In memoriam Ђорђе БУКИЛИЦА (1934-2010)

мајстор уметничке фотографије


 

Ђорђе Букилица, МЛЕЧНИ ПУТ XXVII, око 1969.

*

  Ђорђе Букилица, ЧОВЕК С КАБАНИЦОМ, око 1971.

*

Ђорђе Букилица, МИРЈАНА, 1973.

*

ДОБРИ ДУХ СРПСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ


 

Никад нећу заборавити фебруарски дан 1974. кад сам као млад заљубљеник у фотографију ушао у Фото клуб "Београд" и тамо затекао само три особе: чика Јакшу, инвалида који је уписивао нове чланове, Милесу, домаћицу клуба која кува кафу, и сребрнокосог осмехнутог човека са лицем анђела сверазумевајућег праштања. Тај трећи није допустио да се све заврши на пуком уношењу имена у регистар, и да нови члан нестане без речи, него ме је, као и све друге младе чланове, охрабрио да донесем прве фотографије. Понедељком, па четвртком, млади су доносили своје скромне покушаје а Букилица (кога су неки грешком ословљавали са Букурица, а други му тепали Букац), стрпљиво је прегледао сваки наш сличуљак (ту реч је унео један вајни мајстор старије генерације не би ли понизио покушаје почетника!). Ђорђе је стрпљиво објашњавао шта све треба избећи у слици, како боље снимити и како слику поправити у лабораторији. Доброхотан, увек спреман да помогне, био је спреман и да поведе групу наивних фотоаматера на снимање по граду, па да, после, са њима стрпљиво истрајава у лабораторији не би ли направили какву-такву слику, а и понешто научили. Други искусни чланови никад нису имали времена за такву жртву, али Ђорђе Букилица јесте. Увек. После му је неко, од тих искуснијих, а увек заузетих собом, са иронијом рекао: Ђоко, да нема Воје Маринковића ти би био прва мајка српске фотографије - на шта је баш Воја, тада старина од 70-так година рекао: Jа сам мајка, а Ђорђе је добри дух српске фотографије.

Одиста, Букилица је у раздобљу 1968-1978. стизао да буде све: Није било задужења у Фото-савезу Југославије, Фото-кино савезу Србије, Фото клубу Београд или у ондашњој Фото кино ревији, које он није примио на себе. Све je могао, на све стизао; читавих десет година сагоревао је у разним акцијама: покренуо такмичење југословенских фотоаматера (и први стекао част да Титу преда албум њихових фотографија), уређивао Фото кино ревију (а као анегдота се причало да Букилица у Ревији није написао једино заглавље листа, јер је постојало од раније, а такорећи све друго јесте. Замењивао је цео редакцијски тим који је у импресуму био само на папиру, па је неке текстове потписивао пуним именом, друге инцијалима, а треће, већину, није ни потписао).

У истом раздобљу стизао је да, из четвртка у четвртак, у Фото клубу Београд организује културне вечери, доводио је песнике и писце, рецитаторе, глумце, ликовне уметнике, филмаџије, музичаре... Његова идеја да се спајају разне уметности донела је српским фотографима аматерима непроцењиве користи на плану личног усавршавања. Захваљујући баш његовом неисцрпном ентузијазму, ми у Фото клубу Београд имали смо прилике да сретнемо и чујемо како читају сопствене стихове Оскар Давичо, Десанка Максимовић, Добрица Ерић и многобројни тада млади песници књижевници, сликари, глумци...

Стизао је и да прави сопствене слике, и да излаже на готово свим континентима. У фотографији једва да је било теме коју није дотакао. Занимао се за мале људе, улице, запуштене просторе и екологију, форме и структуре, па за пејзаже, портрете и актове. До средине осамдесетих углавном се изражавао кроз појединачна дела, затим је градио збирке од шест до десет радова, а почетком деведесетих је спремније загазио у тематске пројекте (нпр. Топла људска река; Млечни пут; Мали велики Београд; Београдска разгледница; Фотографисати све; Портрети Ваљеваца... и др).

Увек прибран али не и хладан, увек сталожен али са буром у себи, деловао је као неко коме ништа не може утрнути благост изражавања и скинути осмех с лица. Па ипак, умео је да реагује на неправде, да се упушта у полемике, да исправља неке криве Дрине, што му је донело више штете него користи. Своје проблеме и незадовољства је решавао сам, не уплићући друге и не тражећи помоћ. Каткад је био уздрман, озлојеђен на лицемерје и неправду, па би реаговао исхитрено (нпр. проблем са Фотоклубом Загреб, у коме је Букилица оспорио Загрепчанима прво место на Купу југословенске фотографије, које уистину и нису освојили - освојила га је Фотогрупа Шолт из Љубљане! - доспео је до суда)

Kо зна шта је све утицало да једне вечери 1978. године Букилица јавно исцепа све своје фотографије које су се затекле у изложбеним фаховима. (Сличан херостратски чин је учинио Секула Меденица двадесетак година раније!). Тада је демонстративно изјавио да се више неће бавити фотографијом. Истина, није га било у клубу, и на изложбама, неколико година. На срећу, све то време припремао је младе за студије фотографије, држао им часове, водио виши фото курс, обучавао фотографији будуће камермане... мало помало, вратио се у изложбену фотографију, али више суделујући у сопственим пројектима, самосталним изложбама и књигама. И као фото критичар у листу Политика, где је имао своју колумну неколико година.

Ђорђе Букилица је обликовао своју уметничку биографију систематично, предано, највише кроз фотографски аматеризам. Аматеризам подразумева ентузијазам, па је највећи део његовог доприноса дат на невидљив начин кроз обликовање нових уметника фотографије. Требаће доста савести и поштења да, једнога дана, сви они које је увео у фотографију, то напишу у својим сећањима. А увео их је веома много, можда ни бројка од 150 имена није претерана. Потрошио је веома много сопственог времена да друге оспособи да рукују фотоапаратом, да науче лабораторијске тајне, да постану студенти ликовних академија и да се, неки од њих, касније сврстају међу познате уметнике фотографије или филмске и тв камере. Такви доприноси се обично негде не бележе и лако заборављају, али их не заборављамо ми који смо с Ђорђем Букилицом излагали, друговали, сусретали се, размењивали савете и искуства. Притом смо му увек замерали што је заклети трезвењак: не пије ни пиво ни вињак, два омиљена пића у ондашњем Фото клубу Београд. А не уме, попут нас, бекрија, ни да се "заглави" у фото клубу до два после поноћи.

Вечно млад, и ликом и духом, Ђорђе Букилица одлази са српске фотографске позорнице некако неочекивано, изненада. Човек се запита зашто уопште одлазе они који су увек били корисни, они на које смо се ослањали и који су нам се чинили непотрошивим, вечним. Имати 76 година је у овом случају само број без значења, јер наш друг Ђорђе, добри дух српске фотографије, никад није остарио.

 

Горан Малић

 


Некролог је објављен у: Колубара (Ваљево), бр. 192, април 2010, стр. 28-29.

 

ЂОРЂЕ БУКИЛИЦА

*

БУКИЛИЦА, ЂОРЂЕ, ликовни уметник фотографије, фотографски писац, хроничар и педагог (Ваљево, 29. 8. 1934 Београд, 1. 3. 2010). У Ваљеву завршио Техничку школу, а потом радио као кинооператер у биоскопу Централ и као техничар у Крушику.  Год. 1964. доселио се у Београд, запослио у Институту Кирило Савић. Фотографијом се бавио од 1954, најпре као члан Фото-кино клуба Ваљево, а први пут је излагао 1956. године. Као члан Фото клуба Београд  (од 1964) излагао је на многобројним заједничким и самосталним изложбама у земљи и иностранству. Звање мајстора фотографије Фото савеза Југославије стекао је 1972, а исте године постао је члан Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС). Од међународног савеза уметника фотографије (ФИАП) добио је звања АФИАП и ЕФИАП. Објавио је три стручне књиге  (O fotografiji, Valjevo, 1982; Fotografija : tehnika i umetnost, Beograd, 1982; и Volite li fotografiju, Valjevo, 1983.), и више тематских фотомонографских публикација, затим преко стотину инструктивних чланака, есеја, приказа фотографских изложаба и књига, у Београду, Новом Саду, Сарајеву и Ваљеву. Више година био је фотографски критичар листа Политика. Одржао је многобројне самосталне изложбе (преко 30), широм Србије.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

02. 03. 2010.


nazad: fotogram