Ту је све загонетка, антиномија и тајна. Достојевски нас не ставља само пред те загонетке него и много прилаже за њихово решавање. У Достојевскога је однос према злу тако специјалне природе, тако необичан, да би се многи могли збунити. И мора се до краја схватити како је он протумачио и решио проблем зла. Пут слободе води ка самовољности, самовољност води злу, а зло - злочинству. Проблем злочинства заузима централно место у страваралаштву Достојевскога. Он је не само антрополог него и особит криминалист. Испитивање граница људске природе води до испитивања природе злочинства. У злочинству човек прекорачује те границе. Тиме се у Достојевскога објашњава необично интересовање за злочинство. Какву судбину доживљује човек који прелази границе допуштенога, какве промене произилазе отуд у његовој природи? Достојевски открива онтолошке последице злочинства. И отуд се показује да слобода, кад пређе у самовољност, води ка злу, зло злочинству, а злочинство с унутрашњом неминовношћу води - до казне. Злочинство вреба човека у дубинама његове сопствене природе. Достојевски се кроз цео живот борио против спољашњега схватања зла. Његови романи и његови чланци у Дневнику писца пуни су криминалних процеса. Тај чудновати интерес произилазио је отуда што је цела духовна природа Достојевскова устала против спољашњег објашњавања зла и злочинства социјалном средином и против одбацивања казне на тој основи. Достојевски је мрзео ту позивну хуману теорију. Он је видео у њој одрицање дубина људске природе, одрицање слободе људскога духа и с њом везане одговорности. Ако је човек само пасиван рефлекс спољашњих социјалних прилика, ако је он неодговорно створење, онда нема ни човека ни Бога, онда нема ни слободе, ни зла, ни добра. Толико унижење човека, толико одрицање од свога првородства изазива гнев у Достојевскога. Он не може спокојно говорити о том учењу које је преовлађивало у његово време. Он је спреман да прихвати најоштрије казне, јер оне одговарају природи одговорних, слободних створења. Зло лежи у дубинама људске природе, у њезиној ирационалној слободи, у њеном отпадништву од божанске природе, оно је унутрашњега порекла. Браниоци оштрога кажњавања поимају природу злочинства и природу човека уопште много дубље него хумани одрицатељи зла. У име достојанства човека, у име његове слободе, Достојевски утврђује неизбежност казне за свако злочинство. То не изискује спољашњи закон него сама дубина слободне савести човекове. Човек сам не може да се помири с тиме да не буде одговоран за зло и злочинство, да не буде слободно биће, ни дух, него рефлекс социјалне околине. У гневу Достојевскога, у његовој свирепости, звучи глас онога који је устао у одбрану достојанства човека и његова првородства. Недостојно је одговорнога и слободнога бића збацивати са себе терет одговорности и пребацивати га на спољашње услове, осећати се играчком тих спољашњих услова. Цело стваралаштво Достојевскога јесте откривање тога кле~ ветања људске природе. Зло је знак тога да човек има унутрашњу дубину. Зло је везано за личност, и само личност може да створи зло и да одговара за зло. Безлична сила не може да буде одговорна за зло, не може да буде порекло зла. Однос Достојевскога према злу везан је с његовим односом према личности, с његовим персонализмом. Безодговорни хуманизам одриче зло, зато одриче личност. Достојевски се борио против хуманизма у име човека. Ако постоји човек, ако се човечја личност има тражити у димензији дубине, онда је зло унутрашњег порекла, оно не може да буде резултат случајних услова спољашње средине. И вишем достојанству човека, његову богосиновству, доликује мисао да пут страдања искупљује и сажиже зло. Веома је битна за антропологију Достојевскога мисао да се човек само страдањем пење на висине. Страдање указује на дубину.

Однос Достојевскога према злу био је дубоко антиномичан. И сложеност тога односа била је узрок те су неки сумњали у то да је тај однос био хришћански. Једно је несумњиво: однос Достојевскога према злу није био православни однос. Достојевски је хтео да позна зло, и по томе он је био гностнчар. Зло је зло. Природа зла је унутрашња, метафизичка, а не спољашња, социјална. Човек је као слободно биће одговоран за зло. Зло мора да буде изобличено у својој ништавности и мора да сагори. И Достојевски пламено изобличава и сажиже зло. То је једна страна његова односа према злу. Али зло је и пут човека, његов трагични пут, судбина слободна човека, искуство које човека може и да обогати, да га доведе на виши степен. У Достојевскога налази се и та друга страна односа према злу - иманентно сазнање зла. Тако доживљују зло слободни синови, а не робови. Иманентно искуство зла изобличава његову ништавност; у томе искуству зло сагорева и човек долази до светлости.