ИЗГУБЉЕНИ ПОГЛЕД (1998)

Горан Малић

Фотографија - два млада мушкарца. Стоје упарађени испред колског улаза неке зграде. Прсима су окренути према објективу камере која их овековечује. Утегнути су у униформе - рекло би се српске гарде између два рата - и стоје тако, као заливени. Занавек.   

Иза њихових фигура је зграда, можда касарна Седмог пука, али се не разазнају детаљи. Види се само капија с великим квадратним окнима. Углови окана су спојени тако да отвори изгледају као кругови, иако су, кад се боље осмотре, осмоугаони. Чини се да је улаз толико простран да кроз њега могу истовремено да прођу двоја кола. Фигуре су помало изгубљене у том тамном решеткастом отвору.   

На главама војника су капе са кокардама. Бела долама прошарана је укрштеним тамним (можда црвеним?) гајтанима. Обојици се на грудима светлуца исто одликовање, по свему судећи Медаља доброг стрелца. Са уских чакшира, бразда пуне светлости спушта се низ углачане чизме високих сара. Под чизмама је калдрма са крупним, округлим, гдегде и квадратним камењем.   

Призор на фотографији заснива се на равнотежи, све је фронтално и паралелно: два војника, две медаље, два степеника испред, два прозора иза. Лево - десно. Све сугерише мир и постојаност, непроменљивост. Вечност.   

И војници на први поглед делују мирно и сигурно. Некако су и сами једнаки. Као да личе један на другог. Али не! Њихове физичке одлике су само наизглед изједначне униформом. Та једнакост је привидна, јер карактеристике лица откривају њихове скривене мисли; а фотографија бележи тренутак заустављеног живота и - разлике.   

Пажљиво око уочава да је десни војник нижи, десна рука му је савијена у лакту и ослоњена на струк. Ако се може судити по црно-белој фотографији, изгледа да је плавокос, има округло светло лице и меке, доброћудне црте. Да је дан сунчан, а није, његова фигура би сигурно оставила облу и бледу сенку на вратима испред којих стоји. Његове светле очи - мирне и продорне у исти мах - гледају без страха у око камере.   

Леви војник је је за нијансу виши. Стоји укрућен, усправан и важан, дигнуте главе и истурене браде; права линија његовог тела је унеколико прекинута у струку; благо је нагнут улево. Подлакћен је на исти начин као и његов друг, само левом руком јер стоји на супротној страни. Црноок је и бркат, изгледа као шпицлов и лукавац. Једна подигнута обрва и заводнички поглед откривају његов наум коме ће послати фотографију.   

Фотографија је црно-бела, иако је боље рећи: смеђе-црвено-црно-прљавобела. Некад су нечији невешти прсти (да ли фотографовог шегрта, или неке од подлакћених руку са слике?) нанели танак слој црвеног мастила на чакшире. Мастило се разливало кварећи позадину и оставило неправилне обле флеке на чизмама, степеницима, калдрми.   

Све четири стране слике оивичене су трагом фотографског негатива: изломљена црна линија четири пута савија под правим углом да би се најзад спојила са почетном тачком, градећи по периферији слике танки тамни оквир. На полеђини фотографије је црвенкасти печат од кога су се, упркос многих прстију, очувала још само слова: рус. фот.   

Равнодушни на питања радозналог ока које ће једном одгонетати трагове замућеног печата и црвене флеке на пожутелој структури, два смирена лица ничим не показују шта се крије иза њихових светлих чела. Не зна се ни да ли предосећају догађаје који ће се збити наредних месеци. Или су њихове мисли обичне и усмерене на свакодневни живот и потребе младости?   

Да ли је већ тада десни војник имао готов план да ће, кад одслужи војску, одмах отићи у лов на зечеве. Он са слике гледа ведро са оба ока, иако можда ведрије десним (у прошлост) него левим (у будућност). Али он не зна да ће и леви војник, шпицлов лукавог погледа, исте те године по изласку из војске заједно са њим поћи у лов. Иако ведро гледа у будућност, десни војник тада још није могао да види шта ће га у будућности снаћи. Леви војник опако ће се нашалити, зачепиће му цев ловачке пушке шипурином од кукуруза.   

Ниједном од њих није близу памети да ће десни војник, док буде спајао погледом нишан и мушицу, остати због те паклене шале без ока. Оног ока мога деде који овде, на слици, ведро гледа, али још не види шта му се спрема.

Објављено у:

4 Савременик.- Београд. Бр. 60-62 (1998), стр. 29-30. [под насловом "Поглед у камеру" и заједничким наднасловом "Четириприче"].