U oba dana, u oba jutra u Kara Burunu, oko sedam sati je uskakao u kokpit, bez pardona, ribar Redzep. Isprva sam hteo da mu ljutito kazem, da se tako bas ne moze, a onda, kada sam osetio nekako njegovu dobrotu, "legoh na rudu". Sedeli smo i caskali u kokpitu, dok su ostali spavali, ja uz solju kafe a on sa casicom nase loze, najmanje pola sata. Nije znao nijednu tudju rec, a ja samo par turskih, a pricali smo - o svemu i svacemu! To je trebalo cuti! A kada bi ispio poslednji gutalj, pozdravio bi me srdacno i krenuo negde svojim putem.