А. Логодин
ДОСТОЈЕВСКИ КАО ПИСАЦ
Године 1856, налазећи се још у Сибиру, Достојевски је молио свога старог друга из војне школе, познатог браниоца Севастопоља, генерала Тотлебена, да га узме у заштиту. Достојевски му пише;
"Позив писца увек сам смаграо најллеменитијим, најкориснијим позивом. Код мене постоји уверење да бих само тим путем идући могао заиста бити користан, па бих, можда, обратио на себе и неку пажњу, стекао опет добро име, и бар донекле обезбедио своју егзистенцију; јер ја немам ништа осим, можда, нешто мало литерарних способности".У тих неколико речи Достојевски је веома верно оцртао неке особине свог стварања. Прво, сазнање да он, као нисац, мора бити користан, мора служити људима; и друго, неопходна потреба да у слисатељској делатности види професију и једино средство зараде за живот. Тај други моменат је прогонио Достојевског кроз цео његов живот. Он је пером морао да зарађује новац за своје издражавање, а тај новац, у коме је страшно оскудевао делог свог живота зарађивао је пишући тако да га свет чита, а издавачи цене његове радове.
У оно време, кад за већину ондашњих корифеја руске литературе списатељска зарада није играла лрвенствену улогу, јер су ти писци били или имућни људи или државни чиновници, за Достојевског је литература представљала једину могућност материјалног опстанка Он је био принуђен да издавачима нуди своје књижевне радове, да их моли за аконтације, уверавајући их да је тако увек радио, и да без тога не може приступити писању новог романа Морао се подвргавати експлоагацији издавача, који су му, опазивши његову невољу, нудили што мањи хонорар. Колико је пута Достојевски с огорчењем говорио, како се богатом Тургењеву и Лаву Толстоју ллаћа много већи хонорар по табаку, него њему, сиромаху; а он осећа: иако пише "слабије него они, ипак не толико слабије". Узевши аконтацију и обавезавши се да ће рукопис послати у одређеном року, Достојевски се морао журити, падати у нотпуну изнемоглост, лосле чега су наступали напади епилепсије; затим, тек што би се опоравио, још увек у болесном психичком стању, морао се поново лаћати прекинутог посла. Како изгледа, Достојевски је, због те журбе у раду често губио јасну представу о већ написаним деловима својих романа, те су зато неизбежно долазила понављања, нејасности, и други технички недостаци.
Али се у души писца скривала тако неисцрпна стваралачка снага, да је он поред многобројних објављених