Ф. М. Достојевски
ПИСМО БРАТУ М.М. ДОСТОЈЕВСКОМ
Петроград, Петропавловска тврђава, 22. децембра 1849. године
Брате, драги друже мој! Решено је! Осуђен сам на четири године рада у тврђави, (чини ми се, Оренбуршкој), а затим ће ме рашчинити у редова. Данас, 22. децембра, водили су нас на Семјонвоски трг. Тамо су нам прочитали смртну пресуду, дали нам да пољубимо крст, над нашим главама преломили сабље, и навукли нам посмртничку одећу (беле кошуље). Затим су тројицу привели стубу да изврше казну. Прозивали су по тројицу, према томе сам ја био у другој групи, и остајала ми је највише једна минута живота. Сетио сам се тебе, брате, и твојих: у последњем тренутку мислио сам само на тебе, једино на тебе, и тек сам тад сазнао колико те волим, брате драги! Стигао сам такође да загрлим Плешчејева и Дурова, који су стајали поред мене, и да се опростим с њима. Најзад удари добош, а привезане за стуб вратише натраг, и прочиташе нам: да нам Његово Императорско Величанство поклања живот. После тога се ређале стварне осуде. Само је Паљм ослобођен, и у истом чину враћен у војску.
Сад баш ми рекоше драги брате, да ћемо данас или сутра кренути. Молио сам да ми дозволе да се видим с тобом. Али рекли су ми да је то немогуће; могу само да ти напишем ово писмо, а ти ми што пре на њега одговори. Бојим се да ниси некако дочуо за нашу осуду (на смрт). Кад су нас возили на Сејмоновски трг, кроз прозоре на колима видео сам силан свет; можда си и ти чуо вест, и патио због мене. Сад ће ти бити лакше за мене. Брате! Ја нисам тужан, нити сам пао духом. Живот је свуда живот; живот је у нама, а не у спољашњем свету. Бићу окружен људима, а бити човек међу људима и остати то увек без обзира на какву било несрећу, не тужити се, нити клонути, то је живот, то је његов задатак. Ја сам то схватио. Та ми је идеја ушла у плот и у крв. Јест! Истина је! Глава која је
стварала, која је живела вишим животом уметности, која је схватила и навикла се на узвишене потребе духа, та је глава већ смакнута с мојих рамена. Остало ми је сећање на лица која сам створио, али не оваплотио. То ће ми ране ударати, истина је! Али ја још имам срце, и плот, и крв, која исто тако може да воли, пати и жали, и сећа се, а то је опет живот. Види човек сунце! Збогом дакле, брате! Не жали за мном!... Сад да пређемо на материјалне ствари: Књиге (Библија ми је остала) и неколико листова мога рукописа, скицу драме романа, (и завршену причу "Дечја бајка") одузели су ми, и, по свој прилици, припашће то теби. Исто тако ти остављам капут и своје старо одело, ако пошаљеш по њих. Сад ми, брате, престоји можда далек пут у етапама. Потребан ми је новац. Драги брате, кад добијеш ово писмо, и ако будеш могао да набавиш ма што новаца, одмах ми пошаљи. Новац ми је потребан сад, потребнији но ваздух (због нарочитих околности). Пошаљи ми такођер неколико редића од тебе, Затим, ако добијеш московски новац, - постарај се о мени, немој ме напустити! То је све! Имам и дугова, али шта с њима?...Пољуби жену и децу. Подсећај их на мене; учини тако да ме не забораве. Можда ћемо се некада видети?! Брате, чувај себе и породицу, живи мирно и свесно. Мисли на будућност своје деце...
Живи позитивно. Још никад у мени није буктало тако обиље здраве залихе душевна живота као сад. Али, да ли ће тело моћи да издржи: то не знам. Крећем се болестан, скрофулозан сам. Можда да, можда не! Брате, ја сам већ толико поднео у животу да се сад готово ничега не плашим. Нека буде што буде! Чим будем имао прву прилику, јавићу ти се. Испоручи Мајковима мој опроштајни и последњи поздрав. Реци им да им свима захваљујем што су се непрестано старали о мојој судбини. Реци од моје стране неколико речи Евгенији Петровној, али што топлијих, оно што ти самоме срце каже. Ја јој желим много среће, и увек ћу је се сећати са захвалношћу и поштовањем. Стегни руку Николају Аполоновичу и Аполону Мајкову, и свима осталима. Потражи Јановског. Стегни му руку и захвали му. Најзад, сваком ко ме није заборавио, а ко ме је заборавио подсети га. Пољуби брата Кољу. Напиши писмо брату Андреју и извести га о мени. Пиши стрицу и стрини. Молим те то од своје стране, и поздрави их од мене. Пиши сестрама: желим им срећу!
Можда ћемо се још видети, брате. Чувај се, тако ти Бога, дотрај, да се опет видимо. Можда ћемо се некад загрлити и сетити наше некадашње златне младости и наших нада, које у овом тренутку чупам из срца што крвари, и сахрањујем их.
Зар доиста никада нећу узети перо у руку? Мислим да ће за четири године ипак бити могућности. Слаћу ти све што напишем, ако што напишем. Боже мој! Колико ће ликова, које сам исцедио и
саздао, пропасти, угасити се у мојој памети, или разлити у крви као отров! Ако не будем могао писати пропашћу. Боље је петнаест година тамнице с пером у руци!Пиши ми чешће, пиши опширно, много, све по реду, У сваком писму обавештај ме о породичним појединостима и ситницама, не заборави то. То ми даје наду (и) живот. Кад би само знао колико су ме твоја писма, овде у казамату, оживљавала. Ова два и по месеца,
(последњи месеци), кад нам беху забранили дописивање, били су за мене врло тешки. Био сам болестан. Што ми ниси с времена на време слао новац јако ме је намучило: мислио сам да си и ти у великој немаштини! Још једном, пољуби децу; њихова мила лица не излазе ми из главе. А, бар да она буду срећна! Буди ми срећан и ти, брате, буди ми срећан!Али тако ти Бога, не тугуј за мном! Знај, да нисам клонуо; памти, да ме нада није напустила, После четири године удес ће ми бити олакшан. Бићу редов, - то већ није робијаш; и надај се да ћу те кад-тад загрлити. Зар данас нисам био тричетврти сата пред смрћу, живео с том мишљу, преживљавао последње тренутке и сад ипак живим!
Ако ме се неко сећа по злу, ако сам се с неким посвађао, ако сам на некога учинио непријатан утисак - реци им, ако их сретнеш, нека забораве. Ја више немам злобе и жучи у души својој; тако бих хтео да волим и загрлим некога од својих пређашњих познаника, у овом тренутку. То ми је утеха, осетио сам је данас док сам се, пред смрт, праштао са онима који су ми драги. Мислио сам у том тренутку да ће те убити вест о мом погубљењу. Али сада буди спокојан! ја још живим, и живећу убудуће с мишљу да ћу те некад загрлити. Сад ми је само то на уму.
Шта ли радиш? На шта си мислио данас? Знаш ли што о нама? Како је данас било хладно!
Ох, кад би моје писмо што пре дошло до тебе. Ако то не буде, четири месеца нећу имати вести од тебе. Видео сам пакете у којима си последња два месеца слао новац; били су адресовани твојом руком, и ја сам се радовао што си здрав.
Кад се осврнем на прошлост, и помислим: колико је времена страћено узалуд, колико је времена пропало у заблудама, погрешкама, нераду, неумесном животу; колико време нисам ценио, колико сам грешио против срца и духа свога, - онда ме крв срца мога гуши. Живот је дар, живот је срећа, сваки тренутак могао је бити век среће. Кад би младост знала! Сад, кад мењам живот препорађам се у други облик. Брате! Кунем ти се да нећу изгубити наду и да ћу сачувати дух свој и срце чисто. Препородићу се на боље. То је сва моја нада, сва моја утеха.
Казаматски живот је већ прилично убио у мени нечисте, путене потребе; раније сам се мало чувао. За мене сад лишавања не значе ништа, и зато се не бој да ће ме убити каква материјална потешкоћа. То неће бити никада! Ах! Да је здравља само!
Збогом, збогом, брате! Кад ћу ти опет писати, добићеш од мене, уколико је то могуће, опширан извештај о мом путовању. - Да само сачувам здравље, а тамо ће све бити добро!
Па збогом, збогом, брате! Крепко те грлим и љубим. Сећај ме се мирна срца. Молим те, не тугуј, не тугуј због мене! У следећем писму писаћу ти како живим. Сећај се шта сам ти говорио: прора-чунај живот, не траћи га, обезбеди га, мисли на децу. - Ох, кад бих, кад бих могао да те видим. Збогом! Сад се одвајам од свега што ми је драго; тешко ми је све то оставити! Тешко је прелимити се на двоје, раскинути срце на пола. Збогом! Збогом! Али ја ћу те видети, убеђен сам, надам се, не мењај се, воли ме, не заборављај, а мисао на твоју љубав биће најбољи део мога живота. Збогом, још једном збогом! Збогом свима!
Твој брат Фјодор Достојевски
22,
децембра 1849.При хапшењу ми узеше неколико књига. Само су две од њих биле забрањене. Можда би ти остале добавио и узео за себе? Ево молба: једна од тих књига била је: Дела Валеријана Мајкова: његове критике, примерак Јевгеније Петровне. Она ми је књигу дала као своју драгоценост. Кад су ме ухапсили молио сам жандамеријског официра да њој врати ту књигу и дао му адресу. Не знам да ли јој је вратио. Извести се о томе! Не бих хтео да јој одузмем ту успомену. Збогом, збогом још једном.
Твој Ф. Достојевски
Не знам да ли ћу ићи етапе пешице или ћу колима? Изгледа да ћу колима. Сад како буде.
Још једном, стегни руку Емилији Фјодоровној, пољуби децу.
- Поздрави Крајевског, можда.Пиши ми потанко о твом хапшењу, затвору, и пуштању на слободу.