Ф. М. Достојевски
О ПАКЛУ И ПАКЛЕНОМ ОГЊУ, РАЗМИШЉАЊЕ МИСТИЧКО
Оци и учитељи, ја мислим: "Шта је пакао?" Судим овако:
"Пакао, то је патња и терет кад више не можеш да волиш".Једаред, у бесконачном битисању, које се не може измерити ни временом, ни простором, дана је била неком духовном бићу, кад се појавило на земљи, способност да каже само себи: "Ја јесам и ја волим". Једаред, само једаред, дат му беше тренутак љубави делатне и живе, и уз то земаљски живот, а са њим и времена и рокови.
Па шта се десило? то срећно биће одбаци тај неоцењиви дар, не оцени га, не заволи га, погледа га подругљиво и остаде без осећања! И кад је такав отишао са земље, видео је крило Авраамово, и беседио са Авраамом, као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано; рај је посматрао, и ка Господу могао да иде; али се баш тиме и мучио што до Господа оде без љубави, и дође у додир са онима који су волели, а он њихову љубав није прихватио. Тада јасно виде, и сам себи рече: "Сад знање имам, али ма како жудно да волим, у љубави мојој не може бити никаквог подвига, нити каквог пожртвовања, јер је довршен живот земаљски; и неће доћи Авраам да макар капљицом живе воде (то јест, поновним даром земаљског живота, пређашњег и делатног) расхлади пламен моје жудње за љубављу, којом сад горим, а презрео сам је и одбацивао на земљи; нема више живота, нити ће више бити времена! Премда бих сад готов био и живот свој дати за друге, сад већ није могућно, јер је прошао онај живот који се могао у љубави на жртву принети, и сад је бездан међу оним животом и овим бићем".
Говори се о материјалном пакленом пламену: не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим: кад би и постојао пламен матери-јални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну. А одузети муку духовну, немогућно је, јер мучење то није спољашње, него је унутрашње. А кад би се
и могло одузети, мислим да би мучени постали још несрећнији. Јер, ако би праведници из раја, гледајући муке њихове, опростили им и дозвали их к себи, волећи их неизмерно, тиме би им још повећали муке, јер би још јаче пробудили у њима пламен жудње за предусретљивом делатном и благородном љубави, која је сад за њих већ немогућна У бојазни срца свога мислим ја међутим да би им баш свесност те немогућности напослетку послужила као олакшање; јер, примивши љубав праведних а не могући одазвати се на њу, они би, у покорности тој, и у дејству смирености те, нашли напоследак као неки образац оне делатне љубави коју су занемаршш били на земљи, и као неко дејство њој слично...Сажаљевам, браћо и другови моји, што не умем да кажем, ово јасно. Али тешко онима који сами себе уништише на земљи, тешко самоубицама! Мислим да од тих нико не може бити несрећнији. Грех је, рећи ће нам се, за такве се Богу молити; и црква њих наизглед одбацује; али ја мислим у тајности душе моје: да би требало, и да се могло помолити Богу и за њих! Та неће се Христос на љубав разљутити! За такве сам се ја у себи целог мог живота молио, а и сад се сваког дана молим.
О, има их који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања неотклоњиве и неизбежне истине; има их страшних, који су се сасвим здружили са сатаном и са гордим духом његовим. За њих је пакао нешто добровољно и ненасито; то су добровољни мученици. Јер они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи своју сопствену крв из тела сисати почео. Али, вековечито ненасити, они и опроштење одбацују; Бога који их зове, проклињу, Бога живог без мржње гледати не могу, и захтевају да не буде Бога живота, да Бог уништи Себе и све створење Своје. Они ће горети у огњу гњева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти...