СТО ШЕШИРА ГОСПОЂЕ ХРИСТИНЕ (1998)

Горан Малић

Дошла је још у младости ту, на Сењак. Потегла пут однекуд из околине Смедерева, стигла једног влажног јутра у Београд и ту заувек остала. Запослила се у Српској државној железници, у вагон-ресторану. На точковима је започела свој први посао, на њима стизала свукуд где су се шине простирале по ондашњој Југославији, и тако провела скоро пуну деценију. Једном је стигла и до мора.  –  “Ех, то је био живот”, знала је да каже.

Доцније се скрасила у ресторацији на Железничкој станици у Топчидеру. Тамо је упознала свог будућег, за кога се убрзо и удала и, на његову молбу, напустила службу. А удала се за већ времешног, од ње двоструко старијег, господина Ј. Хаџи-Трајковића, шефа Топчидерске железничке станице.

О господину Ј. – јер сви у крају су уз његово презиме чули само прво слово имена – знало се мало, а мислило добро, и ваљда једино питање у којем су се слагали Сењарци и Мостарци било је да педантнијег човека никад у животу нису срели ни видели. Био је белокос, стамен, тек незнатно заобљен, увек утегнут, уредан и чист; шармантан и леп дедица. Пушио је лулу; мирис дувана и сагорелих смокава које је, сушене, млео и додавао у дуван, надалеко се простирао. А још даље је допирао глас о његовој тачности. Кад Ј. Хаџи-Трајковић крене на посао, све кирајџије у Ситничкој и у Манасијевој улици, кроз које је пролазио на путу према трамвајској станици за Топчидер, дотерују сатове.

Кад је избио рат хиљаду девет стотина четрдесет и прве године господин Хаџи-Трајковић је сместа дао оставку на службу и отишао у пензију, уосталом већ заслужену, невољан да дочекује и отправља возове препуне непријатељских војника. Још пре Првог светског рата, као младић, школовао се у Немачкој. Тамо су некадашње Српске краљевске железнице набавиле прве локомотиве па је и он, са другима, зато тамо упућен, да сазнаје тајне немачке механике. А успут је пропутовао свукуд, од Ростока до Хајделберга. Тада је са усхићењем говорио о вредностима германске цивилизације, о надмоћи немачке прецизности и технике над свим другим. На почетку каријере био је машиновођа, па тако, на точковима, и први рат провео, у њему свашта видео и доживео. Германска раса му се страшно замерила, па и згадила, јер то што је видео више никад није могао да заборави, нити је хтео да јој опрости. Понекад, а и то ретко, показивао је и неке особине супротне свом питомом карактеру, и то баш ако би неко у његовом присуству помињао Немце и хвалио њихову културу. Иако је као немачки ђак познавао дела Шилера и Гетеа, каткад их читао из оригинала – кад су дошли Немци, четрдесетпрве, за овог другог умео је да каже да је био велики писац али на двору једног “деспота из буџака”.

Проживео је господин Ј. Хаџи-Трајковић још три ратне године, а онда се неочекивано искрао из живота, баш као да се трудио да и тим својим чином никог не узнемири. Тихо је нестао из видокруга житеља тога дела Сењака. Тих је био и тај дан, а сутрашњи насртљиво бучан. Јер сутрадан изнад Сењака је небо било помрачено авионима и бомбама. Сахранили су Ј. Хаџи-Трајковића на Топчидерском гробљу баш на Ускрс, оног истог дана кад су одјекнуле прве експлозије другог, такозваног савезничког бомбардовања Београда, у априлу четрдесет четврте.

Тихи и угодни мир госпође Христине је тако неочекивано пољуљан. Изненада се прекинула нит неке до тад и непримећене равнотеже њеног живота пуног смирене, али и несумњиве среће. Иако је брак са господином Ј. Хаџи-Трајковићем био за њу једна животна епизода, по трајању кратка, била је та епизода учинком племенитија и вредношћу трајнија од свега што је до тада знала, или што ће у свом дуговеком животу још доживети и сазнати. Искрено је ожалила свог мужа, који је то и заслужио. Јер, тражио је мало а пружао много, отворио јој праве видике и обележио њен живот и њену личност више него што је у том часу могла да појми.

Али живот не стоји, нити чека да се све смири, уклопи и дође на своје место, него уз недаће и изненадне резове упућује и нове изазове. Отплакала је госпођа Христина, ожалила колико је требало, па и више, а онда – стала! И, не обазирући се на обичаје, нити на околину, одлучила да се окане смерног удовичког мира. Сама, још млада и наочита, предала се животу! Близу је био и крај рата, о томе се тада мало знало, али се већ увелико шушкало да ће Немци ускоро да заграбе пут севера.

У кратком раздобљу између смрти мужа и завршетка рата, у последњим месецима окупације код госпође Христине је становао неки Јозеф, немачки подофицир, Аустријанац, мајстор за тенкове и бош-пумпе – како је себе представио. Комшије из улице су с гнушањем гледале на новог станара и оговарале станодавку говорећи да је “весела удовица”. Још су тврдиле да се почивши Ј. Хаџи-Трајковић, “онакав човек”, сад свакако преврће у гробу.

Нико није цветао од среће због новог суседа, а и хер Јозеф је то примећивао. Ипак, увек се благонаклоно осмехивао сваком кога сретне на улици, у дворишту, или на степеништу зграде; чак и деци. При том се напињао да преко језика превали “тобар тан” или “шифели”, иако му то није много помагало да стекне симпатије сумњичавих Сењараца. Они су били уверени да су и осмеси као и те накарадно изговорене речи само поза. “Лукав је овај хер Јозеф” – шапутали су – “по свему судећи је фолксдојчер, Пречанин који се само прави да не зна српски, а разуме све шта се око њега говори, заправо шпијунира, прати шта се овде збива и купује нас за мале паре”.

Христина није знала шта да мисли, па се и није изјашњавала пред комшијама. А ни пред хер Јозефом. Истина, и није имала разлог да било шта лоше мисли све док ју је “њен Шваба” затрпавао пакетићима сувих шљива, снабдевао цигаретама и изненађивао кафом и чоколадама. Заузврат, газдарица је пунила плехове лењим питама и то баш по пробраном бечком рецепту “халб фон трешње, халб фон вишње”, како јој је саветовао хер Јозеф.

Кад се рат завршио, мало је требало да Христини трешње и вишње процветају кроз нос, а и сама је доцније говорила да је једва сачувала живу главу. Цео Мостар и пола Сењака брујали су да је имала “колаборанције” са Швабама, и ко зна да ли се иза чипканих завесица све завршило разменом сувих шљива и лењих пита, или је газдарица испуњавала и неке додатне жеље свога станара. Испрва шаптања, а затим све учесталија препричавања тих трачева нарасла су до гласина да је Христина – државни непријатељ! Тако су допала новим властима у руке, одведена је на Душановац у Шести реон на саслушање.

Био је крај новембра.

Затворили су је у један ходник препун црноберзијанаца и њој сличних колабораната, али не само станодаваца окупатору него и пропалих занатлија, бивших службеника градске управе, новинара, професора. Чак и глумаца.

Строго су је посматрали, као да је баш она покренула немачку пету офанзиву. – Зашто је издавала квартир окупатору? – Ето, тако, због униформе! Близина униформе је баца у неизлечиву носталгију и подстиче сећање на мужа, почившег Ј. Хаџи-Трајковића. Просто се одузме, заборави на све кад види мушкарца под конац – отворила је своје срце Христина. Уверавала је униформисане иследнике да њен некадашњи станар Јозеф и није био прави војник, него само мајстор; јесте дизел-мајстор, али отмен господин, бечка школа. Узалуд! Сви су је и даље гледали оштро и строго, спуштених обрва, као да пред њима седи лично Лили Марлен.

Неко време су се униформе дошаптавале, меркале Христину чкиљећи очима и машући обрвама, чак јој се чинило да ти погледи, некако нарочити, и нису баш по правилима службе. Она је тај скривени језик добро разумевала и то јој је остављало трачак светлости. Али варљива нада запретила је да се угаси и нестане када је један од иследника наглас рекао да је она “случај за друга тог и тог”.

Истог дана провели су је кроз двориште препуно уплашених људи, и увели у другу зграду. Затворили су је у собу на дну дугог ходника у коме је био стражар с пушком. Сама, смртно уплашена, већ је видела себе испред пушчаних цеви. Било је хладно као у цркви и тмурно као у сиротишту. Склупчала се на једној кожној фотељи и заспала.

Поподне, у већ сумрачну канцеларију ушао је нови иследник, друг Тај и Тај, и преузео у своје руке инкриминисани предмет, то јест окривљену Христину Хаџи-Трајковић. Времена је било на претек, па је иследник започео темељиту истрагу. Испрва је све било тихо, чак толико тихо да је радознални стражар у ходнику морао својски да напреже слух и ставља ухо на врата. Изгледа да је тај, нови иследник, с почетка само опипавао проблем (“непријатељ је жилав, мораш најпре изокола”). Затим је постао упорнији, а Христина слабија, и све више сужавао круг, притискао, стезао. Најзад је потпуно окренуо лист. Не зна се какве је партизанске методе применио али свакако неке врло ригорозне: до ушију стражара, чак на другом крају ходника, из иследничке собе повремено су допирали свакојаки шумови, а током ноћи чак и пригушени крици, стењање и запомагање. Судећи по тим звуцима, ислеђење се приводило крају; друг Тај и Тај је баш добро притегао, окривљена није имала више куд. Изгледа да је признала све, а признала би и више да јој је допустио да предахне.

Не зна се шта је све искусни друг иследник успео да од Христине дозна за само десетак сати између вечери и јутра, али је то, што је својим разним чулима докучио (чуо-видео-опипао) свакако било довољно за његову одлуку.

Баш кад су комшије помишљале да су се занавек опростили од Христине и већ меркали њене две собе и кујну, а мачке ће, наравно, отерати метлом, на сред коловоза у Ситничкој улици зауставио се сиви војнички xип. На задњем седишту седела је– Христина! Са њом у џипу била су и два пратиоца, разуме се у униформи. Један је возио, а други, официр, не само да јој је руку пружио да лакше сиђе на плочник, него је и капију отворио, а на растанку – то је најтеже пало околини – још и салутирао.

Џип је клизнуо низ стрму улицу уз телеграфски испрекидан “тит-тититит-тит-тит”- сигнал сиреном, што је изгледало као израз неког нарочитог војничког бонтона или, можда само обешењачки поздрав Христини. А она, ослобођена сваког страха, чак и задовољна израза (бар се комшијама скривеним иза завеса то тако учинило) већ је замицала у двориште своје куће.

Кратки и рески, помало мангупски звуци војничке сирене одјекнули су у начуљеним ушима Ситничке улице као уводни тактови свечане војне корачнице. То је био сигнал публици скривеној иза завеса да је враг однео шалу, а још боље су све те знаке, и салутирања као и звуке сирене, прочитали они који су денунцирали “веселу удовицу”. Хитро су увукли рогове, примирили и заћутали, правећи се као да се ништа није збило. После неког времена све се смирило, али не и заборавило, и Христина се вратила свакодневном животу.

Двадесетом веку су се ближиле педесете, а Христини четрдесете, и живот је налагао промене. Уместо некад цветних цицаних хаљиница дошле су на ред сиве и штофане, а доцније смеђе или црне, тешке, сомотске, као да су шивене од завеса украдених из Задружног дома у Малој Крсни. Христина – коју су сад ословљавали са “другарице”, иако је она себе и даље видела као госпођу – унела је у своју тоалету и неке нове модне детаље, на пример огрлице, брошеве и наруквице, а почела је да носи рукавице и шешире! И ко је није знао по имену, запажао је и памтио њену округлу прилику, вазда наткриљену разнобојним и увек другачијим шеширом, час сомотским, час ловачким од неке избледеле, некад зелене чоје, час свечаним, вечерњим, светлуцаво црним са пауновим пером, обода опточеног шљаштећим шљокицама јефтиног сјаја. Сви шешири – имала их је, кажу, равно стотину – уосталом и сви други делови њене пажљиво аранжиране, младалачки веселе, накинђурене и бојама пренаглашене тоалете, били су у фрапантном нескладу са пуначком тамном фигуром жене већ начете лепоте, баш као што је и цела појава њене тако обликоване фигуре одударала од станара тог дела Сењака. Међу њима се истицаху они мусавих црнпурастих лица и прљаве одеће састављене од парчића, које су сви на Сењаку у то време називали једноставним и разумљивим именом – Цигани, а после шездесетпете било је ученије називати их Ромеји, Малајци, Египћани, понегде и Хотентоти.

Житељи Сењака нису много полагали на моду, а и схватање лепоте им је било различито од Христининог, па су свака шнала, ново дугме на гардероби или перо на њеном шеширу били трн у оку залудних, завидних и злих очију, женских, а ништа мање и мушких. Све то модирање гледали су они из свог скученог угла и тумачили као провокацију баш њима намењену. И то од кога? – од персоне којој се није заборавила она врло непатриотска епизода са хер Јозефом. А и успомена на њен триумфални повратак из притвора, такорећи уз почасти и прве тактове војне музике, још више је подјаривала комшијску зловољу. Јер, очекивало се да ће после свих тих бламантних авантура, бар за неко време остати скривена у мишјој рупи. А она, гле! – види шта ради?! Уместо да обори поглед, “та рђа се кочопери, кити и линдрује”.

Нису јој могли наудити другачије него да на свој примитиван начин манифестују згражање чудећи се и крстећи кад год би Христина, онако упарађена, прошла прашњавом Ситничком улицом. Гледали су раширених зеница у њу, ишчуђавали се и наглас је оговарали. Упрезали су сву своју негативну имагинацију да продуже ту опаку игру неком новосмишљеном увредом, да је исмеју и осуде, као што провинцијска средина осуђује раскалашни живот своје главне и једине глумице.

Али сав тај презир остао је без знатнијег одјека, јер је госпођа Христина била способан играч. Умела је да се носи са тим ограниченим светом, да стојички подноси његову близину и да га побеђује без иједне узвраћене речи.

Није се обазирала, издржавала је погледе, трачеве, оговарања и остајала доследна себи и својој новој моди. Као силом отргнута, заграбљена из музеја трошних успомена, и даље је корачала усправна и важна, не хајући што је у очима околине производила утисак комичне личности, ту залутале из неког другог времена. А комшије – иако су је видели небројено пута у сличним тоалетама, увек су је заинтересовано испраћали дугим погледом, као да виде неку непознату особу на чијој фигури вреди испитати сваки детаљ, и пратили њен спори корак све док не замакне иза последње сењачке куће на путу према кафани “Мали Мостар”.

Објављено у:

4 Савременик.- Београд. Бр. 67-69 (1999), стр. 45-49. [под заједничким наднасловом "Три приче са Сењака"].