Исидора Секулић
РАСКОЉНИКОВ ПРИЗНАЈЕ ГРЕХ
Човечанство је страховита веза. Самоће нема, тајне нема, скривености нема. Ужасно искиданим стазама враћа се убица Раскољников најзад онима од којих је бежао. Грозовите његове крике: Сам, сам да будем! - није могао, не може услишити ни Бог. Ван човечанства, као откинута звезда ван сазвежђа, Раскољников је учинио један огроман и узалудан покушај усамљења, да би најзад довршио круг у милости човечанства.
Достојевском су сви земаљски закони и казне недорасли. Пун порока какав је био, осећао је са изузетном сигурношћу да земаљски закони нити могу открити и предвидети, нити похватати, нити казнити сва прегрешења. Зато не могу ни све забранити. Божији закон је онај који забрањује апсолутно сваки грех, и кажњава сваки грех. Све се плаћа. Између преступникова преступа и савести и Божијег закона, стоји човечанство као једини пут. Признање греха и повратак међу људе, то је суд и суђење на земљи. Кад би грешници без мрве гордости и лажи признавали преступ, закон људски би изгубио право над животом и смрћу преступника, и закон Божији би се показао као чудо на земљи. А да човек може сломити гордост, и уопште, да заслуге човека могу безмерно расти, и да у сразмери с тим стоји моћ човекова над самим собом - то је била визија Достојевског.
Признање тешког греха је као чудо; миракул сличан смрти, миракул потпуног разрушења дотадашњег човека. Пошто јавно призна злочин, грешник улази у крај свега дотадашњег улази у конац гордости, у немоћ воље, у малаксалост разума (диалектика), у истрошеност маште, у одрицање од тела и од рада, јер долази тамница. Сав се стари човек разруши, и остаје само свест о послушности једном и највишем закону, и отуда покорност која одмара, и на лице баца израз преображења.
Да је Раскољников признао грех не у полицији пред два чиновничића, него пред пуком до зуба наоружаних људи, и они би остали пренеражени, пренесени из својих обичних бића у друго. Признање греха је један од најтајанственијих тренутака у животу човечијем. То је као жртва, или ритус, којем присуствује човечанство од Адама. Раскољников који клечи оборене главе пред нама, симбол је, језив, како се из сваког човека сваког трена може отићи, и не
вратити се више, дух, добро, Бог. Бојазан се да Христос не оде тако да се више не врати.У часу Раскољниковљева признања, грех злочинца примају сви људи. Убица је престао да се крије, вратио се људима. Егзистенција се улила у истородне егзистенције, као што жилица воде, чиста или отровна, склизи и буде примљена у поток или реку. Од тога часа човечанство не може више одстранити Раскољникова од себе, или га одсећи од себе. Убица који признаје грех, покорава човечанство. Мећу му ланце на руке кад он руке пружи.
Шта у томе часу разоружава и изједначује? Жеђ за љубављу у грешнику, и одсуство страха од злочинца у околини. Љубав и страх се искључују. Шта изазива у грешнику жеђ за љубављу? Кајање. Која врста кајања? По философији, кајање је стање које садржи искључиво бол. По религиозном осећању Соње, кајање садржи олакшање и одмор. Кајање неоглашеног преступника, јесте чист и страховит бол, јер то још није очајање разрушеног и само милости жедног човека, него мучење гордог човека што је немоћан да учињено претвори у неучињено. Кајање које не ћути, то је пораз гордости и вађење жаоке срама и бола. Људство тада прима зло, и раствара га моћима човечанства, као река отров који се у њу слио.
Људство прима грех преступника. То подсећа на учење верско о преношењу првога греха. Врло многи људи суде да је преузимање греха ствар апсурдна, пре свега, или бар неправедна. Достојевском се није чинила ни апсурдна ни нправедна, само ужасно скупа. Мучење савести Раскољникова у њему самом, трпљење мучења од сатанског истражног судије у чијем мозгићу, као у сувом буђавом лешнику, има читава барутана отрова - цена су, и процес су примања греха. Ако се из поставке о преношењу греха и отклони идеја проклетства, остаје преузимање греха нензбежно по другим узроцима. Спиноза, који о греху, ни првом ни потоњима није мислио као Паскал, који без резерве одриче појам и чињеницу греха и заслуге у природном стању човечанства - пре друштвеног стања - кад још не може бити речи о једнодушним сагласностима за одређивање норми - и Спиноза тврди да, после сагласности и одредаба, има и греха и заслуга, са свим последицама.
Али једнодушност и сагласност претпоставља већ извесне везе, знања, традиције, ланац. Што се у једном трену одлучи, одређено је узроком претходним, а тај опет претходним. Наравно, то важи и у правцу будућности. Због последица последица, свако дело људи јесте предање човечанства. У том смислу, може се ланац грехова бацити унатраг чак до првог греха, и до неког првог примања или кажњавања греха. Веза човечанства је тајанствена. Афинитет између егзистенција
је дубок. Човек је човеку брат и сенка. Сваки човек и свако дело имају своје присталице и противнике, судије и браниоце, потражи-ваче и јемце, пропагаторе и затираче; улазе дакле у мозак и крв и душу, постају слој података, оруђе истине моралне и научне. Веза човечанства, присна и судбоносна, стоји по етици Спинозиној - на основи друштвености људске и нормирања морала - и по етици Паскаловој, по којој има један први узрок свима потоњима.Човечанство је тешка веза и без етика, и против етика, чисто у греху. Један француски роман говори о човеку, несрећном са првом женом, који сада стоји крај смртне постеље друге жене, са којом је био везан још за живота покојнице. "Немој ме сахранити поред ње, Јакове, ја сам њу отровала" - признаје грех и моли за примање греха самртница. "Знао сам ја то", одговара Јаков, и ако никада слутио није да се то десило. "Нас двоје смо једно; твој грех је мој; никада те нећу заборавити."
Велике проблеме греха и савести не могу решити ни судије, ни казна. И казну, људску, примају, заједно са грешником, људи, и она се мења у значењу и дејству. Божији закон је онај који кажњава невидљиво. Куда је Достојевски, по том питању, отишао даље од Канта. Кантова "одмазда" казна злочинца не за неко добро људи, него просто зато што је учинио зло, врло је непотпуно решење, и често је чиста заблуда. Закон Божији, "закон без мрље", кажњава невидљиво и ако је око грешника много људи. Та казна, то је то једино што човечанство не може са својим братом делити. У Сибиру, после признања, и после љубави Соњине и за Соњу, и после осуде и казне друштва - Раскољников још не може да дође до "оног ватреног кајања које разорава срце". То последње, то је питање помиловања Божијег. Зато је тако страховита и велика прича о не-срећнику Раскољникову. Зато Достојевски није могао да је доврши.
Врата човечанства пред која је убица Раскољников клекао, отворила су се. То је апсолутна реакција људства пред чистим очајањем, пред криком разореног човека. Та апсолутност је најјачи доказ да реакција долази од нечег дубоко усађеног, и да је истина да су греси појединаца аманет света. По Спинози, то, та реакција, имала би да датира од првог једнодушно сагласног одређења да се покајник с милошћу прими. Бојимо се да то датира још од много раније. Можда збиља, како хоће религиозно осећање у човеку, од неке прве воље, или заповести, или замисли. Јер као што нас учи не религија него наука: да се, сводећи сваки покрет на неки претходни, најзад дође до нечег што се морало само од себе покренути - тако се "једнодушне сагласности" морају можда најзад свести на нешто што је било воља, идеја, знање, заповест.
Још и са прага небеса пут води у пакао. Човек је неодредљив, неиспитљив, бескрајан. Раскољников је час биће највише са централисаном свешћи; час, као биљка, или нешто још друкчије, биће са неким по целом телу простртим стањима емоционалности и сенситивности, примитивним до неодредљивости. Он има матер и сестру, има Соњу, има пријатеља, има ближње којима је чинио ведика добра, има учитеље који су га волели, има Христа који га воли више од Соње. Ипак, нигде праве кохезије између њега и других, нигде никакве симетрије односа. Људи су идентични по печату аналогија. Раскољников, иако карактер хуман и добар, сав је у дисторсији, искривљен насилно. Сваки атрибут природе његове постао је атрибут грешности и страдања. Све што Раскољников јесте, то и није. Грех Раскољникова није ни револт ни страст; он је просто, зло; и још оно тајанствено зло које уђе у човека, и у њему је, али није он. Зло које је можда ипак она "права навика", о којој говори Паскал. Или је последица заблуде неке "једнодушне сагласности" у ранијим генерацијама. Нико то не зна; знамо само да смо у срце и у душу примили несрећног студента Родиона, и његов грех, и његове две жртве. Таман преступ у тамном животу човечанства. Достојевски се бацио у ту таму ужаса, истоветовао са мраком греха колико нико до данас није, изнео из тог пакла од Раскољникова, од себе, од човека - то је свеједно - колико игда могао, казао и написао што је игда могао, а остало је тајна.
"
Ја сам убио Аљону Ивановну и њену сестру Јелисавету." Бежању је крај; самоћи је крај; грех се лије у човечанство. Људи су стали као бедем између грешника и зла. На сваком од нас је печат лика Раскољникова, као што на свакој мрвици хлеба причесног стоји печат лика Христова. "Ја сам убио Аљону Ивановну и њену сестру Јелисавету." Раскољников клечи и дубоко се сагиба пред нама, непознатим људима које никад није видео, као што је некада, клечао и добоко се клањао пред гробом свог малог, од шест месеци умрлог брата, когађ такође никада није видео. Веза међу људима је тајан-ствена, силна.