Још у казамату Алексејевског равелина, одакле се по сунчаном времену једва видео крајичак неба, Достојевски, између два саслушања, обузет злокобним размишљањима о будућности, осећа прва колебања у својим дотадашњима убеђењима. Он, у сваком случају, почиње да схвата да му неће поћи за руком да их реализује и да ће његов грађански спас, не говорећи о физичком, захтевати од њега тешка одрицања. 22. децембра 1849. године, пошто се вратио са губилишта, он пише брату: "Једном ћемо се можда сетити... своје младости и својих надања, која овог часа ја чупам из свог окрвављеног срац и сахрањујем". То је прва декларација Достојевског о одрицању од слободољубивих снова. Али истовремено то сведочи да им је он дубоко одан, кад је та дубоко усађена убеђења требало чупати из окрвављеног срца.

Али таква морална казна није се могла остварити тренутно. За њен развитак и окончање биле су потребне године.

У Сибиру се огроман унутрашњи рад писца лишеног пера и књиге није прекидао ни за тренутак. Полагано су подвргавани суровој поновној оцени први идејни заноси. Уз звуке затвореничких песама и уз сваку звеку окова, бивши петрашевац је дубоко преиспитивао сва своја младалачка схватања. "Било би ми веома тешко да испричам историју препорода мојих схватања" - писао је 1873. године Достојевски, имајући у виду прелаз од утопијског социјализма 40-тих година на реакционарна схватања из времена после робије. Али будућем истраживачу свог живота он је ипак дао неколико тачних података. Нама је познато, према његовим властитим признањима, да је у току четири омске године преиспитао читав свој прошли живот, подвргао себе строгом суду и радикално променио своје раније погледе. То као да је било суђење у подземљу, у потпуној изолованости од друштва, у дубокој духовној усамљености. Сам је ускоро писао:

Резултат размишљања на робији било је писмо Достојевског жени декабристе, Н. Д. Фонвизиној, одмах после напуштања затвора:

Међутим, 1854. године Достојевски декларише своје неверовање, ублажено само филозофским интересовањем за хришћанство.

Сматрамо да је за Достојевског такав преломни моменат била смртна пресуда 22. децембра 1849. године. То је био потпуни унутрашњи преокрет, о чему је он сам писао у више наврата. "Та глава која је стварала, живела вишим уметничким животом, која је познала више потребе духа и саживела се са њима, та глава је већ одсечена са мојих рамена" - саопштио је он брату на дан доживљене екзекуције. А двадесет година касније, описујући тај обред, он се сећао да је крст који му је свештеник често, скоро "сваког тренутка", приносио уснама - "журно љубио, као да се журио да не заборави да понесе нешто за резерву, за сваки случај. Али мало је вероватно да је тог тренутка било неке религиозне свести". У тренутку таквог страшног искушења вера је била напустила Достојевског.

Свим црквеним представама о загробном животу, о рају и бесмртности душе, неумитно се супротставила представа о растварању умрлог у природи, о његовом природном стапању са космосом, можда одсјајем сунчевих зрака, који ће и постати његова "нова природа". Такво "неверовање" остаће заувек у основи схватања света Достојевског, без обзира на све његово веома живо интересовање за питања религиозне проблематике.

Рано ујутру, пре одласка затвореника на рад, он је обишао касарну и у полумраку свитања опростио се са својим жигосаним друговима. Заједно са њим затвор је напуштао и С.Ф. Дуров, који је у затвор ушао млад, весео, а из њега излазио оронуо, сед, скоро без ногу и са сипњом.

Достојевски је пришао наковњу после Дурова. Ковачи су се ужурбали. Ногу су му ставили на сталак, окренули закивак, ударили чекићем. Најзад су окови са звекетом и лупом спали. "Слобода, нови живот, васкрсење из мртвих... Какав диван тренутак!"

Тог истог фебруара 1854. године, прогнани робијаш петрашевац, који је одробијао цео рок свог заточеништва, ступио је као редов у 7. Сибирски батаљон регуларне војске који је био распоређен у далекој степској губернији.