In memoriam Александар Аца ДОЛГИЈ (1931-2009)

архитекта, мајстор уметничке фотографије


 

Александар Долгиј 1990

*

Александар Долгиј 1992

*

Александар Долгиј 1992

Прво што се на њему уочавало је да је робустан, велик и јак човек (нарочито док је био млађи), а кад смо га боље упознали, видели смо оно што је у њему било основно: широку руску душу. Аца Долгиј је био ваљда најосетљивији човек којег смо познавали: због неке само њему знане ситнице, неправде учињене му још 1963, напустио је фотографију и фотоклубско дружење, али смо га ипак сретали на понеким изложбама у ондашњем Салону фотографије на Булевару револуције. Неки, који су му били ближи, тврдили су да се не раздваја од ролејфлекса, али шта слика то тада нисмо знали. Једна срећна околност ће га вратити у фотографију, и у Фото клуб "Београд", 1983, дуга је то прича али са добрим исходом. Аца је, на неке подстицаје, почео да доноси своје нове фотографије, биле су то меке, готово флуидне слике младих жена, све некако паперјасто, а међу њима је доминирао један лик, црноока, и помало азијатски заносна девојка. Нисмо знали, али ће се и то ускоро сазнати, да Аца већ неколико година спрема свој повратак у свет фотографије: користио је најчешће један модел и са њим (њом) урадио на хиљаде негатива. Тако је настала његова прва изложба "30 портрета једне Нене", за наша дотадашња искуства сасвим неуобичајен пројект. Тако се повратио, а затим све дубље газио у свет креативне фотографије. Наредних година имао је опет неке своје турбуленције, мењао је средине, деловао неко време и Фото клубу "Шумице", са портрета скренуо у акт-фотографију, али једно није мењао: свој несумњиво добро изграђени стил меке, топле, путене и веома добро обликоване фотографије.

Александар Долгиј је оставио врло леп и запажен траг у историји српске фотографијe друге половине 20. века. Бавећи се превасходно женским лицем и телом као надахнућима, за разлику од свих других домаћих портретиста, или акт-фотографа које познајемо, није женско лице и тело видео другачије него као идеализовану форму, а модел као невину музу. Не једном је говорио да је жена угрожена са свих страна, и да његове фотографије треба читати као подршку њеном осамостаљењу. Његово поштовање за "слабији пол" је показано и кроз нарочит вид схватања акт-фотографије, која увек у себи више скрива него што открива, што нам пре показује уздржаност, па и добар укус фотографа Долгија, него срамежљивост модела. Ми, заправо, до Долгија нисмо имали ствараоца који је са тако мало ликовних средстава давао толико емотивне и личне фотографије. Он је само мењао моделе, и понеке стилизације, али суштина његовог стваралаштва се није мењала. Био је доследан у изразу, радио је на особено лирски начин, пре свих модних и помодних крикова, данас актуелних, унео је некакав свој ретро-стил, и то у време кад су сви други акт-фотографи тежили да своје моделе уводе у необичне амбијенте: међу оштре стене, у котларнице, у подруме... Долгиј је доприносио поезији фотографског портрета и акта, а да ли је у томе самоникао, или се у његовим делима одсликавају сећања на студентске посете античким споменицима, вежбе вечерњег акта са Академије, или цитати старих уметника фотографије то ћемо можда једном сазнати. До тада, нека ово подсећање буде израз поштовања за маестра светлости и сенке Александра Долгија, који је оплеменио не само једно раздобље српске фотографије, него и нас који смо са њим друговали. (Г. М.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Г. Малић 1988, АЛЕКСАНДАР ДОЛГИЈ.

*

 

Арх. Александар Долгиј рођен је Београду 1931. године. Дипломирао је на Академији за примењену уметност, на Одсеку за унутрашње просторно уређење (ентеријер).

Фотографијом почео да се бави на студијама 1956. године. Постао је члан Фото клуба "Београд" 1961. године. Учествовао је на изложбама наредне две-три године (до 1963). године, затим је изненада запоставио фотографију и изложбену делатност. Године 1983. након једног Октобарског салона рекао је да му се опет вратила вера у фотографију. Наставља излагачку делатност као члан Фото клуба "Београд", да би, убрзо, за само две године, постигао велике успехе: организовао своју прву самосталну изложбу, затим заједничку изложбу са његовим рођаком Видојем Васићем, па стекао звање Кандидат-мајстор фотографије ФСЈ, а нешто касније (1989) и највише звање Мајстор фотографије Фото-савеза Југославије.

Излагао је на преко 300 изложаба у земљи и иностранству. Стекао је преко 100 награда и признања, а међу њима је и један од његових највећих успеха: на међународној изложби у Београду, под покровитељством ФИАП-а, у конкуренцији 50 земаља добио је прву награду за колекцију фотографија. Преминуо је изненада, након краће болести, 28. марта 2009.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

28. 03. 2009.


nazad: fotogram