Четири сусрета


(исечак из романа Идиот)

- Па збогом ми остај, - рече кнез, пруживши му руку.
- Збогом, одговори Рогожин, и стиште пружену руку чврсто али махинално.
Кнез се спусти за једну степеницу, па се опет окрену.
- А што се тиче вере, - поче он осмехнувши се (очигледно не желећи још да остави Рогожина), а и расположивши се под утиском једне изненадне успомене: што се тиче вере, ја сам прошле недеље, за два дана четири разна састанка имао...
Путовао сам изјутра једном новом железничком пругом, па сам ваљда четири часа с неким сапутником у вагону разговарао. Још пре сам о њему много слушао, и међу осталим, као о атеисти. Он је човек збиља врло учен, и ја се обрадовах што ћу с правим научником говорити. Осим тога, ванредно је добро васпитан човек, тако да је са мном говорио потпуно као са себи равним по знању, и по појмовима.
...Он у Бога не верује. Једно ме је поразило: што он за све време као да о томе није говорио; а поразило ме је нарочито стога што и пре, кад сам бивао у друштву са онима што не верују у Бога, и ма колико да сам читао таквих књига, све ми се чинило као да они нити говоре, нити у књигама пишу о том, мада се човеку чини да је о том. Ја му то тад и рекох, али мора да сам говорио нејасно, или нисам умео да се изразим, јер ме он ништа не разумеде...
...У вече тог истог дана одседох у паланачкој гостионици на конак, а у њој се баш прошле ноћи десило једно убиство, тако да су сви само о томе говорили кад сам ја наишао. Ствар је била у овоме. Два сељака, људи већ у годинама, и не пијани, напише се чаја па хтедоше да заједно, у једној соби легну да спавају. Но један од њих је код оног другог приметио, последња два дана, сребрн часовник на бисерном гајтану, што пре код њега није виђао. Тај човек иначе није био крадљивац, био је поштен, и рачунао се у свом селу као добар газда. Али њему се тако допаде онај часовник и толико му занесе памет, да најзад не издржа: узе нож, па кад се његов пријатељ осврну на другу страну, он му брже и пажљиво приђе оxади, нанишани, диже очи к небу, прекрсти се, па изговоривши у себи са горком молитвом: "Господе, опрости ми Христа ради!" - закла пријатеља у једном замаху као јагње, и извуче му из xепа часовник.
Рогожин поче да се ваља од смеха. Он се кикотао као да је био у неком наступу. Чак је било смешно гледати тај смех после његовог малочашњег мрачног расположења.
- Е, то ми се допада. Не, то пара вреди! - подцикиваше он грчевито скоро гушећи се; - онај тамо никако у Бога не верује, а други верује у толикој мери да с молитом и људе коље... Не, такво се што, брате кнеже, не може измислити. Ха, ха, ха!
- Ујутру изађох да мало врљам по вароши, - продужи кнез чим се Рогожин мало умири, премда му је смех још непрестано грчевито и као у наступу дрхтао не уснама, - видим, поводи се и третура по дрвеном тротоару један пијан војник који је сасвим људски изглед изгубио. Прилази мени: "Да ти продам, господине, овај сребрн крст - за два гроша ћу ти га дати; - сребрн је."
...Гледам, у руци му крст и мора да га је оног часа са себе скинуо, на плавој, од зноја умаштеној трачици, али крст олован, то се на први поглед могло видети, великих размера, осмоугаони, правог византијског кроја.
...Извадих два гроша па му дадох, а крст одмах онде на себе метнух, - а по војниковом лицу се могло видети како је задовољан што је глупом господину подвалио, па се одмах диже да попије оно што је за крст добио, - то је већ ван сваке сумње... А ја сам ти, брате, тада био под најјачим утиском свег онога што ме је тако запљуснуло у Русији; ништа ја у њој пређе нисам разумевао, растао сам као бесловестан, и Русије сам се некако фантастички спомињао за оних пет година у иностранству. Елем, идем ти ја па се мислим: не, да причекам још мало пре но што оног христопродавца осудим. Јер Бог зна шта се све у тим пијаним и слабим срцима крије...
...После једног часа, враћајући се у готионицу, наиђох на жену са одојчетој у наручју. Снаша још млада, детету је могло бити тако шест недеља. Тога дана јој се дете, по њеном опажању, први пут осмехнуло откако се родило. Гледам је, а она се тако побожно, тако побожно прекрсти. "А шта ти то, снашо, чиниш - рекох. (Јер ја сам се тада о свему много распитивао).
"Па ето", каже ми снаша: - "исто овако као што је материна радост кад први пут примети да јој се дете осмехнуло, исто тако мора да се и Бог обрадује свакипут кад угледа отуд с неба да Му се грешник од свег срца моли".
То ми та снаша рече, скоро тим истим речима, тако дубоку, тако фину и истинску религиозну мисао, - мисао у којој се сва суштина хришћанства ођеданпут исказала, то јест сав појам о Богу, као о нашем рођеном оцу и о радости Божијој због човека, као оца због свог рођеног детета - што је најглавнија мисао Христова. А проста сељанка! Додуше, мати је... и, ко зна, можда је та снаша била жена баш оног војника.
Чуј, Партене, ти се ме малочас то питао, и ево ти сада мој одговор: суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто ван-обично и вечно ће бити ван-обично; то ти је, брате, нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотаћи, и вечно ће сви они причати о оном о чем није реч. Али главно је што ћеш то најјасније и најпре на руском срцу уочити! То је једно између првих мојих убеђења које из наше Русије износим.
И ту онда има шта да се дела. Партене! Има шта да се ради са нашим руским народом, веруј ми! Сети се како смо се ти и ја у Москви састајали и разговарали, једно време...
И ја никако нисам хтео да се овамо враћам. И никако нисам мислио да се опет овако с тобом састанем! Али сад свеједно!... Збогом, до виђења! Бог нек те чува!

...