ВАТРЕ У МЛИНУ (1996)

Горан Малић

Висока и чађава, налик на уклету кулу из бајке, зграда млина на углу Манасијеве улице била је суморно мрачна, иако се према светлим траговима у угловима зидова могло наслутити да је некад била бела.

Запалио се млин први пут, непосредно после градње, тридесет пете, када је пламен однео пола крова и голубарник без голубова. Било је и жртава: страдала је једна мачија заједница. Зграда је ускоро оспособљена и млин прорадио. На ватру су опомињала понека задоцнела сећања. Зидови су, временом, прекривени сивкастом брашњавом измаглицом, док су црне ритмичне флеке, које су некад утиснули пламени језици, остале још заглављене једино у угловима прозора.

Људи памте, али не мачке и голубови. Они су, већ сутрадан после ватре, поново населили млин и помно мотрили једни на друге. Затим су забрујали авиони и разнели нове ватре, овог пута око млина. Зачудо, ниједан пламен са неба није закачио млин.

Протутњао је рат.

Сменила се власт, једном, па други пут; побегли они, дошли ови. Мачке нису приметиле разлику. Ни голубови.

Кажу, кад пожар умине, треба још три дана, упорно и ћутке, обилно заливати место посвећеном водом да и последње ватрене клице утихну. И чекати, с опрезом. Јер искре се шћућуре, тињају и тихо нарастају. Бујају тако три године, или три деценије, па се разбукте, саме, од неспокоја времена. Знали су то стари па су се довијали како да доскоче усуду. Палили су ватру у огњишту да се искре ту затворе, а и да се умири Бог ватре. Подметали су жеравицу под суву брезову кору, или под комшијино сено, али падне киша па их угаси.

Да би спречили изненадну ватру и млинари су окушали сличан рецепт. Кад су уводили електрику ангажовали су најгоре мајсторе, оне са источне пруге који, кад замркне, поткрадају државу скидају бакарне телефонске жице и продају их по отпадима широм земље. Ноћу, тихо и у потаји, кад нико не чује и не види, састајали су се газде и мајстори, ћућорили под паучином, негде међу врећама са житом и брашном, и склапали паклени савез.

Мајстори су дали све од себе да одрже тајни уговор. Уместо пресека жице "два и по" уносили су "један и по". После су избијали курцшлуси, али више због залуталих мишева него због танке жице. А искре живе ватре гасиле су се саме од себе. Узалуд су и муње севале око млинских оxака и громови ударали. Ништа!

А ватра, као ватра. Спава, скривена у угљевљу, колико је судбина прописала па опет, сама од себе, оживи. Тако се мачкама и голубовима поновила историја. Млин је букнуо једног летњег уторка поподне, почетком шездесетих година. Сећања износе слику по слику, уз дим у ваздуху.

Сирене завијају; ватра се види преко Саве, и даље.

Најпре су, као што је и ред, прогорели нижи спратови, затим су зацрвенели бокови зграде тако да се средина, опкружена пламеним обручем, чинила заштићеном. Онда је ватра почела да граби фасадно платно, да расте и попуњава празнине, из прозора у прозор, навише. За десетак минута кров је пропустио прве наранџасте пропламсаје.

Пожар без радозналаца и није догађај за памћење. Публика је навирала и широм отворених зеница пратила неуморан рад ватрогасних шмркова. Оштри мириси сагоретине, уз запару, допирали су до ноздрва.

Уз станаре околних сењачких улица, као и успутне радозналце, малобројне повратнике са сајма моде, однекуд пристигоше и ђаци петог разреда, који су побегли с часа немачког језика из једне сењачке школе. Сви они: стари и млади, комшије и пролазници, поштоваоци моде и "Немци" стрпљиво стоје и чекају да се догоди нешто, јер им само ковитлање ватре није довољно "нешто".

Кад се окупљеној публици, згодно распоређеној у полукруг, чак и недовољно удаљеној од искричавих варница које су повремено досезале до трамвајских шина, учинило да је представа превише монотона, и кад су изгубили сваку наду да ће видети нешто више осим црвеног одсјаја према небу, одвалио се олук од крова и под притиском јаре почео да се савија сасвим изван правила игре. Причвршћен до првог спрата, а надаље слободан, олук се савијао у луку и, супротно очекивању, као у инат Земљиној тежи, зауставио некако на пола пута. Наткриљујући све суседне животе и судбине, стајао је тако закренут, искошен, наредних тридесет година. До следећег пожара.

Кад је ватра пренела сву своју наранџасту усијаност на последње спратове, ватрогасци су удвостручили напоре. Својски су умиривали бога ватре, заливали ужарену зграду да се све заиста пушило.

Голубови су, наравно, прхнули и одлетели. Мачке нове генерације, непоучене искуством од пре рата, сироте, нашле су се у чуду. Извиривале су с врха зграде, тражиле начин да сиђу са двадесетак метара висине у двориште препуно ватрогасаца, радозналих очију и белих локви. Топлота ужарених цигала, угибање средине крова и прштање црепова прекинули су дилему. Мачке, сасвим црне – никад, ваљда, толико црних мачака није било на једном месту – провиривале су кроз мале таванске отворе при врху млина. Одједном су покуљале одасвуд. Једна за другом, можда и једна преко друге, клизиле су низ косине ватрогасних млазева. Скакале су у велике брашњаве локве и дочекивале се, наравно, на ноге. Трен доцније, нервозне и уплашене, пуне беса, страха и урођене мачије мржње према запаљеним млиновима, стресале су воду са себе и муњевито напуштале мокро тло. Биле су потпуно беле.

Публика је пратила мачју драму са искреним узбуђеwем. Гласови су сасвим замукли, једва да се чуло ишта друго осим ситног праскања пламена и тихог струјања воде из шмркова. Цигарете су догоревале у зубима, сендвичи су остали допола поједени, сладолед се лепио за прсте. Доживљај је био потпомогнут и необичном сликом: сунчеви зраци, одбијени од капљица из ватрогасних шмркова, искрили су као звездице у влажним зеницама и нудили усхићеној публици додатно уживање.

А мачке? Запањене невероватно врућим и влажним искуством, заждиле су главом без обзира у свим смеровима: неке према савској обали, друге ка железничкој ложионици; оне најошамућеније димом и белом водом, грабиле су путем уз трамвајске шине, према сајму моде.

Дубоко у ноћи, кроз беле облачиће, назирао се метални скелет млина гдегде опточен нагорелим даскама. Однекуд, иза кровова, пробијали су трагови бледуњаве месечеве светлости. Ватрогасци су уредно слагали мокре реквизите свог заната, стрпљиво умотавајући бескрајна платнена црева у велике спиралне калемове. Улицом Манасијевом текли су потоци смеђе пене, а у ваздуху лебдели тешки мириси чађи, сумпора, непроспаване ноћи. Последњи радозналци још су, упорно, нешто чекали. Док су прижељкивали да се, можда, појави још нека бела мачка, нехотице су затварали слику црних решеткастих отвора у дуго сећање. 

Објављено у:

4 Политика експрес.- Београд. Год. 33, 18. 09. 1996. (Објављено под насловом "Ватра у млину").

4 Савременик.- Београд. Бр. 60-62 (1998), стр. 32-34. [под заједничким наднасловом "Четириприче"].