MOLERSKA PRAVILA - Goran Malić

НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ

Горан Малић

TРАГОВИ ВРЕМЕНА ПРОШЛОГ (2006)

Док чекам познаницу на углу двеју улица, посматрам одразе околних зграда на затамњеним стаклима нове одеће Народног позоришта. Присећам се: пре тридесетак година уочили смо, ми који смо тада радили у позоришту, да на трећем спрату суседне зграде (која се одсликава на стакленој фасади) једна млађахна дама сваке вечери вежба јогу поред прозора без завесе – нага! Догађало се да сценариста на ондашњој сцени „Круг 101“ по неколико пута током вечери вија глумце и техничаре по згради не би ли наставио представу, и најзад их пронађе негде на трећем спрату у каквој мрачној гардероби где су се начичкали поред два-три окна и нетренице прате покрете предане вежбачице. Било је међу њима и часних старина које називамо првацима драме и опере, а богме и покоје женско глумачко или певачко чељаде.

Неки од првака су давно у вечним ловиштима. Вежбачица је – ко зна где. Остали су само нестални одрази трећег спрата на уцакљеној фасади и успомена на заводљив призор иза другог прозора с леве стране.

(Објављено у: Алиса у земљи прича [зборник кратких прича] / приредио Ђорђе Оташевић. – Београд : Алма, 2006, стр. 65. - Биографија аутора на стр. 178.

СЛИКА С ДЛАНА (2006)

Из бродића допиру ударци чекића и покоја псовка. Неки бацају брижне погледе према чамџији, бојећи се да би ту, у шибљаку на обали, могли да омркну. Други стрпљиво чекају да фотограф, који је такође изишао из бродића, уреди косу и уочи их. Док он премешта пажњу са своје немирне фризуре на фотографски апарат старији коче осмехе, шире зенице и заузимају усправан и важан став.

Дечак је настојао да погоди тренутак кад ће немирни прамен опет да склизне преко ћелавог темена на фотографово чело.

– А сада овог малог – окоми се фотограф и на њега.

Дечакова баба се опирала: то ће пуно да кошта!

– Колико? Нека снајка не брине, неће бити скупо. А и једном се живи.

Одједном се дечак нашао испред групе, сам. Сви су га гледали. Нема му друге, мораће да заплаче, да се брани. Заплакао је, а чича-Паја фотограф се досетио се како да га умири: скинуо је свој сат и ставио му на руку. Ни то није помогло, па је баба пришла и загрлила дечака.

– Доста сликања, ’ајде, народе, упадај! – загаламио је чамџија.

Тад је фотограф стргао сат са дечакове руке. Он је опет заплакао, али тихо и сетно, у себи.

(Објављено у: Од приче до приче : најлепша остварења са VIII конкурса за најкраћу кратку причу / приредио Ђорђе Оташевић. – Београд : Алма, 2009, стр. 94–96. – (Библиотека Савремена књижевност, књ. 72). – Биографија аутора на стр. 219.

У КАФЕУ ИСПОД БИНЕ (2006)

Стиже нам нова тура пића, коју нисмо тражили, а части, рекоше, Јоргос, бине-мајстор солунског позоришта, онизак стамен даса са таластом, свеже угланцаном и као катран црном косом. Попио неку више па је раздраган, сваки час прилази и грли нас, смеје се, грлено и говори, а каткад међу грчке речи убаци и покоју нашу. За шанком је Стојанче, Македонац, који нам објашњава да име нашег домаћина не треба изговарати тако безлично, равно, како ми, недоучени, чинимо, него са нагласком на „гос”. Још каже да су Јоргос и Мелина Меркури, чувена филмска дива, стари пајтоси – кад она гостује у Солуну њих двоје се запију после представе..., он свира бузуки, она пева и игра на столу... лумпују до зоре. Док нам овај то приповеда Јоргос ћути, а осмехнут је, зна да се о њему говори. Седа крај нас, вади новчаник набијен сликама, поред дечјих листа и слике крупнооке глумице по којима је она, нама непознатим грчким знацима, написала пар речи посвете. Затим устане, рашири руке, спусти главу, савије колена, поклецне и почиње да игра сиртаки.

Одједном, споља, да ли са солунског кеја или са Олимпа (као да Јоргоса његови богови прате), допире тиха музика: тирам... тирам... ти-ра-ра ти-ра-ри-рам..., па дубље: тирам... тирам...

(Објављено у: Приче за понети 2008 : најлепша остварења са седмог конкурса за најкраћу причу / приредио Ђорђе Оташевић. – Београд: Алма, 2008, стр. 86–87. – (Библиотека Савремена књижевност, књ. 49). – Биографија аутора на стр. 217.

АКО ЈЕДНОМ ДОЂЕШ (2008)

Поштовани господине,

Упркос нашим дугим разговорима, и свим оним за мене напорним али драгим подсећањима, остало је много неизговорених речи. Искрено сам желео да још више помогнем, не би ли сте заокружили целину Ваше будуће приповести, али то тада нисам могао – једноставно није ми се дало. Тек после Вашег одласка схватих..., ех, шта сам све испустио (случајно или намерно) да поменем. Ево, на пример, моја сирота Габријела, то Вам нисам рекао, хтела је да се уда за мене. Али није јој пошло за руком; ја се недам, још се забављамо. Даље, галериста, онај покварењак и протува, како сам и предвидео, већ шест деценија дугује ми остатак хонорара. И не јавља се више. Ма, шта да вам даље говорим... све је то очекивано, такви су људи.

А и овде, у поткровљу, све је хладније, иако истинска зима још није на прагу. Богме, не знам да ли ћу икад моћи да још понешто исприповедам..., зато намеравам да све то прибележим, сачувам... да, умало не заборавих: једна касета из Вашег диктафона је остала, нисте је понели. Свакако сам ја крив, преплашио сам Вас оним опаким причама... Не брините, нећу је преслушавати, а не бих ни имао чим; кад човек уђе у дебеле године није му до тих новотарија. Ако Вас пут поново нанесе у Париз, свратите, сачекаће Вас моја прича, или, ако сам ја већ отишао, зелена фасцикла. Габријела ће Вам је дати, она је млађа, надживеће ме, тек јој је деведесет прва...

Ето, толико. Ваш К.

НЕШТО КАО САН (2008)

Негде, испод вашарске шатре, или у некој паланци, свеједно, одвија се чин за повест. Просторија наликује на ћелију просвећеног монаха. Прозорска окна прекрива замашћена полупровидна хартија. Земљани под допола је прекривен ћилимом геометријских шара, а одпола тепихом из Смирне, са загаситим квадратним и светлим ромбоидима. Ту су и два човека. Први човек је упарађен, зализане косе, црно замашћених уфитиљених бркова, седи на клупи испред фотографског апарата, у очекивању да буде овековечен. Један сунчев зрак, одозго, искоса, разара сумрачну атмосферу атељеа и разлива се по лицу и одећи упарађеног човека. Иза њега је Аркадија, насликана невештом руком.

Други човек, фотограф, у тамном изношеном оделу, са брадом налик на моју, дотиче прстима мех апарата, нешто помера, пипа и подешава, док се хармоника меха растеже и нервозно подрхтава. Није сасвим јасно шта ради (раздваја нас 130 година), можда изоштрава слику. Фотограф се најзад сагиње, пребацује црно платно преко главе и гледа на мутно стакло. Затим диже руку, упозорава да се модел исправи и дигне главу. Први човек забацује главу уназад, истура браду, подиже груди, увлачи стомак. Раширених очију гледа у центар стакленог ока. Премро је од укрућености, опхрван свешћу о величини непоновљивог тренутка. Не трепће. Не дише. Више је мртав него жив. Секунд касније фотограф скида поклопац с апарата. Обојица нетренице гледају кроз исту оптичку осу, сваки са своје стране објектива, један у другог, и - у будућност. Знају да праве отиске својих срца за праунуке. За мене.

НАСЛОВ И ПО (2008)

„С врха се камење само котрља“, казује стара низоземска пословица. Зато сам смислио овако добар наслов (врх). Затим сам повадио фиоке, из њих истресао пожутела писма, хотелске налепнице, упокојене инсекте, телефонске рачуне, уфлекане фотографије из војске, разгледнице без ћошкова, трамвајске карте, легитимацију савеза пионира, плана града, мрвице дувана... Срећно се једном сетих да узмем из авиона илустровани ер-франсов часопис. Никад се не зна кад ће ми затребати назив неке стране фирме, мотоцикла, парфема... Планирао сам да одвојим и кесу за повраћање са врло сликовитим упутством, и успео бих да се стјуардеса, као за инат, није стално мотала близу мог седишта.

Намеран сам да од те документације саставим једну довољно сувислу причицу од 900 знакова. Гледаћу да у рукопис уденем и понеку туђу реч, али да је препевам на српски како би природно срасла са мојим језиком. На пример, „ривајвл“ звучи много лепше него наша реч оживљавање. Затим „таргетовање“. Или „по дифолту“, шта год да то значи. Нећу заборавити да понеки страни израз напишем изворно, на енглеском језику of course, све по регулама актуелног европског духа. Баш сам поносан на своју досетљивост... ах, где ли ће ми бити крај.