Тежећи Богу и апсолутном добру, настојећи да живи чистим и праведним животом човек се често чежњиво пита да ли је идеал добра остварљив на земљи. Величина и оригиналност хришћанства се састоји у томе што оно као религија пружа позитиван одговор на то питање и тај одговор нуди у најјаснијој форми; Црква је створила догму о Исусу Христу као Богочовеку, она је својим учењем помогла да Његов живот постане нешто блиско и схватљиво сваком човеку читав култ је у знаку Христовог лика који је за нас "пут, истина и живот".

Да би остварио идеал таквог обожења човека потребни су посебни услови - својеврсна организација живота у свету и блиска веза између света и Бога. Најважнији услов је богооваплоћење то јест сједињење са светским процесом Самог Сина Божјег који је створио идеју људског савршенства и потврдио је својим животом. Син Божји, као Небески човек који је постојао пре свих векова, дошао је на земљу у лику земаљског човека Исуса Христа и он је пример оваплоћеног добра - он је учитељ добра и што је важније, он је благодатни творац који преображава природу огреховљеног човека који Га је слободно заволео и који жуди за преображењем.

Мисао о таквом Христу се посебно наметнула Достојевском на дан смрти његове прве жене 16. априла 1864. године:

То је рај Христов. Читава историја, како човечанства у целини тако и сваке појединачне личности, јесте развој, борба, тежња у правцу достизања тог циља.

Но ако је тај циљ оно коначно до чега човечанство треба да стигне - када то буде достигнуто, оно се неће даље развијати, то јест, неће се даље борити, освајати и увек у паду губити из вида свој идеал па опет њему стремити - онда је човек на земљи само биће у развоју, дакле, не нешто коначно него нешто прелазно.

Но освајати такав циљ то је бесмислено, ако већ приликом освајан>а самог циља све нестаје, то јест - ако након постизања таквог циља не буде живота за човека.

Какав је то живот, где се налази, на којој планети, у ком центру - у каквом крилу некакве опште синтезе, дакле, Бога - ми о томе не знамо. Ми знамо само једну црту будуће природе будућег бића које би се тешко и могло назвати човеком (према томе, ми појма немамо у каквом ћемо облику постојати). На ту црту је указао Христос, Он је о њој говорио јер, Он је коначни идеал развоја човечанства,

Антихристи се варају када оповргавају хришћанство истичући овакве примере: "Ако је хришћанство истина због које не царује на земљи, због чега човек још увек пати, због чега човек човеку није постао брат?"

Сасвим је разумљиво због чега: због тога што је то идеал будућег и коначног живота човековог а човек је на земљи у прелазном стању. То ће бити али ће бити после постизања циља када се човек по законима природе буде преобразио у другу природу.

И тако све зависи од овога: прихвата ли се Христос као коначни идеал на земљи, то јест у име вере хришћанске. Ако верујеш у Христа значи верујеш да ћеш живети вечито.

Да ли у таквом случају будући живот постоји за свако ја? Кажу да човек цео умире и распада се. Али ми већ знамо да није тако. Човек физички рађа сина и преноси на њега део своје личности; исто тако и у моралном погледу он оставља своју успомену међу људима (карактеристично је оно Вјечнаја памјат на нашим парастосима) - према томе човек једним делом свог живота на земљи учествује у будућем развитку човечанства. Ми сасвим јасно знамо да успомена на велике покретаче човечанства живи међу људима (једнако као и успомена на велике злочинце) па чак човек сматра да је то за њега највећа срећа ако у нечем личи на њих. Значи део тих природа улази и телом и духом у друге људе. Христос је сав ушао у човечанство и човек стреми да се преобрази у Христово Ја као у свој идеал.

Када све то постигне он види да је и све остало што је на земљи остваривало свој циљ, ушло у састав његове коначне природе то јест - природе Христове. (Синтетичка природа Христова је задивљујућа. То је природа. Бога - значи Христос је слика Бога на земљи). Како онда васкрсава свако ја - у општој синтези - то је тешко замислити.

Сви ће тада себе осетити и познати. Али како ће то бити, у којој форми, у каквој природи - то човек тешко може себи јасно да представи.

И тако, човек на земљи тежи свом идеалу - који је у супротности са са његовом природом. Када човек није извршио закон таквог стремљења ка идеалу то јест, када није принео љубав свог ја на жртву људима, другом бићу (ја и Маша) он пати и то стање патње назива грехом. И тако човек увек мора да пати а патња се награђује рајским насладама испуњења закона, то јест - жртвом. У томе је и земаљска равнотежа. У противном, земља би била бесмислена.

Материјалистичко учење - то је опште мртвило и механика, значи - то је смрт.

Учење истинске филозофије - уништење мртвила, то јест центар и синтеза теза васељене и њене спољашности - предметности дакле - Бог и живот бесконачни.

Ове мисли је Достојевски записао у време када се био завршио први део "Записа из подземља" и када се спремао да пише други део те књиге. Тада се Достојевском открио бездан зла који постоји у човеку и он је настојао да постигне чудесно преображење душе и тела како би савладао зло и како би остварио идеал савршеног добра.

Преображај у човековој природи мора бити дубок; Достојевски говори да би било тешко називати то ново биће човеком - свако биће, свака људска личност ће у стању рајског блаженства сачувати своју индивидуалност.

Преображај у човеку у циљу савладавања зла подразумева интимну, онтолошку повезаност између човека и Христа који је оваплоћени Логос. Зло егоистичког самољубља до те мере влада над природом огреховљеног човека да у циљу избављења није довољно имати пред собом само примере из живота Исуса Христа; потребно је остварити блиску везу између света и Христа како би се снага Христове милости пренела на људе који слободно теже Њему и како би се остварило преображење самога човека. Таква блиска веза између тих бића постоји делом у чињеници истоветних њихових суштина. Али пуна истоветност суштина између човека и Бога је немогућа и због тога се Друго Лице Свете Тројице, Логос - у име благодатног сједињења са светом, оваплотило - прихвативши људску природу. То је Богочовек - Он је по својој божанској природи истоветан по суштини са Богом-Оцем и Духом Светим, а по својој људској природи истоветан је у суштини са човечанством; Он је посредник између Бога и човека.

Истоветност по суштини између човека и Богочовека у исто време је истоветност по суштини међу људима - њиховим узајамним релацијама. Човечанство је интегрални организам на чијем се челу налази Богочовек Исус Христос. Црква којој на видљив и невидљив начин припадају сва бића која искрено теже добру јесте, према хришћанском учењу, Тело Христово и то је у Русији посебно истицао Хомјаков.

Достојевски је добро уочавао истину учења р онтолошком јединству читавог човечанства.

Они који негирају трансцендентност Царства Божјег мрзе религију као "опијум за народ" - они кажу да она одвлачи људе од борбе за стварање земаљског благостања. Таквим старац Зосима одговара:

У наше време ово се пророчанство већ збива. Људи су обоготворили државу, нацију, расу, приграбили су у своје руке власт и сматрају да је "све дозвољено" у интересу остварења њихових циљева. Избављење од коначне катастрофе је могуће само враћањем хришћанском идеалу апсолутног добра у царству Божјем: само се тако човек може вратити на пут љубави која га учи да воли своје ближње, само се тако човек може ослободити фанатичне помахниталости коју му намећу разна једнострана учења, само се тако човек може уклонити од брзоплетих покушаја да се усрећи народ против његове воље и уз помоћ деспотског револуционарног насиља. Схвативши ту истину Достојевски је у својим романима почео да разобличава насилнике постављајући себи за циљ да прикаже позитивног човека - човека који се у својој активности руководи примером Христа