На све речи увреда треба се
смешити тужно и благо.
Не треба рећи ниједну реч
прекора, треба се смешити само,
тужно и благо.
Слатко се спава на осмеху
праштања, свака мисао процвета у
сребрну неземаљску стабљику.
И рука онога који душе сади
милује самилосно целе ноћи
сваки куцањ срца.
Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,
ишчезли као осмех тих
међу звездане светове.
Помисли, Боже, на њих
у час кад просипаш цветове
поврх кутова свих.
Заклони, Боже благи, својим гласом
наш смех, и наш глас,
ако радосни будемо у дан
кад, жедни живота и младости,
они одоше од нас;
засени светлошћу вечном њихов вид,
о, Боже благи, јер мене је стид
часа земаљске радости.
Заклони, Боже, срцем својим
наше срце у час кад се пролеће рађа,
када цветања, када сунца моћ
буду у нама тугу убили;
кад прође најпре час, па дан, па ноћ,
а ми се не сетимо њих
ни часа кад смо их изгубили.
Заклони, Боже, земаљске столове и чаше
од њих, који више не седају
за пролећне гозбе наше;
од њих, чије душе сад круже
изнад врлине и злости;
на чијем срцу младом цвате руже
у час кад су у шуми ласта
и љубав у срцу нашем
први гости.
Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,
не уме да сања о земаљској срећи.
Ја знам да су сви на свету од мене већи:
и зли и добри, и богати и худи.
Нема у животу спокојнога сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата
да не бих роптала и тужила.
Кад ми пошаљеш бол, сагнем се смерно;
кад коракнем, бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па ма као црв било мало неизмерно.
Ако ти желиш, зликоци ме вређати могу,
незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и праштам
ако је то мило праведном Богу.
Блажени они што воле
звезде уместо злата,
мирно ће напустити земљу,
смешиће се кад иду
сенком туђих палата.
Блажени занесењаци
што у земљи бораве сна,
радостима њиним већ нема
ни броја, ни конца, ни дна.
Блажени срца чиста,
ма какву им задали рану,
махнуће руком само.
Господа они виде
пре него што пред њега стану.
Блажени они што живе
на земљи од бола свог.
Између свих јадника
њих воли највише Бог.
Блажени разочарани,
ма шта да им се деси,
рећи ће свако вече:
"Земља јеси,
у земљу ћеш отићи."
Доћи ћемо на небо са две разне стране,
потамнели становници овога света,
пред вечер кад на земљи стану да се празне
поља, и падне сан преко камена и цвета.
Али биће Богу, кад приспемо у његово крило,
мутно срце наше све провидно,
видеће једини он што је икада било
у нама и светитељско и стидно.
Знаће све што се на земљи одиграва,
све што никада нису људи знали:
знане су њему паучинасте стазе мрава,
листови што су по шумама пали.
Кад последњи осмеси и сузе кану,
после несталих земаљских дана,
наћи ћемо се поново на Божјем длану, пространијем од осмеха океана.
Истоку окренута,
срна под бором клечи,
моли се молитвом звериња,
без речи.
Од јутарњег сјаја
очи су јој црвене,
не види око себе ништа,
ни околно дрвеће,
ни језеро, ни мене.
Хиљаду је векова дизао
њен високи храм,
вајао стубове у њему,
Господ сам.
Маховином је застро
камен голи,
да би срна имала
где да се моли.
Истоку окренута,
моли се дигнуте главе
да борови право расту,
да зиме не буду љуте,
да дрво ново никне
на месту где старо се осуши,
да у језеру вода
никада не пресуши,
да јасне буду зоре,
да шуму мимоилази гром.
Истоку окренута
моли се за свој дом.
И свуд из борове коре,
кроз шуме храм,
миришу тамњан и смола.
И док се моли, свећу
држи јој Господ сам.
Бојим се часа смрти.
Шта ћу рећи сестри
кад стане из смртног сна
пољупцем да ме буди,
да ме пита
за осећања на земљи скрита.
Шта ћу рећи брату
кад изађе
из врта праведника
да сретне мене
и угледа мисли скривене
иза мога прозрачнога лика.
Шта ћу рећи оцу
кад ми каже
при сусрету речи што блаже
праштања и доброте крајње,
и угледа дела
што сам хтела
да на земљи буду тајне.
Шта ћу рећи теби
кад са овога света
одемо у просторе плаве;
у светлости сунаца и звезда
кад се сва тамна гнезда
душе јаве.
Волим да путујем трећом класом
на броду возу и трамвају,
ту људа сваком називају бога
кад дођу и оду
и суседу руку дају.
Чист до прљавог, трезан до пијаног
не либећи се ту седа;
распитује сусед суседа
куда иде и како се зове,
и ко му је кум и деда.
У трећој класи седну крај мене
жене сличне мојој мајци,
преплашене и окорелих руку,
и причају поверљиво свакоме
своју бригу и муку.
Ту увек за још понеког места има,
стане нас више ту три пута,
ту се нико не чуди и не срди
ако уђем покислог капута.
Ту се нико неће забезекнути
ако паметно што кажем, а имам
подеране рукаве,
нико ми не вири у излизане потпетице,
не мери ме од пете до главе.
Ту се одева свак како мора;
много је ту старинског и јадног света,
па ако у пролеће зимски огртач имам и ја,
то никога не ужасава,
нити коме смета.
Ту мирише понеко на ракију,
на бели лук и чашу вина,
понеко ми на ногу стане;
али ту се сапутници не гледају
са нечовечних висина,
поштују туђе сиромаштво
и туђе ране.
Ако се гласно насмејем у трећој класи,
нико ме не сматра за неваспитаног и луда.
Ту су сви рођачки расположени
и једнаки готово
као на дан страшног суда.
Домаћине, брате,
здраво нам буди!
Свега што желео,
Господ ти дао,
сунца и кише,
јела и пића,
а понајвише
унучића!
Чуваркућа ти
на крову расла,
свилене бубе ти
по дуду пале,
путнице пчеле
у ливади твојој
на дрво селе!
Јесен је сељаково
златно доба.
Пијмо у здравље
златне јесени,
пијмо у здравље
домаћина!
Од коклевке
па до гроба
мало богатих
берби има.
Збришимо, браћо,
с чела боре!
Домаћинове
снахе нас дворе.
Једном се само
браћо, живи,
једанпут у јесен
берба бере.
Пијмо у здравље
домаћина,
у здравље
синова му,
снахи и кћери!
У обичном животу Немци су, велите,
учтива, углађена бића,
нису лопови ни убице,
пуше лулу, пију пиво,
доручкују масла и меда.
Можда је то и тако,
али што се то тиче нас,
кад је њихово заједничко
стоглаво лице
пуно крви и ужаса,
кад на све туђе гледа
или надмено или криво.
И, велите, родољуби су они,
за домовину без размишљања гину.
Нека је и тако,
али наше родољубе они су пљували,
наше најсветије борце
разбојницима звали,
понизили нам земљу до скота;
кад они убијају, јунаштво то је,
кад ми свој живот бранимо,
дивљаштво и срамота.
И, велите, њихова деца су чиста;
подсечених ноктића, умивеног лица
лепршају као цвеће.
Вероватно је и тако,
али што се то тиче нас,
због њих наша деца прљава,
и без мајки ходе,
због њих код нас тече
место песме јаук и поклич буна,
и крв место пераће воде.
И Немица је, кажете, љупка,
има женствена недра, округла,
и образе румене,
и беспрекорна је мати.
Али што се то тиче нас,
и она је на наш народ
бацала ругла
и мирно седела на кућном прагу
док син њен негде прогони и стреља,
док сав свет због земље њене пати.
И она је нашој деци из уста
залогај отела.
Они, велите, воле своје огњиште,
сваки око куће градину има,
и дуж путева засађено воће.
Али у земљи нашој
они су оставили згариште,
усеве претворили у барјаке дима,
и кроз тишину наших питомих села,
дерали се ужасни, ужасно.
И кад мислим на њину вику,
на њине луле, пиво, децу, жене,
на доброћудно лице им домаће,
воћке крај пута засађене,
руке чисте као од злата,
дође ми да вичем из свег грла:
живели народ прљавих ноката,
а срца чиста;
живели народи што код своје куће
псују из гласа,
а боје се на сенку правде да стану;
живели народи чије жене носе
оружје иза паса;
чија деца чупава ходе;
живели народи чије опште лице
благом светлошћу блиста!
Сад је на земљи, оче, други свет.
За себе сви се грозничаво брину,
цене своја имања и сићушна бића.
Само је неколико сиромаха и младића
који би могли за добро других да гину.
За благом сад највише жуде људи;
према човеку све се хладнији бива;
граби свак да се на земљи наужива,
јер не верује да ће на небу да се суди.
Ни твоја молитва код Бога не помаже:
из дана у дан бива овде све грубље;
друкчије је сад, оче, и наше родољубље,
Србија и Војводина се чак гложе.
Сад мисле да треба богато да се плате:
труд за родну груду и љубав и идеали;
причају гласно шта су за земљу дали.
А ја с болом мислим на твој живот и на те,
и чини ми се сада: ниси морао умрети,
све је можда било празно и узалудно:
пламичак твоје вере само ја чувам будно
и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети.
Тек сада, у ропству, видим
колико сам твоја била.
Колико сам део твоје лепоте
и твоје ругобе,
ивер што уз твоје стабло пада,
видим тек сада
кад многи те напуштају и срамоте.
Тек сад када те и наказни грде
и пљују усред твог лика,
кад сваког часа се у теби гине,
кад се од терета угибају
и сељачка леђа твоје планине,
кад нема тренутка ни споменика
на које није увреда пала,
тек сад видим колико си лепа
и колико си моја била.
Сад ми се чине пропуштени
и леже ми као љага
преко имена и лица
дани кад сам те сметала с ума,
утонола у мале болове личне,
као да сам ти туђинка чија.
Тек сада видим да сам и ја
туђина пустила преко твог прага
и била један од твојих убица.
Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско се стадо мало
све до последњег руна
разбило и ошугало.
Постали ми смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших и рана.
Шуму у завичају губар је обрстио,
губар је обрстиио забрана хлад;
голе руке храст је скрстио,
клен се згрчио,
преко ноћи остарио честар млад.
Сваког часа се нови милиони коте,
испијају свежине јутара,
прождиру пролећа лепоте;
некад зелене падине,
воћњаци и градине
црне се као од гара.
На танким крилима нишу се гусеенице
и поваздан на земљу сипе.
Губају се листови,
губа се букова кора бела.
Звери из жунова,
из гнезда птице
беже у шуме других села.
Само јата врана
и хроми гаврани стари
слетају на гране пуно рана
као стрвинари.
Само вране
кроз те шуме огубане
газе по телу мртвих гусеница.
Само, као успомена на зелене пролећа дане,
гони се тамо-амо
јато лептирица.
Срби, где ћете насећи бадњаке?
Пуна нам је гола земља крчевина;
оборила су душманска сечива,
као што у страшним поморима бива,
прадеда, деда, оца и сина.
Оборила сву шуму, и стару и младу;
пало је храшће што првог устанка се сећа,
стаблашто би могла Турака да се сете,
и церићи у чијем су младом хладу
седеле последњих осветника чете.
Срби, где ћете насећи бадњаке?
Обогаљена вашим су шумама рамена,
најбољем дубљу сасечене гране,
до корена сасушене стабљике нејаке,
лешеви шум леже на све стране.
Спушта се голо Бадње вече.
Понекад тек небо прегршт снега баци
на неме пањеве и танушно пруће.
Грче се од страха премлади бадњаци
вечерас ко ли ће доћи да их сече.
Дани нам свањују уморни и кљасти,
празничне вечери спуштају убоге.
Ко ли ће ти, попаљени српски доме,
ко ли ће ти на праг данас пасти,
бадњаке на жар да положи хроме?
Хоће ли још икад весела огњишта
уочи празника смет да се пале,
хоће ли по горама остати нам ишта?
Хоће ли пуцањ још када из мрака
грунути у поздрав донетих бадњака?
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
А педесет и пет минути
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
истих бројки,
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали у дну xепова.
И чинило се сваком
да ће дуго,
да ће врло дуго,
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.
Срби, будимо први у праштању.
Исто толико лежи величине
у речи опроштајној
што зазвони на уснама јунака,
колико ма у којој борби сјајној,
ма у којој од битака
где се јуначки гине.
Тукли сте се као јунаци стари,
међу првима сте били у боју.
У огњевит кремен се стисла
ваша душа мека.
Мој народе,
у миру ти освету преко колена преби,
сети се шта су од памтивека
сестра и мајка говориле теби.
Ти први учини да се каже
да је живот сад постао људски.
Први помози да се затворе врата
тамница и казамата,
да савести људима буду једине страже.
Не говорим вам овако као песник или жена,
као Србин с вама разговарам.
Ми били смо увек књига отворена,
ни за кога нисмо имали мисли скрите.
Ко пушку неверну после боја
ви злопамћење преко колена пребите
ви мржњу у срца не закопавајте
као у доба ропства оружје испод прагова.
Учинили сте јунаштвом да душман клекне.
Срби, помозимо да се сада рекне
да у свету још има људи
људскога кова.
Ви што само за рудна блага наше земље знате,
дођите да видите наше пролеће
испод Медведника и Каблара
како цвета цвећем мартовске јагњади,
како се беле од ње предели млади,
како пропланке и лугове немирно шара.
Дођите да видите наше младиће
испод Каблара
који су расли покрај пушке,
чије су речи и црте мирне, мушке,
као сечива стара, -
како с милоштом првих чобана
истерују стада на стазе,
како се стуже кад цвет бели згазе -
јагње мартовско од недељу дана.
Дођите да видите како се изражава
наша стидљива нежност немушта,
како тек прогледало јагње прозебло
војник дигне из росних трава
и у недра топла себи спушта.
Ви што причате о суровости
наше девојке што бомбе баца,
будите с пролећа код нас гости
и гледајте њено лице када седи
у белом венцу од јагањаца.
Гледајте је, док заљубљена у врту ради,
како као птице распеване
с чежњом ослушкује у мартовске дане
детињски нежно дозивање јагњади.
Ви што су вам само позната
рудна блага Бора и Мајданпека,
завирите у нашу душу, пуна је злата
и на копаче чека, чека.
Завирите у наших душа налазишта,
према њима сваки мајдан света мало значи,
све злато наше земље није ништа.
Завирите у наших душа налазишта,
ви далеки злата истраживачи.
Не стидим се што сам,
како ви велите,
варварин са Балкана,
тла прљавштине и буре.
Чујте сад,
и код нас има неке
вама непознате културе.
Ви прво испитујете и сумњате,
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју
не посадите сваког туђина;
ви можете да пијете
а да сваком не пружите
чашу вина.
А код нас су још стари обичаји груби:
ми пуштамо сваког под своје слеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине;
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.
Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова,
на сваког човека по једнога,
имају га друмови и поља, апсане и школе;
а код нас, кад људи верују у Бога,
у себи га носе,
и тихо му се,
скоро у сну, моле.
Ви, истина, за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате;
изуми су ваши за дивљење;
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно као глина:
и умирање, и рађање, и живљење.
Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи,
о свему се код вас пише и приповеда;
али ми и по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда,
слично огњу, ветру, и води.
Код вас је, збиља, све тачно прописано,
како се једе, говори, облачи;
а ми, кад говоримо, вичемо
и машемо рукама,
и чорбу гласно срчемо,
и у рукавицама смо као на мукама.
Све је код нас заиста просто:
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких
навика и ствари;
и краљевски преци наши
доиста су били говедари.
Народ наш, збиља, у гневу може да коље,
руши и пали;
али ми нисмо они што смишљено тлаче,
ми не сматрамо да је свет цели
наше поље;
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашуски да због нас плаче;
душа нам је пространа,
иако смо бројем мали.
По милости божјој
и благослову светитеља из Раса,
ја, цар Срба, Грка и Арбанаса,
земљама које од отаца наследих
и мачем освојих,
које повезах крвним судовима
својих војника,
дајем законик,
и нека нема других законика
осим мојих.
Чедоубица, прељубник, најахалац,
онај кога злопакосни ђаво узе,
бабун, богумил и јеретик,
слабић који на суду не говори право,
биће сурово кажњен по законима мојим,
али не суровије
него што у закону стоји.
Ја властелу, према обичајима отаца,
од себара издвојих.
Првосвештенику и властелину
судиће се блаже него меропаху,
али не у страху
од царства ми,
и не блаже
него што у закону стоји.
Кудељници сиротој пред насилником
закони моји
биће уместо штита.
Ни робу праведном,
ни незнанцу што кроз царство ми хита,
нити иком
треба да се боји,
само кривцу ће се сурово судити,
али не суровије
него шту у закону стоји.
Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају с иконостаса
и што сваки у руци држи храм.
Ја имам
светитеља оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моје лоза влада.
Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.
Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.