око које се врти ова легенда јесу Христова искушења из евангелске приче и та начела су уздигнута до важности система. Основна поставка у грађењу овог система је разумевање човекове слободе. Поставља се питање да ли замисао коју Бог има о човеку одговара реалности.

Испаштање, које задире и у унутрашњи живот Бога, изазвано је човековом слободом и човек је управо онај који врши насиље над Богом, приморавајући Га да трпи изопачене облике његове слободе.

Борба између Бога и Сатане је у току, и Бог је "немоћан" да уништи зло, исто тако као што је Сатана немоћан да напусти свет, не због свога "здравог разума" него због врховног смисла бића које не може да се заустави као залеђено у добру. Људи су "природно бунтовни", они су обдарени слободом избора, а Бог, у испаштању, остаје веран свом плану и "одбија" једини пут којим би било могуће учинити да људи буду срећни, а то би био пут принуде, пут оних трију демонских искушења.

Христос долази у свет "празних шака", проповедајући слободу робовима силе и очигледности. Живот нуди човеку како небеске тако и земаљске вредности. Изнад њих је слободан избор његовог духа, способност да сам успостави хијерархију вредности.

Човек је дух ваплоћен у материји, но "земаљски хлеб" не може да задовољи све његове потребе. Христос васпоставља првенство духовно над материјалним и одбацује земаљски поредак чињеница који приморава људску савест. Зато певамо Богочовеку Христу: "Ти ниси хтео да лишиш човека слободе ни хлебом, ни чудом, ни доказима, сматрајући да је она неспојива са послушношћу која се купује хлебовима.

Очигледан емпиријски доказ уништио би сав смисао Голготе. Јер она није ни опипљив знак, није чак ни чудо, него "лудост", која жели да испита слободно срце човека.

Чудо (силаска са Крста) би могло не само да "уштеди људима хиљаде година патње", него да их потпуно ослободи беде, али по цену лишавања слободе; јер "ништа и никада није било за човека и људско друштво нешто неподносивије (од Крста и слободе).

Једно човечанство које би личило на "послушно стадо, али вечно у страху да ће се повући рука Твоја од њих и да им неће давати хлебова", страно је Божијем плану, исто колико и врлине условљене материјалним добрима. Док Инквизитор каже: "Нахрани их, па онда захтевај од њих врлине". Људско достојанство тражи да вредности имају морални карактер: "Тајна људског постојања није само у томе да се живи, него у томе да се нађе разлог и подстицај за живот. Без одређене представе о циљу свог постојања, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити себе, него што ће остати на овој земљи, па макар био окружен брдима хлеба".

Управо да задовољи ову потребу човековог духа јавио се Христос као ваплоћење слободе, као узвишени лик који садржи у себи Божанску икону сваког човека. "Ти си пожелео да Те људи слободно воле, да добровољно иду за Тобом одушевљени". Уместо грубог старозаветног закона човек је имао од сада слободним срцем да решава сам шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само Твој лик пред собом.

Христос одбија чуда, тајновитост и власт, уколико све ово заробљава људску савест; међутим, прихвата их донекле, али у благој мери, без елемената принуде у њима. Чудо код Христа настаје као природна последица слободне вере, и тајновитост значи бескрајност откривења, а власт код Њега више не представља спољашњу силу која се намеће, него присност односа између Оца и Сина. Ова три начела, три мистичка темеља целокупног богојављења, сачињавају основу хришћанске религије. Достојевски их осуђује, уколико та начела постану изопачена у човеку, и када човек жели да овлада њима као оруђем насиља и принуде, па још под паролом "за већу славу Божију"!

Блага вест евангелија најављује преображај бића. Настаје нови поредак, човек је васпостављен у својој првобитној слободи детета Божијег: "људској природи је својствено да одбаци чудо, и да у озбиљним животним тренуцима, пред главним и болним питањима, држи се слободне одлуке срца.."

Изгледа да је људска природа обдарена склоношћу да победи зло, немајући при томе ништа сем слободног причешћивања Оним Који је "вечни идеал човека", "идеал лепоте".

Христос долази у свет да би показао Божију жеђ за "љубављу у слободи", а не за удовичким заносима уплашеног роба". Бог је заволео човека "више него Самога Себа", и оставши веран својој л>убави> Христос потврђује прави лик човека и његово призвање да буде "дете слободе, дете љубави у слободи и узвишене жртве".

Размотримо сада неке основне поставке критике Великог инквизитора Главна мисао у оптужници изражена је у речима: "Човек је слабији и подлији него што си Ти о њему мислио". Икона човека какву је Бог замислио о њему, неостварива је.

Христос долази у свет "празних шака"; његов позив у слободу превазилази човекову природу и мрви је. Критика је уперена против достојанства човека. Наводно, људи нису кадри да остваре божанску замисао, Божји план о њима, своје "призвање": "Уместо да ограничиш човекову слободу, Ти си је проширио". Посматран у овој светлости бескрајне слободе, целокупан живот има горки укус оних искушења у пустињи, и тако се све муке слободе заувек натоварују на леђа смртног човека.

Христос, у часу великог Искушења, ... поступио је поносито и дивно. као Бог, али људи, то слабо и бунтовничко племе - да ли су и они богови? Колико има таквих као што си Ти? И зар си ти заиста могао помислити, макар један тренутак, да ће људи бити кадри отрпети такво искушење?... И да ће се, следећи Твој пример, човек задовољити Богом а да не прибегне чуду... Ти си судио о човеку и сувише високо... може ли он извршити оно што и Ти?... Поштујући га толико, тиме као да си престао да са н.им саосећаш, јер си и сувише много од њега захтевао - Ти који си човека волео више него самога себе! Да си га мање поштовао, Ти би ман>е од н>ега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његово бреме било лакше".

У дан Страшног Суда, Инквизитор ће се дићи као бранилац људског рода и показаће: "милионе срећних људи који нису знали за грех... а ми смо узели на себе грехе њихове, ради њихове среће, ми ћемо стати пред Тебе и казаћемо: "Суди нам, ако можеш и ако смеш"...

Оптужница против Бога развија се концентричним круговима око две идеје. Неостваривост Божијег плана се напада онтолошким и моралним аргументима. Бог је погрешио у својим прорачунима; људска природа је неспособна да их оствари: Ретки синови слободе само су изузетак, аномалија; то су богови а не људи.

Човечанство у већини налази се изван Божијег плана јер хармонија неколицине богова заснована је на патњама већине људског рода, и та морална неправда терети Бога да нема довољно љубави за људе у већини. "Колико се од оних јаких који би могли постати изабраници уморило очекујући Тебе, те су пренели, и још ће преносити, силе духа свог и жар срца свога на ону другу ђаволову страну"... Њиховога кова био је и Велики Инквизитор "који је наједном прозрео и увидео да није велика срећа постићи савршенство јаке воље".

Осврнимо се сада на основне полазне тачке овог Сатаниног исправљања, наводно промашене, Божје Творевине.

Разговор у пустињи, у време збивања евангелских искушења, сажима у себи све проблеме људске судбине; ту се сусрећу начела вечног и временог, а потпуно опречни духовни светови јасно су оцртани,

Сатана поставља Богу загонетке; показује Му се као користан и љубазан сарадник. Сви његови разговори своде се на три различита вида једног истог плана заснованог на савршеном познавању људске природе. Тренутак оправдања зла је настао, основе сатанодикеје су тачније формулисане. Са друге стране, Дух доброте разрешава загонетке зла и Његови вечни одговори садрже у себи главна начела Теодикеје.

Питања искушења у пустињи су "громогласно чудо; она изражавају у три фазе сву будућу историју света и човечанства", и показују "три облика у којима ће се искристалисати све неразрешиве противречности природе".

Прво искушење ставља на прво место материјално благостање, важност економског проблема, земаљске вредности, питање хлеба. Друго искушење истиче жељу за чудом, за техничком моћи над стихијама света, за пространим и величанственим могућностима царства човечијег. И, најзад, треће искушење истиче начело ћесаревог мача, моћ силе, уједињујуће принуде.

Ова три искушења одговарају главним потребама људске природе, свему што човек на земљи тражи. Прва од тих потреба је да човек ишта поклони пред једном свеопштом и непобитном вредношћу. Међутим, постоји само једна "једина неодољива застава", а то је "застава хлеба земаљског".

Друга и најдубља потреба проистиче из "тајне постања", а то је потреба да човек осмисли свој живот, да има јасну представу о циљу свог постојања, што у исто време значи да човек жели да потчини своју савест једном начелу које га заробљава непобитношћу и очигледношћу своје моћи. То начело обухвата у себи једине три силе на земљи које могу да покоре и заробе заувек савст тих побуњених слабића који су пали у та два прва искушења. Те три силе јесу: чудо, тајновитост и ауторитет.

Ове три потребе сведоче о томе како зло изопачава три основне стихије људске онтологије. Прва стихија је духовно владање над космосом, над светом и његовим вредностима (власт располагања хлебом код инквизитора), Друга стихија је ирационална тежња ка врховном бићу, Богу. И, најзад трећа стихија је чежња за једнобитношћу људског рода као јединствене целине која пребива у Богу. У овим трима стихијама одржава се хармонија између божанског, човечанског и космичког - космос је у човеку, а човек у Богу.

Питајмо се: шта је човек за инквизитора? Слаб и ружан створ, којим владају космичке и материјалне стихије. Ономе у чијим рукама је хлеб, човечанство ће се поклонити као "послушно и захвално стадо". У име хлеба шбрисаће појам греха и злочина, јер "има само гладних". Увек ће она стара страст за благостањем изазвати рат против наводно сурових духовних начела, јер су тобоже недостижна та начела хлеба небескога.

Човек ће разрушити храмове и продаће своју слободу за комад хлеба; "Најзад не да се замислити да слободе и хлеба земаљског буде довољно за све и у исто време, јер никаца они неће бити кадри међу собом поделити... зато што су слаби, порочни, ништавни и бунтовници",

Најпреча и најболнија брига једног човека је да се ослободи страшног дара слободе и да га некоме преда. Слобода избора за њега је тако страшно бреме да би он одбио и посумњао у слику и истину Божију ако би га оптеретили том слободом.

Слобода је страшно оружје за "рушење царства Божијега", јер ако слобода превазилази слзбачке човекове снаге и завршава се побуном и немиром, онда истина није у Богу.

Постоји једна друга истина која полази од непосредне чињенице: човечанство је "пород слабића и природних бунтовника", а не пород Бога Човек "првенствено тражи чудо", и у исто време одбацује и Бога и чудо, јер није кадар да се одрекне спољашњих и очигледних знакова, и "он ће настварати себи нова чудеса, своја сопствена чудеса, и поклониће се опсенама врачања, магијама вештица, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник". Његова жудња припада стаду, његова потреба да са масом обожава вођу неће га никада ослободити жеље да се окрутно бори против богова и идеала масе. Љубав у слободи је недостижна за човека, и њему не преостају до "удворнички заноси уплашеног роба".

Као што видесмо, Инквизитор не тежи толико да сазка шта је човек; он пре свега настоји да докаже да се Бог преварио, јер је човек у стварности "слабији и ружнији" него што је то било допуштено у Божијем плану. "Глупава дечурлија", "немоћни бунтовници", који не могу да издрже ни дуготрајнију побуну; "обливајући се глупим сузама својим, они ће признати, најзад, да онај који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао над њима". "Немир, забуна и несрећа - то је данашња судбина људи, која се неминовно завршава међусобним и свеопштим "људождерством" очајничким заклињањем да би спасли људе од њих самих. Инквизитор је тврдо убеђен да ако игде постоји хармонија, онда "то није за овакве гуске". Човек, изван ове хармоније, није друго до предмет вечитог изругивања Божијег.

Обезличена природа човека је полазна тачка "великог Духа" која му служи као оправдање за стварање зла, и за насилно кварење човековог бића. Пошто је слобода постала "непознато воће", Инквизитор враћа човека у првобитно стање невиног детета, и тада ће златно доба усрећити све људе.

Они ће постати срећна деца и тихо ће умирати, тихо ће се гасити у име Твоје и после гроба ће налазити само смрт.

Критика инквизитора наилази једино на Христово ћутање. Јер разумско објашњење људског живота је такође искушење. Уместо готових одговора, Достојевски нуди митове и симболе.

Проповедање слободе од стране Богочовека је божанска потврда да је слобода стварност.

Слобода је одувек била страшан дар који сведочи о сличности човека са Апсолутом. Она је тако велика, да је у човековој моћи да слободно пропадне и да у своме пропадању и даље задржи слободу да жели своје спасење и да буде спасен благодарећи својој жељи.

Произвољна инквизиторова подела човечанства на богове-изабранике и на људско стадо није друго до наставак још произвољније поделе двеју природа у Христа: Христос, у доживљају слободе, по Инквизитору, понаша се искључиво као Бог. Али како применити на Бога људски доживљај слободе? Међутим, треба рећи супротно, да само човечанска природа у Христу пролази кроз оган> нскуства; иначе искушење, Голгота и целокупан земаљски живот Богочовека не би имао смисла.

Достојевски нарочито наглашава човечанску природу Христа. За н>ега "Христос је идеално ваплоћење човека. Свеукупна еволуција усмерена је ка Њему и Он је њен коначни циљ. Историја целог човечанства и сваког појединца није друго до постепени развој, борба и тежња ка томе јединственом циљу".

Човечанска стварност у Христу је "потпуно конкретна, видљива", она је "тако узвишена појава човека да се не може разумети без страхопоштовања... то је вечни идеал човека".

У овој човечанској природи Христа обитава Божија енергија, свима понуђена могућност, целокупном људском роду, да ступи у заједницу са Богом и да у њему утврди своју слободу: "Христос нам не би дошао да смо били предодређени да заувек останемо окаљани прародитељским грехом".

Чињеница да је Распети Бог испаштао апсолутно за грехе свих људи поништава проблем Божијих изабраника у лошем смислу како то Инквизитор разуме. Бог јесте изабрао апостоле, али исто тако Он је искупио свеколико човечанство. А човеку је управо дата моћ избора између добра и зла, значи и да одлучи о својој судбини. Има ту нечег значајног у овој мисли Достојевског. Његов противудар је врхунски у критиковању Инквизитора. Поема Богородица у посети онима у Аду, која је Ивану послужилз као предговор за његову Легенду о Великом Инквизитору, веома је карактеристична Служећи се материјалом из апокрифних евангеља, Иван преноси на божанску раван чисто људско поимање правде и трагике страдања. Он покушава да објасни ирационално јединство милосрђа и правде у Богу, и тиме искривљује суштински идеју о Богу.

Мајка, по Ивановој дијалектици, није могла да опрости мучитељу свога детета. Исто тако, по тој логици, и Бог Отац, овде показујући ране свога Сина, наводно пита:

Незаслужене патње Бога, по овом кривом поимању, наплаћене су заслуженим патњама грешника, и када Дева Марија у оној поеми о паклу призива Бога да ублажи патње грешницима, она тиме наноси неправду своме Сину. Довољно је овде да се укаже на схватање пакла код Старца Зосима па да се увиди да проблем праштања уопште није у надлежности Бога. Јер Последњи суд је у власти "Сина Човечијег", Христа у његовој човечанској природи. Ово указује на јасан позив упућен целом роду људском да он сам изриче врховну правду, полазећи од вечног идеала човека, имајући за узор "Христов лик".

Али та људска пресуда ни у ком случају није Божији суд; она је суд по људској савести, по човековој мери непосредног и савршеног познања целе своје суштине, као и степена присности са Богом или удаљености од Њега; дакле, та коначна пресуда би одразила тачно и примерно човеково разумевање своје судбине.

Исто тако од човека зависи да опрашта сам себи: то значи да човек, пошто се упознао и оценио са најстрожијим смирењем и скромношћу, прихвата своје лично ја. О томе сведочи завршни део разговора између Ставрогина и епископа Тихона:

Пакао, кажњавање путем мучења, исто као и зло, све то нема никакве везе са Богом.

Муке у паклу, као што смо већ видели, извиру из човекове самосвести о беди његовог срца. Само празнина бића рађа муку и патњу.

Божији заборав, чак и када би био могућ, донео би грешнику известан мир, удаљујући га од његове љубави. Преставши да открива празнину зла, овај заборав би допустио да тама прогута потпуно та усамљена бића, као "друга смрт", о којој се говори у Откривењу.

Оно што је дубински људско у Инквизитору узбудило се целивом, који му, према Легенди, даје Христос пре последњег растанка: тамничка врата се отварају па ипак зло у Инквизитору, предосећајући свој бол и своју самоћу, преклиње Бога "Губи се и не долази више, никад више". Било би боље, због паклених мука, да Бог "заборави" пакао и да окрене од њега своје Лице. Они који су стигли до најдоње таме зла, "осећају жеђ за небићем" то јест за Божијим заборавом, за ишчезавањем из Његовог Памћења,

Подела човечанства на јаке и слабе супротна је самој суштини хришћанства: "моја сила у слабости се показује".Ова суштина хришћанства заснива се на чињеници Христовог испаштања за све једнако, јер у сваком човеку блиста лик Божији. А овај лик остаје и у онима који су се хришћанства одрекли.

Култ силе, природне моћи, није духовна вредност; зато Инквизитор може да се користи њима да би узвисио и уздигао своје богове - надљуде изнад гомиле.

Тип аскете је унакажен од стране овог непријатеља хришћанства, и зато његови духовни подвизи подсећају више на хиндуске јога вежбе, док с друге стране, оно њихово "они су спасавали једино сами себе" сведочи о њиховим егоцентричним побудама.

Циљ аскезе и испосништва не састоји се у усавршавању своје воље, нити у јачању својих моћи, него у човековом очишћењу и усклађивању са вољом Божијом.

Аскеза је преображавање свога Ја, она је рађање новог човека. ово рађање не настаје вежбањем усамљеникове воље, не у пустињи, него у сједињењу божанског и човечанског света.

У односу на најранији доживљај слободе, сви су слаби, али у тој слабости крије се и моћ која превазилази све природне способности, и која је доступна свакоме: то су пориви срца.

Бог упућује слободан позив своје љубави "која зрачи и буди љубав у срцима људи". На ту човекову љубав излива се спасоносна сила Христовог испаштања.

У своме срцу човек општи са једним поретком стварности, у којем више не важи натуралистичка подела на јаке и слабе, него, напротив, ту важе категорије, "старог човека" и "новог човека", подела на људе у Богу, и на људе изван Бога.

Митја, исцрпен развратом, присећа се Шилерових стихова о лепоти и узвикује: "Да ли су ме поправили? Никако"... Па ипак, зло које је продрло у његову намучену душу, није уништило његову способност да осећа лепоту, чистоту; Божански Ерос није угашен злом: "Нека сам проклет, нека сам ружан и подао, али ја ипак целивам крај одежде којом је оденут мој Бог. Мада корачам путем ђаволским, ја сам ипак син Твој, Господе, и љубим Тебе, осећам радост без које свет не може постојати". Сетимо се Мармеладова. То је тип слзбића, али његово казивање је осуда Инквизитора и његовог плана; Мармеладов је неочекивани бранилац недокучивих путева Божјег Промисла. Христос, у Ивановој Легенди, стално ћути, али глас грешника Мармеладова одјекује у стварном животу. Његово поимање Христа и испаштања је задивљујуће. Он је као човек пропалица, међутим, он мрзи грех, мрзи своје грешно "ја". А Бога воли без мере. Он одбија сваку сажаљивост према њему самом, и већ је самог себе осудио на пакао: "Ја не заслужујем самислост. Треба ме разапети, разапети ме на крсту, и не жалити ме... Ја сам тражио тугу и сузе... али Он ће се сажалити на нас. Увек нас је Он помиловао, увек нас је Он разумео. Он је једини, Он је Судија". То је та сажаљивост која спасава човека, јер она се уздиже до истинске љубави. Соњи је опроштено јер се сажалила на свог земног оца То иде по оној евангелској изреци: "Опроштени су ти греси твоји, јер си много волела". То евагелско начело праштања осуђује "јаке" надљуде Инквизиторове. На Страшном Суду Једини ће рећи:

Ходите, приближите се и ви остали! Дођите пијанице, дођите развратници!"... И ми ћемо приступити, без осећања икакве срамоте... И Он ће нам рећи: "Свиње једне, какви сте! Ви имате лик звери, и носите његов знак, али ипак уђите у Рај"... Онда ће мудри и разумни повикати: "Господе, па зар и њих да примиш?"... А Он ће им одговорити: "О мудри и разумни, ако их примам, то је зато што се ни један од њих није сматрао достојан Неба"... И тада ће нам Он раширити руке, а ми ћемо се бацити Њему у загрл>ај, и заплакаћемо... и разумећемо све".

Мудри и правдољубиви, као Инквизитор, нагињу више ка рационалној правди. Суштина Божија има обележје антиномије, стога она превазилази човекову моћ поимања. "Ако постоји Бог, Он треба да буде непојмив".

Казивање Мармелацова може се упоредити са епшодом Грушењке и Аљоше. Збуњеност у Аљошином уму изазвана смрћу његовог духовног оца тражила је излаз у грешној побуни. Међутим, Аљоша се одлучио за један други излаз; одушак кроз радосне изливе срца: "Гоњен својим злим осећањима дошао сам овде да нађем злу душу, но сретох душу пуну љубави, праву ризницу... Грушењка, ти си препородила моју душу". Сваки излив срца изазива сличан излив у другом: "Први, и једини, он ми је окренуо срце"...,рекла је Грушењка.

У облику приче она је објаснила самисао његовог сусрета и њихове л>убави.

Ако је апокрифна прича о Посети Богородице осуђенима у паклу и опис Бога у њој послужио Ивану Карамазову као увод у сатанодикеју, Грушењкина прича је увод у теодикеју. Огњено језеро налазимо у обе, али је Бог описан различито.

Тајна љубав према ближњима, која је Аљошу ослободила од "духа сумње и порицања", претходи великом посвећењу љубави, његовој "Свадби у Кани Галилејској", после које се Аљоша усправио као "снажан борац до краја свога живота".

Аскетски подвиг пустињака, који је недостижан за слабиће, пренесен је у дубину душе, и постаје аскеза срца, аскеза смирења. И тако "слабић" Мармеладов никада неће постати "снажан борац", али и он је такође искупљен, и он ће бити позван да уђе у радост Господа свога".

У паклу се налазе само "добровољни мученици"; њих је само шака људи, но њихова судбина се такође крије у њиховој сопстеној слободи. "Јаки" Инквизитор спада у њихове редове. Он је већ јавно исповедио: "Ја Те не волим", да би касније рекао: "Мрзим Те". И тек тада се одлучује његова судбина.

Хармонија из које бивају искључени само они који одбијају да у њу ступе, јавља се као Царство опроштења засновано на страдању и љубави Бога А царство Инквизитора? "Слободну одлуку срца и љубави" тамо су заменили ауторитетом тајне.

Људи хоће да уживају у тихој и скромној срећи, у љубави по мери за слаба створења, као што су сами. То је царство слабића, којим Сатана жели себе да оправда. Али у њему људи су измењени, то више и нису људи, него тихе и невине животиње лишене слободе,

Овде би се могла применити Ничеова критика. У систему Инквизитора, човеков живот је лишен трагике: "они ће се тихо угасити и упокојити у Твоје име, али у загробном животу неће наћи ништа до смрт". Али такође и "јаки и моћни, пошто буду понели свој животни крст, неће после гроба наћи ништа од онога што је обећано, као што ни Он није нашао ништа после Свога крста. Према томе, зар није режим ропства, принуде и тајни, стара идеја Рима, а можда и слободних зидара, прикладнија за људску срећу, иако је заснована на свеопштој лажи".

Сва оваква размишљања неумитно се сажимају у главни члан Инквизиторовог Вјерују: "Ми ћемо изградити наше царство". Ова силина убеђења открива тајну жељу Инквнзитора да убеди само себе да Небеско Царство није за човека, и да треба сву енергију употребити овде на земљи. Тако сатанизам није толико начело порицања Апсолута, колико апсолутизација овога света, тежња ка очовечењу мимо Бога, то је утврђивање лажне вере ван Бога.

То је дијалектика човекове судбине у злу. Иван Карамазов почиње са порицањем саме љубави у човеку, будући да је љубав својство Бога. У Легенди о Великом Инквизитору, разарање се продубљује, јер ту више ни Божја љубав није љубав. Човек, лишен божанског у себи разчовечује се, у исто време Бог губи своје божанство, Ваплоћење Христово постаје нестварно; губи се повезаност између Бога и човека, а Христова жртва нема примене. Бог добија изглед човекове измишљотине. Међутим брисање Бога има за последицу брисање човека, његово разчовечење. Јер, ако Бог постоји, он је Отаи, а човек, да би постојао, може постојати само као Његово дете.