MEANDRI U NOĆI - Goran Malić

МЕАНДРИ У НОЋИ (1994)

Горан Малић

Мукло клопарање точкова по стврднутој земљи разбија ноћну тишину. Однекуд, не превише далеко, допиру слични али утишани звуци: одјек који доноси ноћ. Претоварена кола, опасно нахерена на једну страну, претила су да изруче товар посред нечије оранице.

Мазга стаде.

Кад је оценио да се повратила од замора, он наслони раме на кола одпозади и погура. С напором цијукнуше померене канате. Мазга прихвати и кола пођоше. Ногу пред ногу, са уларом у руци, Ж. је сабирао у глави шта је све доживео током протеклих неколико дана. Помисли за тренутак да мазга једва издржава вукући толики терет, заредом три ноћи.

Све је почело са вешћу да се Немци повлаче. Када се прочуло да остављају све што су, негде на југу, отели, настало је узбуђење. Иако се очекивало да ће отићи, јер се већ неко време шушкало да велике војне колоне под заштитом ноћи хитају пут севера, изненађење није било мање.

Вест да између Гроцке и Болеча, поред друма, устрану, стоје напуштени камиони и приколице са товарима опљачкане робе, коју је тог поподнева донео прота, брзо се пронела селом. Сељаци су је примили као небеску правду којом се враћа бар део губитака које су претрпели током рата.

А три године раније, једва да су сачували и животе. Четрдесет прве, Немци су однели све на шта су наишли. Куће су остале празне, собе голих зидова, а иконе су уместо пешкирима, биле уоквирене везама сасушеног босиока. У одајама није остало ништа друго осим сламе по земљаном поду, на којем се спавало.

Под утиском остварења више, небеске правде, узбуђење је расло са сваким откуцајем срца. Док се на кровове спуштало тамно небо, а кроз прозоре продирала слатка стрепња од примицања ноћи, дотле је у свим главама била само једна мисао: "Чим омркне, правац друм"!

Одмах су започете припреме. Монтиране су канате на таљиге, подмазивани точкови, све кришом да комшије - које су то исто чиниле - што мање дознају. Ужурбано се радило, а кад су те припреме завршене, седело се и чекало да мрак завије село па да се крене на Смедеревски друм. Издужене сенке поподневног јесењег сунца најавиле су прву од три бесане ноћи.

Мазга се скоро саплете и опет стаде. Свежим октобарским ваздухом ширио се рески воњ ознојеног тела. Ж. се сети да је некада, у његовој младости, на том месту била јаруга у коју су бацали цркнуте псе. Осећао се тада дах псећих душа. Једном је, као дечак, ноћу трчао истом овом стазом бежећи од Аустријанаца. Однео је у јаругу очеву пушку да је сакрије. У повратку су га ухватили, али пушку нису нашли. Мрак, и страшан смрад, натерали су их да одустану од тражења. Везаног су га вратили у село. Поднаредник - звали су га Антун - драо се на њега комбинујући немачке претње и лоше српске псовке. Тражио је да призна где је скрио пушку. Дечак је ћутао. Мајка је преклињала да га пусте: "Дете је, тек је ушао у дванаесту". Војници са смешним качкетима размењивали су мисли нејасним језиком, бучно, грлено, испрекидано. Напињали су и истезали вратове, као да лају.

- Дванаест по туру - пресудио је поднаредник. Летва, одваљена са тарабе, пљоштимице се заустављала, час по леђима, час испод њих. Ево и сад, понекад на време, жигају крста.

Однекуд из даљине долазио је слаби сјај од светлог српа у црном тесту, горе. Мазга крене с напором. Заведена опором мекоћом ораница, тетурала се и све теже је налазила пут према селу.

Три ноћи - дању се није смело од заосталих Немаца - сељаци опседају друм, док и последњи товар није оглодан. Прве ноћи узимали су шта су стигли, сутрадан били су пробирљивији. Ослањајући се више на чуло додира него на бледуњаву јесењу месечину, напипавали су стакларију и лимено посуђе, утапали прсте у брашно и шећер, вадили их из канти, бачвица, канистера, мирисали, лизали. Ометени мраком, у журби су односили коломаз уместо масти, фарбу уместо меда. Свеједно, ионако ништа није остављено; ноћас су однели све што се могло одвојити од кола: и дашчане оплате камиона.

Газе точкови излизаног окова огољено тло, уз меки звук. Намерно заобилазећи пут, кола замичу иза шуме, остављају једва приметан, вијугав траг кроз сасушене ливаде и оранице. Уздуж и попреко њива, повремено одјекне туп удар, пригушен мекоћом земље или гдегде суве траве. Ж. опрезно завлачи руку под цираду. Груби прсти опипавају грамофон са трубом и нехотице померају ручицу која покрене федер. Механика шкргуће попут поквареног сата, забруји па утихне. Само тај шум, бучан једино зрикавцима, ремети ништавило мрака.

Пре зоре, уз пуцкетаву светлост уљанице, негде иза замандаљених прозора, брижљиве женске руке размотају па препакују девојачку спрему из Поморавља, шлингераје са степенастим орнаментима из околине Врања, ћилиме из Пирота, јелеке из Македоније, везене кожухе из северног Епира. Мушкарци одлажу на скровита места пегле на ћумур, или колмазе за тимарење коњских увојака. Неспретно, али пажљиво, замотавају у масне крпе светлуцаве есцајге. Размотаће их већ на светог Андрију, у зиму. Гости ће бости у месо сјајним виљушкама, и јести из тањира украшених меандрима и веригама.

Јутарње руменило обасјава у доловима поред Смедеревског друма изгубљене чиније и празне фиоке, рамове без стакла и без слика, преслице и грнчарију. Оранице, посуте перјем из рашивених јастука, искре се остацима разбијених огледала, парчићима одломљеног намештаја, ињем. Зубато октобарско сунце, стрпљиво и споро, открива још понеке усамљене предмете разних намена, и необичних боја, чији облици пружају према западу чудне вретенасте сенке, дуге и тамне.

Објављено у:

4 Политика експрес.- Београд. Год. 32, 16. 08. 1995.

4 Савременик.- Београд. Бр. 38-40 (1996), стр. 96-97. [под заједничким наднасловом "Четириприче"].