Било како било, ово је

баш прва Енциклопедија српског народа

 

На последњем Београдском сајму књига [октобрa 2008] представљена је Енциклопедија српског народа, у једном тому. Издавач је Завод за уџбеникe, а година издања је 2008. Формат је 27 х 21 цм, а број страница 1282. Главни и одговорни уредник је проф. др Радош Љушић историчар, а уредник одредница и прилога о уметности [и фотографији] је проф. др Бранко Вујовић историчар уметности. Овде се не бавимо свим прилозима и темама, него претежно уметничким, највише фотографским, па зато не наводимо имена других уредника.

То је прва српска енциклопедија у историји наше енциклопедистике (која, као струка, код нас није довољно развијена, иако је идејно зачета још на подстицај Друштва српске словесности 1863, далеко пре него што су народи у српском окружењу знали да таква струка и наука уопште постоји). Године 1917. тзв. Југословенски одбор у Паризу је зачео идеју о Југословенској енциклопедији, али шта ти Срби опет хоће, па је дошло до неслагања. Некадашњи члан тог одбора Станоје Станојевић је између два светска рата поставио добре темеље својом Народном енциклопедијом (објављена је чак у посебним издањима, ћирилицом и латиницом!), али ко је од 1945. до 2001, у Србији марио за буржоаског писца Станојевића. Уопште, идеја о српској енциклопедистици измештена је из српске свести, а све што је требало евентуално да се уради, напише и објави из те области, дато је да се уради у Загребу, па су оданде стизале готове књиге које се, рецимо, баве Хиландаром, српским пчеларством, филмом, музиком, историјом ове или оне уметничке области, итд... "Југославији је довољна једна таква установа, ено је у Загребу, и шта још хоћете!"

Не, нису само хрватски писци склапали те текстове, писали су их и сарадници из Србије, али се одавде није баш увек одлучивало него је и оданде поручивано ко ће о чему да пише. Ја сам живи сведок томе: од мене су наручили текстове (биографске) о Жоржу Скригину и Зорану Секуловићу. Расписао сам се, навео све филмове првог и све слике и изложбе другог, па оцене о једном и другом, а после рекоше: то се мора кратит. И кратили су, добио сам шифове, одреднице сам једва препознао. Пожалих се, али ко те пита. Одговор је увек исти: Немојте бринут, све што сте послали бит ће вам хонорирано. - Заиста, било је плаћено.

Добије се комичан утисак кад се прелиста први том Ликовне енциклопедије Југославије, 1984. (од миља названа ЛУЈ). Тих година сам сарађивао са неколико листова, па одлучих да критички реагујем. Нису били у питању ови или они, наши или њихови, него само осећање за правду. Написао бих све то и да су превагнули, или забрљали, овдашњи фотографи, као што сам не једном и написао. А написао сам, између осталог, и ово: хрватски фотографи су заступљени са 14 одредница, српски са 6, словеначки и македонски са по две, босански са једном, а црногорски не постоје. И број аутора који су уз одредницу добили и репродукцију неког свог дела има приближно такав однос: Хрвати 10, Срби 6, Словенци 4, Македонци и Босанци по једну. Остали - опет ништа! Иако је ово тек први том, од слова А до Ј, од планирана три, већ сада се намећу два могућа закључка: 1/ или су хрватски фотографи бољи него сви други фотографи у Југославији, па заслужују више одредница (тј. 14, а сви други 11), и исто толико илустрација колико и сви други југословенски фотографи (тј. 10 : 10); 2/ или су хрватски фотографи, без обзира на каквоћу, уметничке домете и вредности добили превелике бенефиције приликом увршћивања у Енциклопедију (чија главна редакција ради у Загребу). Итд...

Обавестио сам уредницу тадашње Фото кино ревије да спремам критички приказ о уделу фотографије и фотографа у првом тому Ликовне енциклопедије, што се њој веома свидело. Али кад сам стао да излажем замерке (нпр. више је Хрвата него свих других заједно, итд) изгубила је одушевљење.

Ух, немој..., то би могло бити опасно..., та пребројавања нису баш популарна, не знаш ко би те због тога могао ухватити на зуб... а и нас...

После ми Стеван Ристић (р. 1931), тадашњи секретар Фото-савеза Југославије, казује да је госпођа уредница у исто време и партијски секретар Народне технике, па ваљда зна шта је за мене добро, а шта није. У реду, кад неће, не мора. Приказ сам доставио Омладинским новинама (заменику гл. уредника Грујици Спасовићу, са којим сам, на његов подстицај, повремено сарађивао у листу). Кад се ни после два броја текст није појавио нисам ништа даље питао - послао сам га у загребачки лист за културу Око, чији сам у то време био редован сарадник. И ту прођоше два броја, а текст не објављују. Позовем их телефоном, јави се мој уредник Федор Видас, запитам га кад ће текст бити објављен.

Знате, ствар је комплицирана... заправо, ја се слажем са вама, треба указивати на проблеме, заиста не може једних бити петнаест, а свих других упола мање, међутим, редакција је на стајалишту да би требало сачекати да изађу сва три тома [помислих: не липши магарче до зелене траве], па онда направити цјеловиту анализу. Овако, свезак по свезак... ту се може и погријешит... али ја вам кажем, ви имате право... итд..., међутим, ваш текст ћемо вам свакако хонорират као да је објављен, него... што ћете нам ново послат?

Федор је био драг човек, вредан сваког уважавања, и, колико сам успео да укапирам, није марио за националне разлике. Иако вршњак мог оца, ни са ким нисам тако лепо густирао коњак у предворју хотела Интернационал, као са њим. Искрен, дружељубив, мудар, елегантно одевен, прави госпон, сјајно образован, уз то козер, а велики зналац фотографије (члан Фотоклуба Загреб, као и његов отац, још од 1938), па књижевник, писац маестралних кратких прича и неколико романа, драматург, сценариста више домаћих филмова (Абецеда страха, Игра...), аутор романа Мартин у облацима, по којем је Бранко Бауер 1961. снимио играни филм..., итд.

Нисам више инсистирао, него послушах савет старијег и паметнијег, па прионух да напишем нови прилог за Око, приказ Савезне изложбе југословенске фотографије која је те јесени одржана у Куманову. Приказ је објављен експресно, већ у првом наредном броју, 8. новембра 1984, под насловом "Трагови гушчијег пера". Заиста, добио сам хонорар и за необјављен текст о Енциклопедији.

Почивши ас српске фотографије Војислав Маринковић (1911-2004) који је читао у рукопису тај мој критички приказ енциклопедије, говорио ми је: Не треба грдити Хрвате, он су опортунисти, а сад имају прилику па раде најпре за себе, а ко не би. Треба грдити ове наше пијуне, одавде, који пристају на то, па још и сами томе доприносе, јер се и нашим новцем тај завод издржава. - Чика Воја је итекако имао право. А и Лењин, кад је написао: Ако нам икада неко дође главе, то ће бити мангупи у нашим редовима.

*

Иако се често приповеда да код нас, у Србији, постоје ови или одбори за припрему [још увек хипотетичке] Српске енциклопедије, то питање још стоји, а одбори раде, ли раде. Кажу, један одбор тако траје већ две деценије, и ето, припрема се, припрема.... Док они још припремају, проверавају податке и размишљају дали ће, и кад ће, да објаве први том (од десет најављених) време неумитно тече, деца расту, трешње цветају, шљиве опадају, а ми нашу енциклопедију неимасмо, па смо зато и даље користили оне дебеле књиге у којима су десетковали податке о нама самима, а умножавали о себи, или су и оне наше обликовали како су хтели.

Ето зато, и не само зато, Завод за уџбеника из Београда заслужује честитке јер је прекинуо агонију (а како се чује, за то је пре свега заслужан досадашњи директор Завода проф. Љушић, јер било је и других директора па, ето, енциклопедију нису покренули). Начињен је итеколико озбиљан корак, јер се бар кренуло напред. Саставили су екипу од 10 уредника и 292 сарадника (писаца одредница) и урадили свој посао за око три  и по године.

Признајем, нисам 100% задовољан, јер ЕСН има пропуста и грешака. И несразмера. Омашке нису катастрофалне, нису ни спектакуларне, неке се дају и занемaрити, проосечан читалац многе неће ни приметити. Ту и тамо промашена је нека година, за неког се не зна кад је, или где је, умро (а то се, код неких личности, збило пре само десет година!), ту и тамо неко је добио пет-шест редова више иако је и лаику јасно да особа до њега знатно пре заслужује тих пет редова (при том, рецимо, мислим, на одреднице Адамовић Ратко, и Адања-Полак Мира, стоје једна испод друге па просто боде очи колика је ту вредносна несразмера, али и на неке друге). Понегде некога има, и добро је што је ту, али понегде некога нема, а та двојица би лако могли заменити улоге а да српски род нимало не заболи глава. А нема, замислите, проф. Николе Мајдака, легендарне личности српске филмске анимације, па нема карикатуристе Зорана Јовановића који нас је прославио кратким филмовима по светским фестивалима, нема овог, оног... али су зато ту бар десетина певача забавне, или тзв. народне музике (који су нас прославили у Мрчајевцима и околини), а ту су, што да не, и Питер Богданович и Мила Јововић. За Питера-Петра обавештени кажу да је бар активан члан српске колоније у Америци, па 'ајде, али Мила, рођена у Украјини... хм... занима се за српски род као за девету рупу на свирали. Ако неко сазна нека дојави чиме је допринела српском народу и култури, и да ли је у својој биографији икад поменула везу са српством. Наравно да није, а не знам ни зашто би. (Уосталом, зна се да и неки уметници рођени и школовани у Србији, а провели последње две, три или четири деценије у иностранству "јер и су прогоњени од режима", нису наводили Србију и својим тзв. уметничким биографијама, па зашто би Мила. Она бар неће да конкурише за националу пензију, као ови претходни, "прогоњени", од којих су је неки већ и добили). Добро, то је већ ствар методологије у избору, уредници и сарадници знају своје струковне разлоге, и све то вероватно има своје више оправдање, макар да се нама, који то читамо, не чини да је увек тако. А има и додатне правде: у књизи нема оних писаца за по кући, нарочито не оних женских, сезонских, плачљивих, чарапоустих тролоида како их је неко назвао, који су се намножили са све неким тзв. сабраним делима (Како сам дотукла све моје мушкарце, и остале паразите, и др), затим нема и тушта и тма оних колмованих бакица, тзв. лапонских бораца за хелсиншска права, па нема, богу хвала, многобројних телевизијских водитељки, а нема ни све силе оних естрадних ликова од којих добронамеран гледалац тв-а не може честито ни дневник да погледа а да му не заклоне екран. Дакле, упркос марксистичким тврдњама, бога овога пута ипак има.

Добро, догоде се грешке и пропусти, пројект је пилот-издање, а биће, сигуран сам, и нових издања истог дела, па ће се све то, временом, довести у ред. Готово сви до сад писани и издавани енциклопедијски текстови о Србији, историји и народу, објављени су у идеолошки обојеним књигама (некe, на жалост, и у Београду!), или су штампани у Загребу, макар да њима тамо немам шта да замерим (свако води рачуна пре свега о себи и својима!). Несразмере у навођењу ових или оних личности, споменика културе или друштвених појава су евидентне, готово увек на штету Србије. (Ко нема времена за читање одредница нека само прати потписе илустрација, одакле која потиче и шта илуструје, па ће му већ бити све јасно). Било је крајње време да се такво дело о Србији уради тамо где је и требало да се напише - у Србији.

Оно што нас, овде, највише занима јесте: како је прошла наша област - фотографија? Биографија фотографа и прилога о фотографији има 19, и то:

 

                     БЕНЧИЋ Владимир Владо, стр 86 (12 редова)

                     ГАНТЕНБАЈН Флоријан, стр 222 (11 р.)

                     ГРОМАН И. В., стр. 256 (11 редова)

                     ДЕБЕЉКОВИЋ Бранибор, стр 272 (21 р.)

                     ЂОРЂЕВИЋ Миодраг, стр. 332 (22 р.)

                     ЕТЕРОВИЋ Иво, стр. 356 (11 р.)

                     ЈОВАНОВИЋ Анастас, стр. 452 (27 р)

                     ЈОВАНОВИЋ Милан, стр. 456 (21 р.)

                     КАЖИЋ Драгољуб, стр. 474 (20 р.)

                     КНЕЖЕВИЋ Георгије Ђорђе, стр. 506 (16)

                     ЛОВРИЋ Мирко, стр. 589 (18 р.)

                     МАЛИЋ Горан, стр. 610 (19 р.)

                     МАРИНКОВИЋ Војислав, стр. 616-617 (19 р.)

                     МАРЈАНОВИЋ Риста, стр. 620 (16 р.)

                     МЕДЕНИЦА Секула, стр. 635 (13 р)

                     ПАВЛОВИЋ Милош, стр. 801 (15 р.)

                     ПЕТЕРНЕК Томислав, стр. 823 (17)

                     СКРИГИН Георгије Жорж, стр. 1012 (14 р.)

                     ФОТОГРАФИЈА, стр. 1200 (43 р).

 

Не кажемо да је мало, а ни да је много. Троструко је више одредница о фотографији него у било ком од досадашњих издања ових или оних енциклопедија у којима је обрађиван и српски културни простор. То је, за сад, прихватљиво, али на дуже стазе није.

На крају: наивна је критика коју смо прочитали у штампи да је ово "само једна књига" [смисао је: мала је за толико много података, сажета је, збијена, много што-шта није наведено, итд]. Та једна књига се може дорађивати и издавати сваких 5-6 или 10 година, и тако у бескрај. Ко нема новац да купи десет књига, или нема где да чува толико књига, моћи ће да купи бар ову једну, сажету. Има та једна књига итекако своје оправдање, а имаће и кориснике. Покренута је, подржаћемо је, трајаће! А подржаћемо и ту наредну, за сад хипотетичку, велику, капиталну, планирану у десет књига. Ајде, нека буде у 12 књига, подржаћемо је опет, јер смо то, те књиге, заправо, сви ми. Србија и нема никог другог сем нас.

(Горан Малић)

 

 

18. 11. 2008.


nazad: fotogram