Др Јустин Поповић
ДОСТОЈЕВСКИ - СВЕЧОВЕК
Ма с које стране приступили Достојевском, светови су његови безбројни, видици су његови бескрајни. Многостраност његовог генија поражава. Као да је Врховно Биће узело идеје из свих светова, посејало их у једној људској души, и - јавио се Достојевски. По целокупној својој појави он је пророк, и мученик, и апостол, и песник и философ. Он припада и свима световима и свима људима, јер је свечовечански и широк и дубок. Он је толико човек, толико свечовек, да је свима род: род Србима, род Бугарима, род Грцима, род Французима, род свима људима на свима континентима У њему има свакога од нас, те сваки може наћи себе у њему. Својом човечанском саосетљивошћу и љубављу он је свима свој. Ништа му људско није непознато, ниједан му човек није туђ. Ако је злочинац код њега ће наћи разумевање; ако је патник, код њега ће наћи одмор; ако је мученик, код њега ће наћи заштиту; ако је очајник, код њега ће наћи утеху; ако је сиромах, код њега ће наћи загрљај; ако је безверник, код њега ће наћи нежног учитеља; ако је верник, код њега ће наћи чудесну апологију вере.
Али, свечовеку Достојевском и ништа Божје није непознато, није туђе, уколико је то Божје дато и објављено у личности Бого-човека Христа. Јер је својом бескрајном вером у Христа познао сву тајну његову, и својом бесконачном љубављу према Њему учинио све његове божанске вредности својима. Отуда свакоме човеку, од најгорег до најбољег, Достојевски може пружити све што му је потребно за морално самоусавршавање до потпуног богочовечанског савршенства. Пут који је Достојевски прешао за време свога земаљског живота спада у најдуже путеве којима је људско биће уопште ишло на овој планети. Дијапазон његових мисли, осећања, расположења и стремљења толико је велики, да може припадати само свечовеку, а не једном обичном човеку. Заиста, све што човек као човек може имати и доживети, Достојевски је имао и доживео у неслућеним размерама и невиђеним замасима. На свим бојиштима његовог срца и ума дуго су се борили ђаво и Бог, док најзад коначну победу није однео Он: чудесни Бог и Господ - Богочовек Христос. Све је остало, и људско и ђаволско, заувек пало. Само је једно непобедиво остало: он - свечовек, и његов незаменљиви идеал - Богочовек.
Достојевски је пророк, јер је свечовек. Целог живота свог он је пророковао о Богочовеку и о преображају човека помоћу Богочовека Као пророк и видилац, он је и човеково зло и човеково добро свео на њихове праизворе: зло на ђавола, добро на Бога. Јер је главна одлика пророка: са гледишта вечности гледати свет и човека у свету, мислити мисао Божју о свету, објављивати Божји план о свету, радити дело Божје у свету. Надахнућем и видилаштвом пророка, Достојевски је пратио човека на свима његовим путевима од ђавола до Бога и од Бога до ђавола. Као прави пророк, он је иза свих земаљских стварности видео две вечне стварности: Бога и ђавола. А човека између њих. И пророчки видовито описао и показао, да су Бог и ђаво најглавнији ствараоци и чиниоци у нашим људским световима. Човек, по самој природи свога бића, не може без њих, мимо њих, ван њих, јер они сачињавају, опкољавају и прожимају све сфере и атмосфере, у којима се људски дух креће и живи.
Достојевски је мученик, јер је свечовек. Нема муке духа људског којом се он није искрено мучио. Као ретко ко, он се мучио тајном човека и света, тајном Бога и ђавола. У том погледу само се Јов и Соломон могу упоредити са њим. Зар није мученик он, чија се савест онако страшно мучила над људским злом и добром, над људским злочином и казном? Ваистину је мученик, јер је мучио себе узви-шеним мукама, да би нам осветлио путеве у нашим језивим тминама. Мученик је, по стопут мученик он, јер је душу своју кидао и трошио бранећи Христа као највећу вредност свих светова. И због тога исмеван и презрен био. Прави је мученик он, јер се као својим мучио: и злочином злочинца, и очајањем .очајника, и патњом патника, и безбожништвом безбожника. А сврх свега, мучио се страдањем деце, као нико до њега и после њега. И све то са једним циљем: да би нас научио како се кроз страдање постаје прави човек, бољи човек и најбољи човек.
Достојевски је апостол, јер је свечовек. У новије доба нико није дао такво сведочанство о Богочовеку Христу, као што је дао он. За векове и векове није било човека који је са таквом силом показао: да је Богочовек све и сва за човека у свима световима. Трагедија је човекова потпуна и коначна, ако га не препороди и не преобрази Богочовек. Апостол је Достојевски својом безграничном вером у Христа, својом еванђелском самилошћу за људе, и својом свечовечанском љубављу за сва бића. Зар није апостол он, који је, ношен божанским заносом, паљен божанским пламеном, осветљаван божанском светлошћу, заносио, палио и осветљавао срца људска Христовом светлошћу? Да, да, несумњиво апостол, јер је све вредности неба и земље сводио на Христа и изводио из Христа. Толико, да је Христа претпостављао Истини, ако би му се чак и математички доказало да је Истина ван Христа! Апостол је он, јер на један неосетан, али чудотворан начин, уводи чудесног Христа у нашу душу, чини нам Га савременим, блиским милим. И ми од тронутости, од милине, од усхићења плачемо крај Њега, што нас се еетио, што је дошао међу нас, што се коснуо срца нашег, што је ту међу нама, благ и кротак, милостив и жалостив, Он - тихи и нежни, па ипак бескрајно узви-шени Исус...
Достојевски је песник, јер је свечовек. Он је трагику бића људског опевао као нико. Дантеов пакао је скоро рај према ономе паклу што га је Достојевски пронашао у људској души и описао. И ту, на недосежним висинама људске трагике, близак му је у песничком болу сам Јов и Соломон. Зар није песник он, који је својом свечовечанском осетљивошћу онако потресно и снажно осетио и опевао драму људских светова? Осетио и опевао потресније од самог Шекспира. Несумњиво је Достојевски песник, и то свечовечански песник, јер је као нико у нашем човечанском свету опевао и човеков бол, и човекову тугу, и човеково очајање, и човекову радост, и човекову веру, и човекову љубав; а пре свега и више свега: човековог Бога и човековог ђавола. Ваистину песник, јер нико није испевао језовитију и страховитију апологију ђавола од њега, али и величанственију и дивнију химну Богу и Богочовеку.
Достојевски је философ, јер је свечовек. Он је најапстрактније метафизичке проблеме претворио у најреалније, у најчовечанскије,
у најближе. И показао да су то проблеми којима живи сваки човек, и решава их овако или онако у своме свакодневном животу, Од Достојевског смо научили: сваки човек, самим тим што је човек, већ је философ. Зар није философ Достојевски, који је најтеже, "проклете проблеме" људског сазнања решавао на начин нов и непознат до њега? Како није философ он, који је својом мишљу обухватио и божанске и човечанске и демонске светове, и њихове истине и стварности? Нема сумње, он је даровит философ, јер је створио ђаводицеју и теодицеју, којима нема равних у философији рода људског. Али, и као философ, он је философ пророчког духа, мученичког искуства и песничког полета.Ми људи живимо у свету двоструке реалности: физичке и духовне. Шта је то физичка реалност? - Материја. А шта је материја? Има данас физичара који тврде да материја, у ствари, не постоји; постоје само нематеријални праелектрони и фотони. А духовна реалност, шта је то? - Душа. А шта је душа? Нешто непосредно дато нашем бићу, нешто чему не знамо ни суштину ни облик. Сматрајући материју и душу за реалност, нисмо ли привиђења прогласили за реалност? Ма како хтели да се осведочимо о реалности материје и духа, наша људска мисао и наше људско осећање сведоче једно, само једно: и материја и дух изаткани су од нечег што личи на сенку и на сан: соније јесми непостојаноје. А све оно што називамо стварима и бићима, од исте је материје од које и сан: всја сјен, всја сон. И овај наш земаљски свет својом раелношћу личи на сан који неко сања. А ми људи, део тог космичког сна, крећемо се у овом свету као сенке међу сечкама, као привиђења међу привиђењима, као утваре међу утварама.
Но мисао људска, чија је природа фантастичнија и од саме природе сна, неуморно пита: шта је то што материју чини реалношћу, а шта - што душу чини реалношћу? И материју и душу чини реалношћу само свемоћни Творац свих реалности: Бог Логос, То је еванђелски одговор људској мисли, једини одговор који за њу значи истинску благовест. Све што постоји, утолико је реално уколико има у себи Логосне силе. Реалност у ствари и није ништа друго до логосност. Оно што природу чини природом, и човека човеком, и душу душом, и материју материјом, и небо небом, и земљу земљом, и живот животом, и биће бићем јесте - логосност.
"
Логос постаде тело". Ове три речи садрже целокупно еванђеље божанског и човечанског реализма. Тек оваплоћењем Бога Логоса људи су сазнали праву, непролазну, вечну реалност. До оваплоћења људи су заиста били привиђења. Од оваплоћења кроз све што је људско почиње да струји божанска реалност. И сваки је човек утолико истински реалан, уколико сједини себе са оваплоћеним Богом Логосом. А то значи: уколико се учлани у тело Богочовека Христа које је Црква. Као тело Бога Логоса, Црква је у ствари једина права и непролазна реалност у овом свету.Пророчки надахнуто и апостолски заносно Достојевски је осе-тио сву бескрајну важност оваплоћеног Бога Логоса за наш земаљски свет. То је прва и најглавнија реалност, и основ сваке тајне реалности. Достојевски изјављује: "Услов -sine qua non- бића целог света садржи се само у овим речима: Логос постаде тело" Све вредности неба и земље Достојевски налази у оваплоћеном Логосу, зато и вели: Све се састоји у томе, да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никад одрећи неће.
Појава Бога Логоса у личности Богочовека Христа јасно показује да је у овом свету Бог једина истинска реалност, а човек само утолико уколико оваплоти у себи Бога Логоса, уколико се ологоси. Својим радом и учењем, Богочовек непобитно показује и доказује да у овом свету стварно постоје две истинске реалности: Бог и човек. А између Бога и човека налазе све остале реалности. Али се диференцирање реалности врши само у светлости највише реалности: Бога. Откидање од те реалности сурвава мисао у псевдореалност, у противреалност, у небиће. Најпотпунија и најстрашнија псевдореалност јесте Сатана. Јер он представља најоштрију окрутност и највећу удаљеност од Бога.
За словенског свечовека Дострјевског Бог је највећа реалност и најближа стварност. За његове хероје постоји једна главна мука: Бог. "Бог само мучи", - то је њихова општа исповест. Ако пак Бога нема, онда је све - ђаволски хаос, и бесмислица, и глупост. Онда све на апсурдима почива.
Друга реалност, највећа после Бога, јесте човек, његова бесмртна душа, његова личност. Кад је Бог прва реалност, онда је бесмртност душе друга реалност. Бесмртност душе је логична и природна као и постојање Бога. За словенског пророка Достојевског, бесмртност душе је главни извор свих непролазних вредности људских. Штавише: "Идеја о бесмртности јесте сам живот, живи живот, његова завршна формула и главни извор истине и правилног сазнањз за човечанство". Без бесмртности душе живот људски не би имао никаквог смисла и оправдања. Једино "из вере у бесмртност душе проистиче сав виши смисао и значај живота, проистиче жеља и воља за живот".
Словенски апостол бесмртности човекове душе не може да замисли човека без Бога. Човек постоји зато што постоји Бог. Да нема Бога, човек не би могао постојати. "Лична бесмртност и Бог су једна иста - идентична идеја", објављује Достојевски. "Ако Бога
има, онда сам ја бесмртан", с правом тврди он. Зато је за њега најважнија ствар на земљи: веровати у Богочовека Христа и у загробни живот.Баш зато што је пророк и апостол Бога и бесмртности човечије душе, Достојевски је као ретко ко осетио и доказао постојање супротног Богу и човеку бића - ђавола. У његовим антихеројима силно се осећа задах ђаволског злоумља. Не постоји писац, у чијим се херојима, поборницима атеизма и анархизма, тако неодољиво и јасно осећа живо присуство ђавола, и његово зрачење кроз све њихове идеје и дела. На један неподражљиво генијалан начин Достојевски показује да је ђаво - страшан својом реалношћу и лукавством. У свему и по свему он је анти-Бог и анти-човек.
Сви светови Достојевскога, кроз све облике свога постојања, сведоче и тврде: ђавола има, Бога има, бесмртне душе има. За људско сазнање, и Бог и ђаво су примарне реалности, јер на тајанствен начин прожимају човечије биће. У свету земаљских збивања ђаво никим и ничим не апологира и не оправдава себе тако силно и моћно као - човеком. Али исто тако и Бог. То Достојевски доказује, с једне стране - својом ђаводицејом, а друге - својом теодицејом.
По природи својој, човек је богоцентричан, а по вољи често постаје ђавоцентричан. Јововски мучен проблемом човека, Достојевски је пронашао да је проблем човека у ствари проблем Бога и ђавола, и да се проблем човека не може правилно и завршно решити ако се не реши проблем Бога и ђавола. То се снажно осећа када се пролази кроз пакао, чистилиште и рај православног Дантеа, Достојевског. Живот човеков је као неко уже, разапето између ђавола и Бога. Свакн човек, самим тим што је човек, живи на том ужету, преживљујући опасну драму свога постојања. Свака мисао, свако осећање, свака жеља, сваки поступак приближава човека или Богу или ђаволу. Хтео или не, човек је или уз Бога или уз ђавола, јер трећега не може бити.
Сваки човек, проходећи подвиг свог живота на земљи, ствара или своју ђаводицеју или своју теодицеју. Своју ђаводицеју човек ствара када својим гресима и злом подржава и оправдава ђавола, остварујући његов лукави и пагубни план о човеку и свету. А своју теодицеју човек ствара када својнм врлинама и добром велича и оправдава Бога, остварујући његов мудри и спасоносни план о човеку и свету. Другим речима: идући путем "непогрешивог" човека, човекобога, човек апологира ђавола и ствара своју ђаводицеју; а идући путем еванђелског свечовека, Богочовека, он апологира Бога и ствара своју теодицеју.
Достојевски је створио своју ђаводицеју када је био уз Сатану-кушача, а своју теодицеју када је стао уз Христа и остао са Њим
занавек. У својој ђаводицеји он је на свеубедљив начин показао да је тајна свих идеолога и твораца човекобога и надчовека - ђаво. А у својој теодицеји он је апостолски силно и неодољиво показао и доказао да је тајна свих идеолога и твораца правог човека, христо ликог свечовека - Богочовек Христос. Као видилац и пророк, он је пронашао да су главне, иако невидљиве, стваралачке силе у свима савременим, личним, социјалним и народним покретима модерног човечанства - или Христос или ђаво.Само Христови људи, као што је апостол Павле, "знају шта Сатана мисли", знају његове идеје, његову философију. Међу њима је, у првом реду, Достојевски. Он је дубоко ушао у психологију сатане, проанализирао природу овог првог критичара Божје творевине, пронашао његове разлоге за први бунт против Бога и света, и створио Бунт какав свет видео није. Али, велики познавалац дубина Сатаниних, неустрашиви бунтовник против Бога и света, дознао је својим властитим искуством: да људска природа не може издржати богохулство и бунт против Бога и његове творевине. У пакленим мукама свога духа он је свим бићем осетио да га сатанских ужаса може спасити једино: "пресветли, чудесни и чудотворни лик Богочовека Христа".
Највећи бунтовник рода људског није био у стању да издржи свој сопствени бунт, већ је, гоњен неком унутрашњом силом свога срца, смирио себе пред благим и кротким Господом Исусом. Кроз пакао скепсе, сумње, одрицања и неверја прошао је Достојевски, док није поверовао у Христа као у Бога и Господа. Заиста је он мученички и јуначки извојевао и стекао своју веру у Христа. Зато је пред крај свога живота, са болом и гневом писао: "Хуље ме задиркују због моје тобожње непросвећене и назадњачке вере у Бога. Ти глупаци међутим нису никад уснили такво снажно порицање Бога какво је изражено у моме "Великом инквизитору", и у претходним главама, а на што цела књига даје одговор. Ако верујем у Бога, не чиним то као глупак (фанатик). Они хоће да ме уче, и смеју се мојој ограниченоо ти! Њихова глупава природа не може ни сањати о оноликој снази одрицања колику сам ја претурио преко главе... Иван је дубок. Он ннје један од савремених атеиста који својим неверовањем само доказује ограниченост свога гледања на свет, и тупост свога малог мозга. Ни у Европи нема, нити је икада било, тако силног исповедања атеизма. Дакле, верујем у Христа и исповедам ову веру не као дете. Моје осана прошло је кроз велико чистилиште сумње - као што у мом последњем роману каже о себи ђаво.
Достојевски, невиђени атеист и жестоки богоборац, могао се спасти, и спасао се само таквим свесавршеним и свемилостивим Богом, какав је Христос. Чаробни лик Христов испунио је сву његову душу, и он је постао у новије доба највидовитији пророк и најречитији апостол лика Христовог. Слушајући његову заносну реч о
Христу човек говори себи: заиста је лик Христов једина Светлост за све таме у које може запасти род људски, једини излаз за све смрти, једина утеха за све муке, једини путоказ за све заблуде. "Ми на земљи заиста лутамо, вели Достојевски, и када пред нама не би било драгоценог лика Христовог, ми бисмо се изгубили и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом".Међу посмртним белешкама Достојевскога, вели Сергије Булгаков, налази се једна на којој пише: "Написати књигу о Исусу Христу". Ми не знамо да ли би Достојевски написао такву књигу, али у неком смислу, све његове књиге, нарочито оне из последњих његових година, написане су о Христу: у свима њима је Он прави, иако невидљиви, центар, а понекад се и отворено појављује. Највећи тријумф Достојевсковог генија састоји се баш у томе, што је он умео у својим делима да учини да се осети живи Христос, што је умео да Га уведе међу нас, и, приближивши нам га, учио нас је да Га волимо.
Достојевски, који је подвижнички и мученички обожавао Господа Исуса Христа, толико се проникао светлошћу његовом, да је зрачио њоме, нарочито у последње дане свога живота. Један од његових најприснијих пријатеља, Н. Страхов, вели да је Достојевски последњих година свога живота веома личио на подвижника, пуног кротости и благости. А по речима Вогеа: "Лице Достојевскога, у свако време, сем кад је узбуђен, изражавало је сетну и благу кротост, каква се виђа на иконама старих словенских светитеља".
Достојевски је убеђен, да само људи нечиста срца и помрачена ума, који су у неком интелектуалном савезу са ђаволом, могу одрицати да је Христос једини Стаситељ света и човека. "Они одричу Христа, нимало Га не познају", тврди Достојевски. Јер је немогуће познавати Христа а не волети Га. У једном свом писму Достојевски се овако изражава о руском критичару Бјелинском: "Једном разговарајући са мном, он је ружио Спаситеља. Али, он се сигурно никад није подухватио да са Христом упореди себе и господу која дрмају светом. Он је био неспособан да види како су сви они - ништавни, срдити, нетрпељиви, ниски, а пре свега - пакосни и уображени. Он никада није поставио себи питање: "А шта ћемо ставити место Христа? Сигурно не себе, овако рђаве какви смо". Не, он никада ни размишљао није о могућности да он може бити рђав. Он је до крајности био задовољан собом, и у томе се и изражавала његова лична, бедна, жалосна тупавост.
Са својих пророчких висина Достојевски је јасно сагледао трагедију Европе. И открио њен узрок. Узрок је то што је Европа кроз римокатолицизам и протенстантизам унаказила и изгубила лик Богочовека Христа, ту једину вечну вредност, ради које стоје и постоје сви светови. И због тога се тамо све замутило и кренуло у хаос. Али, то је половина пророчке визије Достојевскога; а друга половина је
ово: лик Богочовека Христа сачуван је потпуно у Православљу, стога ништа друго није ни потребно, јер је Православље све.Гледајући човека и човечанство, а и руски народ sub scecie Christi, Достојевски је пронашао да је главна и највећа вредност руског народа - Православље, и у њему чудесни лик Богочовека Христа. Зато је и благовестио: Русија носи драгоценост какве нигде нема више: Православље. Она је чувар Христове истине, правог лика Христовог, који је помрачен у свима другим верама и у свима другим народима.
Русија је својом тајанственошћу постала у новије време најзагонетнија земља на свету. Томе је највише допринео Достојевски. Али, он је у исто време највише допринео да се та загонетка донекле одгонетне, да се пронађу њене главне стваралачке силе, и сврх свега: њена највећа вредност и њена највећа светиња. Та вредност и та светиња јесте Православље. По пророковању Достојевскога, нова реч коју Русија има да каже свету јесте Православље. Због своје апостолске ревности у проповедању Богочовека Христа и његовог Еванђеља Достојевски је с правом назван "неустрашиви исповедник имена Господњег".
Кроз Достојевског је као кроз свој пламени језик проговорила сва руска душа: сви њени греси и сва њена покајања, сви њени пороци и све њене врлине, све њене чежње и сви њени идеали. Он је највиши и најдубљи израз руске самосвести. Он је, као што је речено, Русија у минијатури. Он је постао "морални вођ нашег времена".
Један руски мислилац писао је о Достојевском: "Већ је постала непобитном истином чињеница: да се сав Достојевски оваплотио у наше време; да је постао надахнитељ и полазна тачка, скоро, за све наше писце, песнике, философе; да је целокупно садашње религиозно сазнање потпуно дошло од њега; да стваралачка сила нашег времена, у буквалном смислу, живи њиме, само мењајући и преображавајући његове идеје, његова откривења, његове бескрајне и вечне дубине. Разлог за овакав утицај не треба гледати у сиромаштву и недостатку наше стваралачке снаге, већ у изванредно јаком сродству које постоји између васцелог руског стваралаштва и Достојевскове личности. У том погледу, Достојевски се јавља пред светом као изразитељ свих дубина рускога духа, као генијални творац свих његових луталачких, скривених, тајанствених моћи, као величанствени символ, живи символ загонетног царства руске душе и народа, његових тражења и нада, његових молитава и проклетстава. Јер ми не стварамо понова Достојевског, већ је он сам, његова титанска сила приступна у нама и ствара код садашњих писаца његов громовски бунт, његово велико страдање, и његову мистичну надрационалну лепоту. Јер је Достојевски - сва Русија, њена душа, њена тајна, и основна суштина".
Свечовачанском ширином и дубином својих идеја и осећања Достојевски врши огроман утицај и на писце ван Русије, нарочито у Немачкој. О томе Ј.Е.Порицки пише: "У Немачкој је безброј живих песника, који су под утицајем Достојевскога, са више или мање среће следују му или су му следовали. Два најзнатнија представника немачке књижевности, обојица лесимисти: Ниче и Хауптман, корене се потпуно у Достојевском.
Посматрајући Ничеа и Достојевског са једног вишег историософског становишта, Ото Јулиус Бирмбаум искрено је изрекао многе истине. Једна од њих је ова: "Можда је Ниче узвишен крај а Достојевски џиновски почетак; онај - крај западне, европске културе, засноване на античкој култури; овај - почетак источне, руске културе, која води порекло од Византије". А друга је истина, и још неке уз њу, ово: "Из Достојевског говори Христос, и мора се човек врло далеко враћати у прошлост развића хришћанске мисли, да би дошао до човека из кога је Христос говорио тако снажно као што из Достојевског говори. Са своје стране ја држим да је такав човек - Франциско Асиски... Ипак је Христос Достојевскога прави правцати Христос, Христос у свој својој гигантској Истини... У Русу Достојевском налази се генијална садржина рускога народа у истом обиму и истој дубини као што се у Ничеу налази генијална садржина западне културе свести... Овде Ниче, чији Заратустра разбија старе таблице (синајске), онамо Достојевски, који из свог руског срца уздиже пра-Христа. У овој двојици великих осетљиваца, мислилаца, уметника, стоје једна према другој оваплоћене две истинске светске силе: ужасан призор, чије перспективе ми данас можемо само да наслућујемо, али и да одредимо. Бирмбаум с ретком искреношћу и даровитом проницљивошћу завршава своју студију о Достојевском:
"Духу Достојевскога следовати значи: Гетеа порицати и Ничеа за болест сматрати".Све особине бића људског, и негативне и позитивне, Достојевски је доводио до краја. Он је волео да гледа човека у његовој довршености и завршености. Ако је атеист, његов човек је сав атеист; ако је анархист, његов човек је сав анархист; ако је бунтовник, његов човек је сав бунтовник. И обратно: ако је верник, његов човек је сав верник; ако је христољубац, његов човек је сав христољубац; ако је човекољубац, његов човек је сав човекољубац. У свему, Достојевски је ишао до краја. То је његов основни свечовечански нагон. Зато га разум људски не може до краја пратити на његовим свечовечанским путевима. У том погледу он је заиста "оличена супротност у односу на здрави разум људски". "Према изузетним и нарочитим екцесима свога талента који нас највише дирају, Достојевски се с правом може назвати философ, апостол, безумник, утешитељ уцвељених, убица
спокојних, Јеремија робије, Шекспир азила. Све ове називе он заслу-жује; узет сваки посебно - ниједан није довољан".Зато што је свечовек у свима својим схватањима човека и света, Бога и ђавола, добра и зла, врлине и порока, Достојевски је камен спотицања и саблазни за све који му приступају западно-европским, хуманистичким мерилом. Јер ово мерило не допушта људској мисли да иде до краја ни у негативном ни у позитивном. Ту се човек увек боји да своју мисао о добру доведе до њеног природног извора: Бога, а мисао о злу до њеног правог извора: ђавола. Погову је за такве људе несхватљива Достојевскова бескомпромисна вера у Христа Богочовека као јединог истинског Бога и Господа у свима световима, Достојевскова бескрајна љубав према Њему, Достојевсково одлучно свођење свих вредности на Њега, на његов чудесни и чудотворни Лик. То је разлог што они не разумеју Достојевскога у његовим свечовечанским настојањима и стремљењима, која су са онако пророчком надахнутошћу и апостолском видовитошћу изражена у њего-вој теодицеји и ђаводицеји. Мерешковски пак, желећи да своју фи-лософију оправда Достојевским, саблазнио се и огрешио о Достојевског. Проницљив и веран тумач душе негативних хероја Достојевскових, чим је прешао на позитивне хероје Достојевскове, Мерешковски се отиснуо у тумачење себе, своје религије, подмећући Достојевском своја религиозна схватања и убеђења. Да би Достојевског приказао као апостола свога "новог хришћанства", свога "новог религозног сазнања", Мерешковски је покушао да пресазда Достојевског по слици и прилици својој, и тиме се огрешио о Достојевског као ретко ко.
Али изнад свих заблуда и неистина пламти неугасиво сунце вечне Истине Достојевскога: Богочовек Христос. За њега - Богочовек је све и сва у свима световима. Зато, за Њим чезне сва душа Досто-јевскога; зато, Њему служе сви светови Достојевскога; зато, о Њему пророкују сва пророштва Достојевскога. И гле, многа се његова пророштва о Европи и Словенству, о свечовеку и свечовечанству, испуњују на наше очи. Али, постоје и психолошки и онтолошки услови да се и остала његова пророштва испуне. Јер су сва прожета духом еванђелским. А небо и земља неће проћи док се не испуни све што је речено у Еванђељу и све што је проречено на основу Еванђеља. Иза словенског свечовека Достојевског стоји Богочовек са свима својим божанским силама и савршенствима. А словенски свечовек стоји Богочовеком и постоји ради Богочовека. Зато и као пророк, и као апостол, и као мученик, и као песник, и као философ - он проповеда једну истину, једну свеистину: Богочовек Христос је највећа драгоценост у свима световима, видљивим и невидљивим.